Select Page

Дани Светог Јована Владимира настављени су празновањем Светог цара Константина и царице Јелене. Света Литургија служена је на остацима манастира посвећеног Пресветој Богородици на рту Ратац. Светом Службом началствовао је протојереј Јован Пламенац уз саслужење свештеника барске парохије протојереја Младена Томовића, јереја Александра Орландића и јереја Крста Пламенца. Молитвено учешће узео је и парох сутоморски јереј Марјан Петковски.

Тумачећи одељак који се чита на празник Светог цара Константина и Царице Јелене, гдје Господ каже: „Ја сам врата, и ко кроз мене уђе, он ће се спасити.“ , отац Јован пита: „А шта значи, у свари, спасити се? Спасити се, једноставно речено, значи у вјечном животу бити у заједници са Господом нашим Исусом Христом. То је, у свари, спасење. Значи знамо да је смисао овог нашег земаљског живота, припрема, труд наш за спасење, припрема наша да будемо у вјечном животу, заједници са Богом. Бити у заједници са Богом, дакле, основни је смисо нашег живота. Када знамо то, онда смо дужни да и свој живот земаљски водимо одговорно. Да га водимо тако, да бисмо били у јединству са Богом. Да бисмо то јединство, које ћемо овде да успоставимо, продужили у вјечном животу. Свака душа ће бити у вјечном животу. Душа је неуништива. Она настаје у тренутку зачећа, човјековог зачећа, али она неће никада бити уништана. Свака ће душа бити у вјечном животу, али неће свака душа бити у заједници са Богом и неће бити у Његовом царству, неће бити у ономе што ми зовемо рајем, неће бити у том стању. Зато, да не бисмо отпали, запали, да у вјечном животу будемо од Бога одвојени, да будемо одвојени од сунца правде, од вјечне радости, ми смо дужни се потрудимо у овом животу да будемо у заједници са Богом. Значи, овај наш земаљски живот прије свега мора бити жртвени труд. Наша вјера је у ствари таква, наша вјера подрозумијева и тражи, захтјева жртвени труд.“

Бог је истина, пут и живот. То је Господ сам рекао. Дакле каже прота Јован, ми се држећи уз Бога, трудећи се својим животом да будемо са њим у јединству, ми у ствари држимо  истине. Он је једина сушта, апсолутна истина.

Отац Јован је затим говорио о светом цару Константину и царици Јелени, о њиховом животу, да би се осврнуо и на овај свети храм на чијим остацима смо служили Свету Литургију.

До недавно је, наводи отац Јован, „овдје постојала табла на којој је писало да је овај манастир обновио Немањић, краљ Милутин. Међутим, у садејству синергијом иновјераца, та табла је уклоњена. Данас немамо тог трага, осим у сјећању људи који нису толико стари, и на неким фотографијама. Последице тог неспоразума, тог раздвајања, догмаског, између Источне и Западне Цркве, су и те како познате. Познате су црке са два олтара у Сутомору, у овом мјесту гдје ми сада јесмо.

У вријеме комунизма, вјерујем и раније због потребе неког коликог-толиког јединства у суживоту људи овога краја, створена је представа да су те цркве симболи заједничког екуменистичког јединства римокатолика и православних у Спичу, овом крају овдје. Касније су то комунисти превели на своју идеологију као братство и јединство.

Ето, видите како лијепо живе римокатолици и православни у Сутомору. Они имају цркве у којима заједно служе, цркве у којима имају двије часне трпезе. Међутим, истина је другачија. Није то ствар никаквог суживота. Те часне трпезе, римокатоличке,  унијете  су силом у вријеме ропства овог краја, прво под Млечанима, а касније Аустријом. Посебно у вријеме царице Терезије за коју знамо да је заиста била фанатик (како ми то данас знамо да кажемо), римокатолички фанатик. У вријеме њено, много је српског живља на подручју данашње Хрватске, па и Херцеговине преведено из православља, прво у унијатство, па послије у римокатолицизам. Онда су престали да буду Срби. Данас су Хрвати. Дакле, у том и таквом времену, у времену окупације, те су трпезе унијете у православне цркве. И нису оне биле само у Сутомору. Од Далмације, па све до овде, оне су уношене у многе цркве. Па само у овом нашем овдје приобаљу, данашње Црне Горе, било је око 20 таквих цркава. Можда неупечетљивији случај био је у Рисну. Тамо је у црки Светог Ђорђа унијет римокатолички олтар, односно трпеза, частна трпеза римокатоличка, само зато што је ту живјела једна римокатоличка породица. И онда је био такав пропис, да ако има и један римокатолик, ту треба да буде и римокатолички олтар, да би они могли ту да приносе службу. И долазио је ту свештеник једном мјесечно да служи Литургију, због те једне породице. Дакле, то је био плод насиља. И кад су дошли Французи у ове крајеве, онда су из многих тих цркава изнијети ти римокатолички олтари, али ова два овдје су остала.

То о чему сада говорим, то говорим, истине ради. Да не правимо неку мистику, неко јединство о томе. Као, чија су последица те двоолтарне цркве.“

Али, наглашава отац Јован, имајући на ум ово насиље, не значи да ми не треба да будемо у једном другом јединству са римокатолицима. У оном јединству у којем треба да будемо и са свим другим људима. У јединству, у Богу, кроз Божију љубав. Кроз ону љубав у коју нас је Бог створио. Све нас је Господ створио том једном истом љубављу, коју има према сваком човеку. Једнаку љубав има. Нема Он једну љубав већу за православца, а другу за римокатолика, мању за муслимана, или једну љубав за свог светитеља, а другу за разбојника који је побио не знам колико људи. Он је све нас створио истом љубављу и свима даје исту шансу за спасење. Он је отворена врата за сваког од нас да кроз Њега уђе у вјечни живот, да будемо са Њим у заједници у вјечном животу. А да ли ћемо ми то заиста учинити? Само зависи од нас да ли ћемо заиста да се потрудимо да свој живот проживимо тако што ћемо своју душу очистити, да Бог може у њу својом љубављу и својом милошћу да се усели. Како то важи за нас православце, тако важи и за све друге људе. Како важи за светог човека, тако важи и за разбојника.

Зато, браћо и сестре, и са римокатолицима са којима ми, ево имамо и тај спор и око овога храма. Са којим гајимо ту заблуду о неком јединству кроз историју у ропству под римокатоличким царствама, државама. О неком јединству. То не значи да ми требамо да реметимо односе са њима ако их имамо. Да улазимо са њима у заједницу, у јединство. То смо видјели много пута кроз брачне заједнице, кроз кумства, кроз разна пријатељства. То и дан данас постоји. И то је облик нашег заједничког живота. И тај облик треба да његујемо. Дужни смо то да радимо. Дужни смо, Бога ради, тако да живимо и тако да радимо.

Али не можемо да улазимо у догматске проблеме. Не можемо да реметимо те догматске несугластице. Не можемо ми, са римокатолицима, да служимо заједно. Ми, рекао сам још од Цара Константина,  држимо се  Бога, једнотројичног Бога, Бога и нашег Господа, Исуса Христа, као истине, као Онога који је пут, истина и живот.“

На крају се отац Марјан захвалио свим присутним вјерницима, женама из кола Српских Сестара из Сутомора које су се потрудиле на направе послужење за присутни народ, као и оцима који су служили Свету Литургију.

Дејан Вукић

Pin It on Pinterest

Share This