Историчар и дугогодишњи сарадник Радио Светигоре Предраг Пеђа Вукић (1966-2019), упокојио се у Господу на данашњи дан, 24. јула, 2019. године у манастиру Острог. Сахрањен је на празник Иконе Богородице Тројеручице, гдје је по сопственој жељи а са благословом Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког г. Амфилохија и сахрањен. Заупокојену Литургију и опијело служио је Митрополит Амфилохије који је казао да је професор Предраг остао вјеран Христу Богу ходећи, још овдје на земљи, Њиме као путем који води у живот вјечни и све што је радио подређивао је тој и таквој вјери: „Слушао је Христову ријеч, вјеровао у Њега и у Онога који Га је послао, зато задобија вјечни живот у Богу – живот вјечнога и непролазнога Царства Божијега.”
Предраг Вукић, један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. јуна 1966. године, гдје је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсјек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године.
На Цетињу је живио, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен.
Сарадник је Радио Светигоре од самог оснивања. Аутор је више емисија: „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“….
Стручна јавност ће га памтити по књигама са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека” i и другима. Приредио је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”.
Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, „Библиографија радова Државног архива“; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”. Предраг Вукић аутор је књига поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.
Вечнаја памјат и Царство небеско нашем брату Предрагу!
„Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја – Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега. Предраг је међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут. Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје, код моштију Светог Василија, почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана. Овдје у острошку светињу Пеђа је долазио по благослову свог Митрополита да проучава архив Светог Василија Острошког. Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје, и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио, да је то народ коме он припада.“
Митрополит Амфилохије на заупокојеној Литургији у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића
Уснух сан
Уснух санак као диван данак,
да узлетјех небу под облаке
да потражим Христове војнике,
убојнике, Божије угоднике.
Срцу своме да потражим лијека,
да кликујем у вјекове вијека
У наручју Христа Васкрслога,
Благословом Бога јединога.
Дух ме прима, очај ми узима,
смирај слази, а бура пролази,
зора руди, нови дан се буди,
Вишњи роду доноси слободу.
(Збирка пјесама „Чекајући Христа“ Предрага Вукића)
Приредила: Весна Девић