У Недјељу једанаесту по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић.
Проти Миладину саслуживали су протојереј Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.
Током евхаристијског сабрања након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља које говори о опраштању свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се ђакон Ведран Грмуша, који је у уводном слову дао осврт на ову јеванђелску причу у којој је Господ у незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством свијета и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус примјером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живјети животом човјечанским, али пријее свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумјети нити – још мање – испунити.
,,И чиме се онда хвалиш? Кад ништа није твоје. Сви дарови које имамо, неко има много, неко један, неко пола, неко пет, али све је Божије. Ниједан дар ми нисмо заслужили. Нема веће гордости, него кад човјек каже: ,,Ја сам ово све сам направио, са мојих 10 прстију и ја сам најталентованији и нема никога бољег од мене!“
Не поменувиши Бога, какви су то дарови? То су дарови гордости и то су дарови палога човјека, само загледаног у себе сама“. – рекао је ђакон Ведран Грмуша.
У наставку он је указао на ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је јасно указивао на највећи дар Божији човјеку, а то је оваплоћење Сина Свога Јединороднога:
,,Морамо да знамо, оно како је блажене успомене Митрополит Амфилохије једном приликом рекао: ,,Бог да је човјеку дао било шта, да је сваког од нас учинио најсјајнијим анђелима, било би мало у односу на оно шта је дао, а дао је Сина Свога“.
Ђакон Ведран је затим закључио да не можемо канити бити људима уколико немамо ту способност и љубав да истински опростимо:
,,Ми треба да будемо просто људи, али најприје да би били људи морамо да опростимо. Ма каолико ми пута били у храму, педесњет пута дневно, или били на свакој литургији, знали литургију напамет, знали цијело Свето Писмо напамет, знали све свете оце напамет, уколико нисмо способни да опростимо, све је узалуд, јер најприје долози опрост, а онда из тога ће да се роди љубав. Немојте да мислите да можемо имати неку велику љубав, а да у тој љубави нема праштања“.
Он је подвукао да причешћивање нема магисјки караткер, као што нема било шта у Цркви Божијој, већ да нас Свето Причешће и сједињење са Господом служи да имамо трпљење и да имамо праштање и да се причешћујемо с љубављу:
,,Ми смо призвани на стање Божанске љубави, позвани смо да сви будемо Христоси, да сви будемо Помазаници, не по суштини, него по благодати и зато примамо Тијело и крв Христову у себе и присаједињујемо се живом Богу. Дакле, причешћујући се ми не излазимо из цркве са чудотворним моћима, па ћемо да положимо испит или да напрасно добијемо посао.
Причешће нам служи да имамо трпљење и да имамо праштање и да се причешћујемо с љубављу“.
,,Неће нас бројанице од два метра спасти, него чисто срце и она истинска небрига за сутра. То не значи да будемо лијенштине и нерадници, него да будемо они који су се поуздали у Господа остављајући сваку бригу, улазећи у највећу тајну, Цркве, улазећи у Свету Тајну Евхаристије, благодарења, постајући истинске аскете, а то су они који се вјежбају, првенствено у духовном узрастању, у непрестаном узрастању у Христу, чему нема краја“. – подсјетио је ђакон Ведран.
,,Љубав Божија је показала да нема краја и наша љубав не треба да буде ништа друго до љубав Божија, јер се угледамо на најбоље. И у овом животу, када гледате нешто да купите, да радите, угледате се на најбоље, а када треба да се угледамо на врлине, угледамо се на Господа Бога, на Мајку Божију, у све свете који су све напустили и цијели свој ум претворили у благодарење Богу, јер ми јесмо Божије благодарење. Ми смо оно што је Бог зажелио“.
– поручио је на крају свог празничног обраћања ђакон Ведран Грмуша.
Борис Мусић
