Select Page
У Крстопоклону недјељу, трећу недјељу Часнога Поста, када наша Света Црква прославља празник Благовијести, 7. априла у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина храма.

Проти Николи саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.

По прочитаним зачалима из Светог Јеванђеља свима сабранима надахнутим празничним словом обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић, који је у уводном обраћању нагласио да крст свједочи о свевремености и савремености Цркве и Христа:

,,Данашња недјеља и знамење које је постављено на средини Храма, оно нам говори о свевремености и савремености Цркве и Христа. Шта је тајна тог Крста? У чему је његова дубина, у чему је неизрециво у њему, у чему је снага Крста, шта је заправо Крст? Прва је помисао да је то распеће и страдање али, зар нијесу људи увијек страдали и зар данас људи не страдају? Зар и данас свако од нас не пролази нека своја мања или већа страдања? Зар се наш ум и наше срце не разапињу сваког дана пред оним што се чује и види како невини људи страдају у нашој близини, нашем окружењу и у цијеломе свијету?”.

Он је затим подсјетио да не можемо кроз наше страдање проникнути у тајну крста, већ да је у центру наше пажње, службе, проповиједи и вјере, личност чудесна Богочовјека Христа који Својом смрћу дарује побједу и побјеђује и смрт и страдање а крсту даје силу:

,,Међутим, ми нисмо у овом тренутку важни, не можемо кроз наше страдање проникнути у тајну Крста. Јер наше страдање се завршава на крсту и плод и резултат нашег страдања је смрт. Зато је у центар наше пажње, службе, проповиједи и вјере, личност чудесна Богочовјека Христа. Он Предвјечни Бог постаје човјек и узима сву патњу, муку, немоћ свакога од нас и узноси је на Крст и тамо доживљава оно што је круна нашега живота, а то је смрт. Али Он се не зауставља у томе, него иде са тим Крстом и Својом смрћу дарује побједу и побјеђује и смрт и страдање а крсту даје силу”.

Прота Никола је потом повукао паралелу између онога што је Господ на крсту конкретно осјећао и пролазио са оним што пролази човјек у данашњем времену у савременом свијету:

,,Шта је Христос осјећао на Крсту? Шта је то Он осјећао? Није се осјећао као Бог, осјећао је немоћ, бол, понижење, одбаченост и остављеност и ево нам одговора на оно прво питање које сам поставио: ,,Како је то Црква и како је то Христос савремен?” Може ли иједно друго осјећање бити потврда савремености човјека који живи у савременом свијету, није ли данашњи човјек такав? Није ли осјећање које влада у свијету управо такво? Остављеност, пониженост, одбаченост.”

,,Колико смо се пута нашли браћо и сестре у своме болу, патњи, муци, страдању или страдању нашег ближњег које нисмо могли да схватимо нашим умом и изговорили или помислили управо ове ријечи као Господ што је завапио на Крсту: ,,Боже мој зашто си га или зашто си ме оставио? Зашто си ово допустио?” Зато је Христос једини и истинити Бог, зато син једино може помоћи човјеку, зато Он једини може спасити човјека јер једини Он разумије шта значи бити човјек”, закључио је он.

У другом дијелу празничне бесједе прота Никола је рекао да је Христос једини истинити Бог јер је једини који зна и разумије шта је човјек, јер је и сам сишао међу нас људе и постао један од нас, да би сваки човјек постао Бог по благодати и љубави Божијој:

,,Зато је Крст саблазан за све религије и за све вјернике осим за хришћане. Зато што њихови Богови се никада нису дрзнули да сиђу код нас да осјете шта је то човјек, како је говорио Свети Преподобни Јустин Ћелијски који се и родио и упокојио на данашњи дан: ,,Шта ће ми Бог који не зна како је мени, који не пролази ово што ја пролазим и који не страда и не пати на начин на који ја страдам и патим?!” Зато су сви други богови – лажни. Никад се никоме ти богови нису јавили и никад се никоме ти Богови неће јавити! Зато што једини истинити Бог који спашава човјека од гријеха, смрти и ђавола је Христос Бог наш”.

На крају свог обраћања он је нагласио да је вјера хришћанска, вјера православна вјера радости и да је мјера вјере управо мјера радости:

,,Овоме свијету судиће управо та љубав распета на Крсту и наш однос према тој љубави, то ће бити наш суд. Како смо крст свога живота и како смо и на који начин укључили Христов крст у наш живот. Зато када је год тешко, кад год не иде како треба, кад стигну недаће и невоље, кад смо анксиозни и депресивни, када мислимо да је све затворено – радуј се! Радуј се јер је наша вјера, вјера радости! Радуј се кер то је осјећај који је и Христос имао на Крсту, радуј се јер тада личимо на Христа. Радуј се јер тада Христос са нама узима наш крст и води нас ка Голготи. Радуј се јер нас неће на Голготи оставити веће че нас заједно са Собом повести у вјечну и непролазну побједу”.

,,Радуј брате, сестро, хришћанине и хришћанко, јер мјера наше вјере јесте мјера наше радости! Радуј се, јер је радост почетак нашега спасења, а коначна радост је у побједи и у васкрсењу и између тога је ношење крста. Дакле, није празан ход, него крст треба да нас васпита и да нас уведе у вјечно и непролазно Царство”, поручио је протојереј Никола Пејовић.

 
Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This