Select Page

На празник Светих апостола Петра и Павла чита се Јеванђеље по Матеју (16,13 -19), где Свети апостол Петар исповеда веру у Господа Исуса Христа као Сина Божијег. Чврстином своје вере задобио је апостол благодатни дар од Бога – сенка његова и убруси исцељивали су од болести (Дап. 5,15). Подиже хромога, васкрсава из мртвих девојку Тавиту.

13. „А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији?”

Господ Исус Христос, путујући и проповедајући, стиже у околину Кесарије Филипове. Постоји још једна Кесарија Стратонова која је на обали Средоземног мора. (Ова Кесарија Филипова се налази северно од Галилејског језера, у подножју Ливанске Горе, поред извора Јордана). Сматра се да Исус није улазио у овај град, већ је обитавао само у околини. После поуке да се чувају квасца фарисејског и садукејског, Исус их води у крајеве забачене, незнабожачке, далеко од Јевреја, да их упути у познање Истине. Време страдања Господњег се приближавало, а ученици још нису били спремни за своје послање на земљи. Хтео је да их утврди у проповеди: да Он није Месија који је дошао да да Јеврејима царство земаљско. Пушта их да Га постепено упознају и сами, опитно усвајајући његово учење. Пита их шта мисли народ. Тако је хтео да започне разговор и да пита шта и они мисле, иако је Њему срцезналцу, све било познато. Није питао шта мисле фарисеји већ шта мисли обичан свет који се сусретао са Исусом, где је реч Божија падала међу њих на плодно тле. Исус назива себе Сином Човечијим. То чини из смирења, јер се тако може назвати сваки човек. Тиме још жели и да нагласи своју човечанску природу. У Старом завету тако називају и Светог пророка Јеремију, док се у Новом завету то односи само на Господа Исуса Христа.

14. „А они му рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.”

Исус поставља два велика питања нашег спасења: Шта мисле Јевреји, ко сам ја? И за кога ме ви сматрате?

Јевреји Га сматрају за пророка.

Народ је препознао чудесну силу у Исусу, али није тачно могао да појми ко је Он. Видео је тајну у Његовој личности. По предању, пре појаве Месије, јавиће се прво један старозаветни пророк, тако да је народ сматрао да је Он претеча Месије. Многи су сматрали и да је Јован који је устао из мртвих, као што је мислио Ирод. Други су мислили да је Илија, јер се очекивало да се Илија врати. Други, да је Јеремија, због мудрости његове и што је од малена у пророчкој служби.

15. „Рече им Исус: А ви шта велите, ко сам ја?”

Од овога другог питања које упућује ученицима зависи целокупна вера хришћанска. Када не би било одговора Петрова, али и одговора ученика који су осећали исто што и Петар, не би било ни наше вере.

16. „А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога!”

Само име Господа Исуса Христа, има значење: Исус – од јевр. Јехошуа, Јешуа, Јешу, што има значење „Јехова је његово спасење”, што се код нас преводи Спаситељ. У доба Исусово ово је име било у великој употреби. Христос – Месија, „Помазаник светим миром”, што означава његово служење, Он је Највећи Пророк, Истинити Првосвештеник и Небесни Цар.

Свети апостол Петар исповеда још једном ватрено веру у Христа Господа у складу са својом природом. Он није рекао да је Син Божји мислећи, подразумевајући било кога сина Божјег, „већ Један Једини, не син по благодати, већ онај који је рођен из саме суштине Очеве” (блажени Теофилакт Охридски). Јеванђелисти Марко и Лука, такође пишу о исповедању вере, али само апостол Матеј бележи следећи одговор Господа апостолу Петру. Ово исповедање Симон Петар говори у своје име, али и у име свих апостола. Петар је врховни апостол, како се и назива у тропару Светом Андреју Првозваном, али само што се тиче исповедања вере, као што је Јаков Заведејев носилац наде, а Свети Јован Богослов љубави (бл. Теофилакт).

Истинита Христова Црква је онде, где се признаје Петрово исповедање вере – Исус Христос је Једини Син Бога Живога, друго Лице Свете Тројице. По томе се види да неправилно умују римокатолици, да без самог Петра нема истините Цркве. По томе видимо да хришћанство зависи од Христа, а не од Петра.

17. „А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.”

Поглед Исуса ка Петру је био поглед Бога, који и Својом божанском и човечанском природом прониче у дубину сваког људског бића и чита најскривеније мисли, тако да зна како са сваким треба поступати. Овде у простом рибару Симону, прозире његову слабост, а у исто време и величину његовог срца, види будуће његово страдање. Зато му даје име јаког, постојаног и чврстог (Кифа или Петар – Камен, Каменко). Господ не хвали овде Петра лично, већ што се удостојио бити орган откровења Оца Небескога.

Петар је заиста блажен, јер је познао Господа божанском благодаћу. Христос се саглашава с Петром, насупрот претходних мишљења Јевреја која су била погрешна. Јер су она била по телесном разуму, а Петрово знање назива „откровењем”, јер му је сам Отац открио скривене и непознате тајне. Још хоће Господ да научи њега и нас: „не мисли да је твоја вера плод пажње твога ума, већ гледај на своју веру као на најдрагоценији дар Божији”(архиепископ Аверкије).

Нико не може Исуса Христа назвати Господом, ако му то не открије Дух Свети.

Још треба рећи да „тело и крв” у Талмуду значи земаљски човек. Он је супротстављен човеку небеском који види Бога.

18. „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, а врата пакла неће је надвладати.”

Још на почетку Господ је дао Симону то име – Петар (на грчком) или Кифа, на сиро-халдејском, што значи „камен”(Јн. 1, 42).

Највећи број Светих отаца сматра да је „камен” на коме ће Христос сазидати Цркву „Петрово исповедање вере у Сина Божјега”, дакле сама његова вера. Господ није рекао Петру: на теби ћу сазидати Цркву, већ се јасно види у грчком тексту Јеванђеља, „коме се увек треба обраћати у случајевима када смо у недоумици: реч Петрос, није поновљена, мада и ова означава камен, већ је употребљена друга реч – петра, што значи стена.” (Тако тумаче и Свети Иларије, Амвросије, Августин, Златоуст, Григорије Назијанзин, Атанасије и други.) А Свети Григорије Нисијски вели да су преко Светог апостола Петра свим епископима дати кључеви Царства небескога. Петрови наследници су дакле сви правоверни епископи Католичанске цркве, који исповедају Христа као Сина Божијег. Под каменом можемо разумети и Самог Господа Исуса Христа, јер се у Светом писму често назива каменом (Дап. 4, 11; Рим. 9, 33; 1. Кор.10, 4). Чак и Свети апостол Петар у Првој саборној посланици каменом не назива себе, већ Христа „Приступајући Њему, Камену живом од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом.” (Пт. 2, 4)

Зато је првенство римских епископа у првим вековима била искључиво институција историјског порекла, пошто је Рим био престоница царства и у њему су страдали многобројни мученици и исповедници вере. Стога је са нашег православног становиштва потпуно неодрживо схватање о тобожњем примату римског папе. Много важније за нас хришћане је што је Петрово исповедање темељ наше вере. Зато је и најважније ако је темељ наше вере исправан – „можемо да изградимо хиљаде врлина, али ако немамо темељ правилног исповедања, улудо градимо.” (архиепископ Аверкије)

Само саздана на том камену вере Црква ће бити непобедива – „врата пакла” неће је надвладати. Врата пакла су прогонитељи Цркве, такође то су и јеретици, кривоверци. Господ нам даје обећање да никаква сила земаљска и лукавство сатанско неће моћи поколебати веру у Божанство Исуса Христа, у његов спасоносни долазак на земљу и спасоносни утицај Његове Цркве.

На камену вере Петрове и сваки човек који себе назива хришћанином треба да сазида дом Божји од душе своје, да буде чврсто утврђен у Христу, па га ни врата паклена, његови греси, неће надвладати.

19. „И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.”

Под кључевима подразумевамо власт коју му је дао да свезује и разрешева грехе, да отпушта и кажњава. Ту власт имају и сви они који су удостојени епископске благодати, јер јер је Господ, сем на Петра, мислио и на све апостоле. Јер је и рекао „којима опростите грехе, опраштају им се.” (Јн. 20, 23) Употребљена множина, јасно изражава да се говори о свим апостолима. Такође, употребио је и будуће време, јер ће се јавити ученицима после Васкрсења и дати им власт да опраштају грехе. Свети Теофилакт Охридски вели: „Небеса такође и означавају врлине, а ’кључеви Царства небеског’ јесу подвизи, јер се Царство небеско подвизима отвара. Нема тих кључава којима се може задобити врлина без подвига. Ако само знам шта је добро, а не трудим се, имам само кључеве знања, али остајем ван Царства небеског. На ’небесима’, то јест у врлинама, свезује се онај који не живи врлински, док онај који је ревностан у њиховом стицању бива разрешен.”

На другом месту се каже да постоје три оделите, али често погрешком преплетене црквене власти код Јевреја: власт кључева, власт везивати и дрешити, и власт држати и отпуштати.

Власт кључева је била признавање нечије власти, тј. дати кључеве некоме било је упутити га у књижничко знање и дати му дар учитељства других људи. У овом конкретном случају то је добијање божанских благодатних дарова за проповед речи Божје. Тако да су те „кључеве” или дарове добили сви апостоли кад их је Госпoд послао на проповед по свим крајевима земље. Власт везивати и дрешити, код Јевреја је била законодавна власт у Цркви. Сада је обећана Петру, али наравно да се односи и на друге апостоле. Док је власт држати и отпуштати грехе знатно испред прве и друге, а то се види и по томе што књижевници то оспоравају Исусу Христу. То је пророчка служба Цркве и има непосредни однос са Даром Духа Светога. Овај трећи дар добијају сви апостоли на Васкрсно вече (Лк. 24, 47) и нарочито о Силаску Духа Светога.

То што је Петар из горе наведеног добио законодавну власт због исповедања вере, не значи да је истакнут за старешину над апостолима. Кад ускоро Петар поклизне у вери Господ га назива сатаном и саблазни (Мт. 16, 23), а кад се одрекне Господа, губи благодат, а тиме и равноапостолство (Лк. 22, 54-62), док се не покаје (Јн. 21, 15-17). Из тога видимо да Петар не може бити апостолски поглавар, или једини по власти. Једино што може да му се призна, да је први исповедио веру и да је можда први по части, међу једнакима. Према томе, власт Христова над Црквом припада већини у сабору апостолском (археп. Аверкије). Петар је имао ауторитет ради првенства дарова, али се знало да је заправо првом заједницом апостола руководио Свети ап. Јаков, јерусалимски епископ, док се све решавало у саборској одлуци благовољењем Духа Светог (Дап. 7, 13-23). Зато је у Цркви Господ све, а његову власт држе и изражавају саборно епископи. Свети Григорије Палама у својој беседи вели да је Свети апостол Петар често искушаван као разборит и храбар, не директно „већ с бока, као да је у питању добро дело, доводећи га замком у велику заблуду и устројивши да овај учини више од онога што је потребно.” Свети апостол Петар у време Христових страдања је узнео себе изнад осталих и рекао: „Ако се сви саблазне, ја нећу.” (Мт. 26, 33; Мк. 14, 29), да би касније, после пада, заблистао покајањем више од других.

Овдје је корисно се сјетити ријечи Светог апостола Павла који у својој посланици Галатима каже како изгледа прави Христов војник: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање. За такве нема закона.” И још: „Браћо, ако упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквог духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан...”.

Свети апостол Петар је исповедио веру у Господа Исуса Христа, као Сина Божија и то је био почетак ширења Цркве. То је највеће чудо, да је од простих рибара по целој земљи израсло здање, Црква Божија, која и данас траје.

Зато је за нас хришћане сам Христос крајеугаони камен. Ради Њега и Њиме је Црква жива, и врата пакла је не могу надвладати. У свим вековима, а поготову данас, ми смо сведоци испуњења и остварења овог обећања Господњег које је дао Петру. Не заборављајмо никада да је будући живот Цркве у Божјим рукама, не клонимо духом, јер Свети Јован Златоуст каже: „И у будућности нико неће моћи да победи Цркву. Јер ако нису успели да је сруше када је бројала мало чланова, кад је њено учење изгледало ново и необично, када су толики страшни напади и тако многа гоњења одасвуд покретана против ње, много више неће моћи да јој науде сада, када је завладала целом васељеном, када је овладала свим народима… Како су успели Апостоли да остваре један тако велики, један тако важан подухват, после толико препрека? Сигурно помоћу божанске и непобедиве силе Онога, Који је прорекао стварање и тријумф Цркве.”

Извор:  Часопис „Светигора“, бр. 201

Фото: Московски Сретењски манастир

Pin It on Pinterest

Share This