Чудотворна икона Мајке Божије Толгска пројавила се 1314. године у време када је Руском црквом управљао Свети митрополит Петар. Епископ ростовски и јарославски Прохор (у схими Трифун) обилазећи своју паству, посетио је манастир Кирила Белојезерског одакле је водом низ реку Шексну и Волгу, дошао у Јарослав. Тада се у близини града зауставио на десној насељеној области Волге и ту разапео шатор и преноћио наспрам места где се река Толга улива у Волгу и где је у то време била непроходна шума.
Док су сви спавали Епископ се пробудио у пола ноћи видевши јарку светлост како обасјава околна места. Изашавши из свог шатора видео је огњени и необично светао стуб са друге стране Волге и мост који је спајао обе реке. Помоливши се усрдно Господу, Епископ је дошао до моста сачињеног од згуснуте воде, по коме је ходао сигурно и чврсто, као да је од дрвета. Прешавши на другу страну реке, приближио се огњеном стубу на коме је стајала икона Божије Матере са Предвечним Младенцем на рукама, подигнуту толико да је човек не може рукама дохватити. Дуго се молио коленопреклоно са сузама пред том иконом, заборавивши жезал на месту молитве.
Преко истог тог моста прешао је Волгу и дошао у свој шатор никоме не објавивши о свом виђењу и ходу по Волги. Сутрадан после јутрења када је Епископу било време да седне на столицу, његови саслужитељи почеше да траже епископски жезал, али га нигде нису могли наћи. Тада је Епископ разумео да Бог хоће да објави чудо које је видео, али од суза ништа није могао рећи. Само је показао прстом на место где је заборавио свој жезал. Тихим гласом им је саопштио своје виђење са оне стране Волге и послао своје служитеље по жезал. Када су прешли реку, у шуми су видели икону Пресвете Богородице која није била у ваздуху већ на земљи међу дрвећем – а поред иконе епископски жезал. Са страхопоштовањем су се поклонили пред Светом иконом узели жезал и вратили се реком Епископу. Тада је и он сам са свим људима који су били са њим препловио Волгу и уверио се да је то икона коју је видео у ваздуху при светлости огњеног стуба. Обрадовао се духом, пао пред икону и дуго се са сузама молио. После молитве Епископ је почео да сече шуму, припрема дрва и чисти место за градњу цркве.
У то време житељи Јарослава сазнавши за чудесни догађај похитали су ка том месту и поклонили се новопројављеној икони, усрдно помажући око градње.
Епископ одмах поче својим рукама крчити шуму и место где се јавила света икона, спремивши дрвену грађу за цркву. У томе га ревносно помагаху сви који бејаху у његовој пратњи. Tога дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о овоме дође до града Јарослава и ка месту где се налазио Епископ поврве силан свет, духовници и мирјани, стари и млади, богати и сироти, здрави и болесни – те видевши свету икону Пресвете Богородице сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху и сваки се стараше да помогне при грађењу цркве, секући и тешући грађу и помажући зидарима. Када црквица би готова Епископ то вече освети икону и унесе је у цркву – извршивши богослужење у њој, посветивши цркву Ваведењу Пресвете Богородице.
Том приликом сви присутни болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере, а чудесна икона се почела називати Толгска. Установљен је празник јављања ове иконе – 21. августа по новом, односно, 8. августа по старом календару.
На том месту је убро основан мушки манастир у коме је Епископ одредио игумана те тако основан, у почетку мали, а касније велики, до данас постоји под именом Толгски манастир, по реци Толги која се улива у Волгу.
Године 1917. древни Толгски манастир је био потпуно опустошен, а чудотворна икона је била однесена у музеј, а 1926. манастир је претворен у притвор за малолетне делинквенте.
У време празновања 1000. годишњице крштења Русије, разрушен Толгски манастир бива враћен Руској православној цркви, у коме је устројена женска обитељ.
Августа 2002. г. древна икона је враћена из Јарославског уметничког музеја, у Толгски манастир.
Чуда
Године 1392. г.одине 16. септембра при игуману Герману, када свешеник возгласи при јутрењу после 9. песме Богородицу и Матер свјета пјесними возвеличим, изненада из десне руке иконе Пресвете Богородице истече миро и црква се испуни дивним мирисом. Сви присутни у храму посматрајући ово чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Дјеву Марију.
После јутрења стадоше служити молебан Пресветој и када при крају запеваше Владичице прими молитву рабов својих тада из леве ноге Божанског Младенца држаног Пресветом Богородицом у наручју такође истече миро. На тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира, чудесно точећи са једне иконе миро из десне руке Пресвете Богородице и из леве ноге Христове.
Игуман и братија се веома радоваху духом, због преславног чуда овог и са сузама припадаху пречистој икони и помазиваху чела своја. А то миро беше веома целебно, јер који год се болесници с њим помазиваху, одмах здравље добиваху.
Након извесног времена после овог чудесног догађаја један велможа по имену Никита би послан из Москве од стране великог кнеза у Белојезерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци. Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића јединца. Успут се овај његов синчић разболе и умре и њега мртвог довезоше до Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, кукајући неутешно пошто не имађаху више деце. Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше за припремање свега што је потребно за сахрану и у томе им прође време од поднева до вечери. А када и после уобичајених молитава отпоче опело – мртво дете оживе и крикну. Сви се запрепастише и усто обрадоваше. Нарочито се родитељи испунише великом радошћу, јер просто не знадоше како да достојно захвале Господу и Пречистој Матери Његовој, што поново виде своје чедо живо и здраво.
Након неколико година по попуштењу Божијем једном приликом у манастиру изби велики пожар и пламен тако брзо захвати цркву да братија не успе да отвори црквена врата и ишта изнесе из ње, те изгоре црква са свима стварима што беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона изгорела, међутим после пожара они нађоше свету икону у шуми близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу обасјану, и сигурно не људским него анђелским рукама из великог пламена изнесену. Братија с радошћу узе свету икону и одмах приступи зидању нове цркве сазидавши пространију од оне прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада чинити чудеса, лијући из своје Свете иконе као из извора исцељења, свим болесницима чудесно миро, изгонећи нечисте духове из људи.
Познато је да се цар Иван Грозни молио пред Толгском иконом Мајке Божије када је повредио ногу. Цар је донесен у столици у манастир и након ватрене молитве пред Толгском иконом Пренепорочне Приснодјеве, цар је “просвећен и здрав, исправио се на својим ногама. “
Изображење
Бројне су копије овог лика Приснодјеве, распрострањене по читавој Русији.
Иконографски, Толгска икона припада типу икона Богородица Умиљење (грч. Елеуса), које се везују за рад Св. апостола Луке.
За њу је карактеристичан положај лица Спаситеља и Мајке, чији ореоли се прожимају и лица међусобно додирују. Све то симболизује однос Творца према својој творевини, израђеној у оваквој љубави Мајке и Сина.
Приснодјева је у карактеристичном мафориону јасно црвене боје са позлаћеним извезеним порубима по ивицама одежде; на рукама Јој се налазе извезене наруквице док је на челу и раменима извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене.
Богомладенац је у зеленом стихару, ризи спасења и одећи весеља, која представља спокојну савест и духовну радост; она је обично беле боје, али у oвом случају Младенац је приказан у ризи зелене боје која се везује за треће Лице Свете Тројице, Духа Светог, који На Њему почива, такође, она указује и наду на Вечно блаженство у Царству Његовом.
Молитва
Прихвати, о Преблагословена и Преславна, Најчистија Пренепорочна Дјево, Мајко Божија, ову молитву, коју Ти приносимо са сузама, Твоје недостојне слуге, мироточивом лику Твоме који нежно плута, као Онај Који, чује наше уздахе, и даје по вери онима који испуњавају Твоје заповести. Онима који тугују Ти олакшаваш, слабима дајеш здравље, исцељујеш ослабљене и болесне, одбијаш демоне, пружаш утеху оклеветанима и спасаваш оне који Те славе, разобличаваш грешнике, чистиш лепрозне, закриљујеш децу, ослобађаш затворенике, и исцељујеш од сваке пристрасности, Пренепорочна Богородице: све је могуће кроз Твоје посредништво пред Сином Твојим, Богом нашим. O Свеобасјана Мајко, Најсветија Дјево Марија! Не заборави да се молиш за нас, Твоје грешне слуге, који Те величају и славе, и прослављају Твој најчистији лик, који имају наду бесповратну, и веру несумљиву у тебе, Најславнију и Најчистију Дјеву, сада и увек и у векове векова. Амин.
Тропар, глас 4
Твој Лик, Најчистија Богородице, сија јасно Толгом, и као што Сунце још није видело, увек дарујеш верујућима, Своју Милост, Његова Преосвећеност Епископ Ростова, Трифун, плута до откивеног одблеска ватре, и кроз воде, као по сувом, пролази, и моли Ти се верно за људе своје. И ми, пловећи ка Теби, зовемо Те: Најсветија Дјево Богородице, верно сачувај Твоје молитеље, сачувај нашу земљу, Епископе и сав Руски народ од свих неприлика по Своме величанственом милосрђу.
Елза Бибић
превод с руског: О.Б.
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и чудотворне иконе Мајке Божије, ВИЗ, Београд, 2002, стр: 195,196;
www.crkvenikalendar. com. zitije/ ikona Presvete Bogorodice Tolgska; od 18. 08. 2020;
www.deva-maria.ru/:ikona-bozhiei-materi-tolgskaya-bogorodica-bogomateri
