Select Page

У Недјељу жене Самарјанке 2. јуна 2024. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Никола Пејовић, старјешина храма. Проти Николи саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља свима сабранима празничном пастирском бесједом обратио се отац Никола који је у уводном дијелу подсјетио да јеванђелска прича о жени Самарјанки свједочи о истини да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине:

,,И у ове Васкршње дане и ова Јеванђелска прича која нам се даје у овој недјељи, потврђује оне ријечи које изговарамо и које свештеник чита на крштењу сваког човјека, да човјекољубиви Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ево жене Самарјанке која проповједа, ево више од двије хиљаде година, да је Христос месија, спаситељ свијета који је дошао да спаси род људски, и да је Он онај који је ишчекиван и кога су пророци најављивали, и Онај који ће доћи да измири Бога и човјека“.

Прота Никола је затим нагласио да јеванђелска прича о жени Самарјанки, попут и многих других недвосмислено показује да Христова вјера није калуп, систем, шаблон, већ је то жива вјера живог односа између живог Бога и човјека:

,,И ова Јеванђелска прича показује нам да Православна вјера, да Христова вјера није калуп, није систем и није никакав скуп правила који ми просто треба да испунимо и онда смо завршили свој посао. Наша вјера је жива вјера.
А то значи да претпоставља живи сусрет са живим Богом. Можемо ми да постимо колико год хоћемо. Можемо да не једемо, можемо да чинимо, не знам шта. Ако се не сретнемо са господом, Ако га не загрлимо и ако не попијемо те воде живе која тече из Њега, онда ништа нисмо учинили“.

,,Зато нам свети оци од апостолских времена па ево до данашњег дана указују на то. Указују нам на Христа као централну личност нашега живота и наше вјере. Да све оно што ми чинимо и пост и молитва и уздржање и све врлине којима се трудимо да живимо и морални живот, да су то средства али не и циљеви сами по себи. Много људи каже: ,,Дођем мало до Храма, ту осјетим неки мир, умирим и донекле своју савјест, нашао сам неки свој систем и онда одлазим за својим послом“. Али је циљ нашега живота заправо да се сретнемо са Богом“, закључује он.

Прота Никола је потом појаснио да је једино Господ као Бог и дародавац живота, бивајући сам живот и љубав заправо извор воде живе од кога када захватамо и када се Њиме богатимо, заправо никада не жеднимо и постајемо сами извором воде живе:

,,Вода је основни елемент и заправо један од услова да би смо ми људи могли да живимо, а Господ повлачи паралелу и показује да је Он та жива вода без које нема истинског и правог живота. Да ова вода колико год да је пијемо, опет ћемо мало – мало ожедњети. Док вода коју нам он даје, да је то извор са кога се напајамо и са кога никад не жеднимо и пројављује Господ и кроз ову жену Самарјанку и кроз њен сустрет и његов сустрет са њом и разговор са њом, пројављује да је човјек створен не само да пије ову воду од које се жедни, него је призван да пије воду вјечнога и непролазнога живота. И не само да не жедни, каже Господ, него онај који пије са његовог извора, он сам постаје извор воде живе!“

У другом дијелу пастирског слова он се осврнуо и на празник Светог Стефана Пиперскога који прославља наша Света Црква, а који је био еклатантан примјер како човјек који се напаја са извора воде живе постаје сам тај извор пун благодати и истине:

,,У овај свети васкрсни недјељни дан, ми данас прослављамо Светога Стефана Пиперскога, он је онај који је пио воде са овог извора живе воде и сам је постао извор те живе воде“.

Прота Никола је нагласио да сусрет са живим Богом, са Господом из коријена, темеља мијења наш живот, мијења га изнутра, преображава човјекову душу и у њему се отвара и открива један безобални океан Божанске благодати:

,,Сустрет са Господом мијења наш живот, мијења га изнутра, преображава човјекову душу и у њему се отвара и открива један безобални океан Божанске благодати смисла вјечнога, непролазнога. Јер нема човјека који не чезне за правдом, који није жедан истине, који није жедан љубави, који није жедан пажње, који није жедан правде, који није жедан здравља.

,,Нека би Господ дао да и наше душе и наша срца као ова жена Самарјанка захвате воде живе са овог извора да би и ми и тако постали извор живе воде и живјели животом вјере у Христа распетога и васкрслога и тиме давали и другим људима да захватају са тог извора, а ми да се потрудимо да тај извор остане чист и да га ничим, ни својим животом, ни својим понашањем, ни својим владањем, ни својом вјером, не затрунимо и на тај начин не спријечимо било кога да са њега захвата и да са њега пије“. – пожелио је на крају протојереј Никола Пејовић.

     Борис Мусић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This