Select Page

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена 13. јуна 2011. љета Господњег, на Духовски понедјељак, у манастиру Режевићи

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Гледајте да не презрете једнога од ових малих, јер анђели њихови гледају лице Оца нашега који је на небесима (уп. Мт. 18, 10), тако нам говори данашње Свето јеванђеље. Ријеч је Господња, ријеч истине и ријеч мудрости. Ко су ти мали о којима говори Господ, и зашто Господ управо о њима говори и тражи да не презремо једнога од тих малих? На другом мјесту Господ је позвао дјецу да дођу Њему: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таковијех Царство небеско (уп. Мт. 19, 14). Па је такође рекао за дјецу: Из уста дјеце и оних којих сисају сатворио сам себи хвалу (уп. Мт. 21, 16), позвавши такође нас одрасле: Ако не будете као дјеца нећете видјети Царства небескога (уп. Мт. 18, 3). Управо ти мали, о којима говори Господ, јесу они људи који су пуни дјетиње чедности и дјетињег смирења. То су они о којима говори и оно прво блаженство: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3); блажени они који знају да не знају ништа, блажени они који су смјерни, који су смирени, јер је њихово Царство небеско. То су ти мали: на први поглед мали, али они којима се Бог јавља и открива своје тајне и своје истине. То су они сабрани, о којима се такође говори у Светом јеванђељу: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ондје сам и ја са њима (уп. Мт. 18, 20). Тим, сабраним у име Господње – тим чедним и чистим и смјерним и смиреним – Бог јавља своје тајне, Бог силази на њих, сила Божија њих осјењује и њих испуњује. Није случајно Свети боговидац и тајновидац Јован Златоусти, чију Литургију служимо, рекао да је Бог од смирења свих изаткао достојанство и величину свих, и да је смиреноумље темељ хришћанске философије живота. Онима који су смирени, који су смјерни и који су сабрани у једнодушности и који су отворили срце своје у своме смирењу за тајну Божију, тима се Господ јавља, а гордима и надменима Бог се противи.

То нам свједочи и пјесма коју пјевамо на овај велики, дивни празник Педесетницу: Када је сишао Господ, језике је смијешао и народе је раздијелио. Зашто? Зато што су народи градили Вавилонску кулу, што су се погордили, што су се надули и што су кренули – намјесто да крену и да се отворе за Бога и за Његову тајну у своме смирењу – они су кренули са гордошћу својом да отимају Богу Његову част и да себе поставе на Божије мјесто, да граде против Бога Вавилонску кулу. О томе нам свједочи свето откривење Старог завјета. Човјек непрекидно кроз сву своју историју ради два посла – и појединац и народи и људи – или гради вавилонске куле, противећи се Богу, уздижући се изнад Бога, одричући се Бога и постављајући себе или неки свој идол, неко своје лажно божанство на мјесто Бога, или с друге стране – као ови мали и смирени, као дјеца отворена срца и заједно – једнодушно стоји пред лицем Божијим и Господ силази на њега и дотиче га се, просвећује га и освећује га и сједињује га са Собом, и људе сједињује једне са другима.

То се догодило управо на овај свети празник, на догађај силаска Духа Светога на Апостоле: јер, док је раздијелио и смијешао језике и подијелио народе који су у свом безумљу, у својој гордости и надмености, градили Вавилонску кулу, када је раздијелио Духа Свога Светога у виду огњених језика, онда је сјединио народе. Имамо диван опис у Дјелима апостолским како су у Јерусалиму били сабрани за празник Педесетнице не само Апостоли, они најближи ученици Христови, него људи из свих народа – са Истока, па и са Запада; помињу се чак и они који су дошли из Рима, не само од Парћана и Миђана и Јевреја и Феничана и Крићана – сви су били сабрани и шта се догодило: сила Духа Светога дата је онима који су били сабрани у име Господње, по Христовом позиву и Његовој заповјести, Његовим ученицима, који су били једнодушни и отворена срца, као мали Господњи, као дјеца чиста и Богу усмјерена. Сишао је Дух Свети на њих, појединачно на свакога од њих, и они су – испуњени једним Духом – постали једнодушни, једна душа и једно срце и почели су да говоре језике, надахнути Духом Божијим. Ти језици којима су они говорили нијесу били неразумљиви, као што се то догодило и догађа код оних који вавилонску кулу граде, него су сви који су ту били сабрани из разних народа разумјели језик и језике којима су они говорили. Сви су разумјели њихове језике и схватили су оно што су они говорили, дивећи се како је то могуће, да Јевреји говоре њиховим језицима, иако их нијесу учили. Један је Дух Божији, Дух праведности, Дух мира, Дух радости, Дух мудрости, који је отворио њихове језике и просветио њихов ум и објединио их и постали су једна света Божија заједница, испуњена једним Светим Духом Божијим.

Црква Христова говори једним срцем

То јединство је оно на чему се темељи Црква Христова и чиме је испуњена Црква Христова кроз вјекове. Гдје год се сабирају, од тада до данас, у име Господње они који у Њега Бога Христа вјерују, који смирено прилазе Њему – било двојица или тројица или више њих – ту Дух Свети силази на њих и просвећује их, и тако се разарају трагови проклете вавилонске куле која се гради на људској гордости и која се гради на људској надмености. Црква Христова, која се сабира кроз вјекове из разних народа, који говоре различитим језицима, она и сви они који су њени, говоре једним срцем и једном душом, разумљиво једни другима. Чак и онда када не знају језик некога другога народа, они су једнога срца и једне душе, јер је тај Дух Божији Онај који их обједињује. Ево и нас овде у цркви, има православних Срба овдашњих и православних Руса и других, и ма гдје да се саберемо, без обзира на то којим језицима говоримо, знамо и разумијемо једни друге, разумијемо језик Цркве Божије, јер је то језик Духа Светога Животворнога, којега призивамо да сиђе на нас и да нас освешта. У томе и јесте тајна овога светог догађаја, Духовдана, тајна Свете Тројице, Бога љубави.

У једној повијести великог руског писца Толстоја је записана молитва три просте душе на неком острву на ријеци: „Троје вас, троје нас помилујте!“ Њима се Господ јавио и открио, иако су били једноставног срца, без знања чак и о истинама и о молитвама церковним, али та њихова простота и чистота је призвала благодат Божију на њих, па су они – како описује Толстој –ходили по ријеци да би епископа, који је био на броду и који је прије тога покушао да их научи молитву Оче наш, а они заборавили, да би га поново приупитали. Он ће онда њима рећи, видјевши њихову простоту и видјевши да се Бог њима јавио: „Идите ви и молите се и даље како сте научили, јер се види да сте ви они мали, да сте ви као дјеца чисти, зато се Господ вама и јавио“.

Тако се Господ јавља кроз вјекове и шаље Духа Свога Светога на ученике своје. Ево и ми данас овдје призивамо Духа Божијега да сиђе на нас, истог оног Духа који је сишао на Апостоле прије двије хиљаде година. Тога истога Духа којим се Господ крстио у Јордану ми призивамо сваки пут када крштавамо ново створење, ново дијете Божије, и када га миропомазујемо и запечаћујемо печатом Духа Светога, истим оним печатом којим су били запечаћени први Христови ученици, Апостоли, и којим су запечаћени хришћани кроз вјекове. Ево и данас, служећи Свету литургију, призваћемо Духа Светога да освети нас и наше дарове, и Дух Свети и сила Његова ће сићи на наш принос, на наш хљеб и наше вино и претвориће их – као што је у утроби Пресвете Дјеве обликовао тијело Господње и Његову крв – у Тијело Своје и Крв Своју, да би се ми те светиње причестили, да би кроз ту светињу постали једно са Духом Светим и са Сином Божијим Јединородним, и да би постали једно – једне душе и једнога срца – једни са другима. Тога истога Светога Духа призваћемо на новопроизведеног чтеца и ипођакона нашега монаха Василија – призваћемо Духа Светога, који људске немоћи исцељује и оно што је оскудно надопуњује и који ће њега произвести у чин ђаконства, у чин служења тој великој и светој тајни Цркве Божије, њенога јединства и њене силе, која нам се дарује од Оца кроз Сина у Духу Светоме.

Дакле, не презрите једнога од ових малих. Ти мали управо и јесу они чији анђели гледају лице Божије, који дишу истим Светим Духом на небесима, а ми овде на земљи изображавамо херувиме и серафиме, сабрани око престола Господњег, око Христа Господа као Јагњета које приноси себе за живот свијета. Радујмо се том великом дару којим нас је Бог обдарио – све људе и земаљске народе и сва створења своја и сву творевину – на овај велики, свети дан подаривши нам Духа Светога Животворнога, откривши нам кроз Њега сву истину о живоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и објединивши нас тим јединством неразоривим у тајни Цркве Његове: једне, свете саборне и апостолске.

Богу нашему, Оцу и Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Светигора бр. 216

 

Pin It on Pinterest

Share This