Отвори ми врата покајања Животодавче, јер порани дух мој Твоме светом храму, носећи храм тјелесни сав оскврњен, но као милосрдан очисти ме Твојом милошћу.
Овим стиховима православни хришћани цијелог свијета отварају врата свог подвига и започињу припрему за духовни пут који ће трајати седам недјеља, а који наша Црква назива Света четрдесетница. Света четрдесетница или Велики пост јесте центар живота сваког православног хришћанина, јер се тих дана хришћани, покајањем, постом и молитвом, спремају да дочекају најрадоснији од свих празника, празник када је смрт изгубила своју власт, празник Васкрсења Христовог.
Међутим, као што је славном Васкрсењу претходио период најстрашније муке и агоније (η άγονη γη), тако и у нашем животу, прослави Васкрса претходи период борбе са искушењима, страстима, али најприје борба са самим собом. Као што смо већ рекли, Велики пост је јединствени период црквене године, а самим тим су и његова богослужења јединствена. Ако је Велики пост главни дио године, онда с правом можемо рећи да је центар великопосних богослужења управо Литургија Пређеосвећених Дарова (Λειτουργία τῶν προηγιασμένων δώρων).
Литургија Пређеосвећених дарова, јесте Литургија раније освећених Светих дарова и представља јединствено богослужење која се служи искључиво током Свете четрдесетнице – Великог поста.
Још је рана Црква познавала праксу да се болесни, утамничени или одсутни вјерници, који нису имали прилику да буду на Литургији, накнадно причесте Светим даровима које им је односио ђакон. Редовно причешћивање вјерника познато је од најранијих дана. Познато је и то да су, након формирања првих монашких заједница (у IV вијеку), монаси отшелници (они који су одлазили да се подвизавају изван свог манастира) са собом носили дјелиће већ освећених Дарова (комадић Светог хлеба који је натопљен вином), те се у догледно вријеме њима причешћивали. Монаси су, поготово током Великог поста, након цјелодневног уздржања од узимања хране, након што би одслужили (отпојали) вечерњу молитву, као награду узимали дјелић оних Дарова што су носили са собом.
Иако не можемо са сигурношћу да тврдимо, можемо претпоставити да је ова пракса утицала на настанак и развој Литургије Пређеосвећених дарова. Истини за вољу, она није „пуна“ Света Литургија, односно Литургија на којој се врши „анафора“ узношење наших дарова Богу у виду хлеба и вина, који Духом Светим бивају претворени у Тијело и Крв Христову, већ је једно специфично вечерње богослужење током којег се причешћујемо. Можемо рећи да је она комбиновање Свете литургије и вечерњег богослужења, јер се свештеници облаче у потпуно одјејаније. Затим, ово богослужење започиње возгласом „Благословено Царство“ а потом слиједи поредак вечерње службе, читање 103. псалма итд. Из тог разлога на овој Литургији не бива рукополагање у свештенички чин – јер је саставни дио тог рукоположења учествовање новог свештеника у освећењу Светих дарова. У теорији, на овој Литургији се може вршити рукоположење у ђаконски чин (јер ђакон не учествује у освећењу дарова, тј. не чита молитве којима се освећују Дарови), али у пракси се на Литургији Пређеосвећених дарова не врши ни ђаконско рукополагање, осим у случају крајње нужде, док је рукопроизвођење у чтечевски и ипођакоснски чин дозвољено.
С правом се можемо запитати, због чега је настала Литургија Пређеосвећених дарова, када већ имамо неколико Светих литургија (Златоустову, Василијеву, Јаковљеву, Маркову…). Одговор се крије у 49. правилу (канону) Лаодикијског сабора, који је одржан током 363–364. године. Овај Сабор донио је низ правила која се односе на служење Свете литургије. Тако 49. Канон Лаодикијског сабора каже: „Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (=Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом“[1].
Као плод овог правила настао је и један од највећих дарова вјерницима у данима поста – Литургија Пређеосвећених дарова. По ријечима Јована Зонаре, великог тумача светих канона, Велики пост представља дане плакања и скрушености пред Богом, а приношење Литургије је један радостан догађај. Како је онда могуће да се радујемо и да тугујемо? Дакле у светој Четрдесетници бива Пређеосвећена литургија, јер се не може савршавати бескрвна жртва „већ се предлаже већ принесена и савршена жртва“. Стога је Света литургија као израз крајње радости (потврда Васкрсења и залог Будућег вијека), остављена за дане када се не пости, „а у посту смо дужни да плачемо“[2].
Пређеосвећена литургија представља изврсну награду вјерницима за њихове подвиге, али показује и бригу свете мајке Цркве према својој дјеци, коју не оставља без причешћа ни онда када је забрањено служење Свете литургије. Може се претпоставити да је на развој ове Свете литургије свакако утицало и то што се народ у првим вјековима редовно причешћивао, о чему нам свједоче и Свети оци. Свети Василије Велики свједочи да су се хришћани његовог доба редовно причешћивали четири пута седмично: у сриједу, петак, суботу и недјељу. С тога нас не чуди потреба да се у данима када је забрањено служење Свете литургије ни на који начин вјерницима не ускрати Свето причешће, већ су позвани да се чешће причешћују и тако јачају духовном снагом.
Као што смо већ рекли, Литургија Пређеосвећених дарова се никада не служи у понедјељак и уторак прве седмице Поста, нити суботом и недјељом или на Благовијести, јер су ово дани радости – субота, дан када је завршено стварање свијета, недјеља, дан Васкрсења Господњег и Благовијести, дан када започиње историја нашег спасења.
Њено служење прописано је сриједом и петком током Великог поста, или неким другим радним даном (уколико празник Првог и Другог обретења Главе Св. Јована Крститеља или празник Св. 40 мученика Севастијских – Младенаца падну у радни дан). Она се служи и у четвртак пете седмице Великог поста, али и у прва три дана Страсне седмице, са једном особеношћу, што се на тим литургијама читају зачала Апостола и Јеванђеља, које се иначе не читају на овој Литургији, осим када то типик предвиђа.
Иако се као аутор ове Литургије помиње се Св. Григорије Двојеслов, папа римски, који је живио у VI вијеку, не може се са сигурношћу рећи када и гдје је настала. Свети Григорије је неколико година живио у Цариграду, и ту се сусрео са поретком ове Литургије, која до тада није била записана. Одушевљен њеном љепотом и свјестан њеног значаја за духовни живот хришћана, Свети Григорије ју је уобличио и записао. Након постављања на трон римских епископа, он је ово последовање Литургије пренио Рим, одакле се проширила и на остале помјесне цркве: Јерусалимску, Александријску….
Да је ова Литургија била прихваћена свуда свједочи нам 52. Правило Трулског сабора (691. године) који је сматра опште обавезујућом: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива (само) Света литургија Пређеосвећених дарова“[3].
Из последовања Литургије Пређеосвећених дарова може се закључити да је њено првобитно служење било у вечерњим часовима. Она се савршавала после деветог часа, у склопу вечерњег богослужења. Ова пракса задржала се до данас, када се ова Литургија служи ујутро. Међутим, прије почетка Литургије, читају се први, трећи, чести и девети час а потом и Изобразитељна служба, а након свега се служи Пређеосвећена литургија.
Када је у питању Евхаристијски пост, односно потпуно уздржавање од хране и пића прије Свете литургије, он почиње од поноћи и траје до причешћа. Уколико се Литургија Пређеосвећених дарова служи увече (као што је то пракса у Грчкој Цркви, а све се чешће може видјети и у нашој Цркви), свештеници и вјерници су дужни да држе евхаристијски пост све до Причешћа Светим Тајнама, о чему нам свједочи и одлука СА Сабора СПЦ из 1995 године.[4]
Поредак Литургије Пређеосвећених дарова
Прије савршавања ове Литургије свештеници се облаче у тамне одежде, најчешће љубичасте или пурпурне (у Византији боје жалости), не читајући уобичајене молитве за одијевање одежди, како се то чини на пуној Литургији. Након одијевања, перу руке не говорећи ништа.
Литургија Пређеосвећених дарова започиње возгласом „Благословено Царство”. На самом почетку чита се 103. псалам, док свештеник чита молитве као и на вечерњем богослужењу. Затим слиједи велика јектенија, након које се чита 18. катизма, тј. псалми од 119 до 133. Ова катизма чита се из три дијела (три антифона) између којих се убацује мала јектенија.
Након прочитане молитве трећег антифона, свештеник чини велики поклон (метанију) пред светим Престолом и из дарохранилице вади агнец (Свети Хлеб), те га са великим страхом и побожношћу поставља на свети дискос.[5]
Затим се пјева „Господи возвах” (Господе, Тебе зовем), тј. почетне ријечи 140. псалма, са предвиђеним стиховима, које се налазе у Триоду. Чим се започне са појањем „Господи возвах”, свештеник кади Свети олтар, узима свети дискос, подиже га изнад главе и преноси са Часне трпезе на Жртвеник. Испред свештеника иде ђакон који кади светињу, не говорећи ништа, док народ клечи са великом побожношћу. Када дођу до Светог жртвеника, свештеник поставља свети дискос лијево, а свету чашу – путир, у који сипа вино и воду, десно. Потом преко дискоса ставља звјездицу и покриваче, а затим их покрива воздухом. Дакле све се ово обавља у тишини, „не говорећи ништа“ (како пише у требнику). Затим се кади цио храм.
Након стихова на „Господи возвах”, следи вход са кадионицом, као и на вечерњем богослужењу (или са Јеванђељем, уколико се тога дана типиком предвиђа читање Апостола и Јеванђеља). Након вдоха и пјевања пјесме „Свјетлости тиха”, читају се двије Паримије (одломци из Старог завјета).
Оно што је посебно занимљиво на овој Литургији, након првог читања свештеник узима чирак са свијећом (негдје и кадионицом), најприје се окрене ка Часној трпези, а потом ка народу изговарајући: „Пазимо, смјерно стојмо! Свјетлост Христова просвећује све!” Док ово изговара, народ клечи у храму. Након другог читања, чтец чита одређене стихове, током којих свештеник кади свети олтар, и пјева: „Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лицем Твојим; уздизање руку мојих као жртва вечерња“. Током пјевања овог стиха, сав народ клечи. Последњи стих пјева свештеник сам клечећи пред Светом трпезом.
Затим следе јектеније (усрдна мољења) за чланове Цркве. Од сриједе четврте седмице Великог поста читају се и јектеније за оне који се спремају за свето просветљење и који ће се крстити на Велику суботу. Након ових јектенија свештеник чита прву и другу молитву вјерних, између којих се налази мала јектенија.
Потом свештеник и ђакон са великом побожношћу и ћутке одлазе до Светог жртвеника. Свештеник ђакону на главу ставља воздух, а сам свештеник узима Свете дарове и у тишини чине вход. Током овог входа, на ком се преносе Дарови са жртвеника на Часну трпезу, сав народ клечи и поје се „Ниње сили небесниј” („Сада силе небеске с нама невидљиво служе, јер ево улази Цар славе. Ево принесене тајанствене жртве свечано праћене. С вјером и љубављу приступимо, да причасници вјечног живота постанемо. Алилуја”). Након входа и постављања дарова на Часну трпезу, свештеник и народ читају великопосну молитву Св. Јефрема Сирина и чине три велика поклона. Затим свештеник чита молитву након постављања Светих дарова на Часну трпезу. Следи Молитва Господња, главопреклона молитва, и молитва „Чуј, Господе Исусе Христе”.
Док ђакон узвишеним тоном објављује: „Премудрост!”, свештник клечи испред Часне трпезе, а народ у храму. У том тренутку свештеник додирује руком Дарове, који су прекривени воздухом и гласно узвикује: „Пређеосвећене светиње светима!”. Затим ломи агнец на четири дијела. Дио агнеца на коме је утиснуто ИС ставља у Путир и додаје топлу вода. Потом се причешћују свештеник и ђакон дијелом агнеца на коме је утиснуто ХС, а затим, као и на пуној Литургији, народ. Након причешћа и благодарења, следи заамвона молитва, након које чита 33. псалам, током којег свештеник дијели нафору.
На крају слиједи отпуст, у коме се помиње и Свети Григорије Двојеслов, који је као што смо рекли, имао значајну улогу у уобличавању ове Свете Литургије.
Литургија Пређеосвећених дарова јесте једно од најљепших и најумилнијих последовања наше Цркве. Истовремено, она је и непрестани позив на често причешћивање Светим тајнама Христовим, како бисмо се причешћујући се наоружали снагом и одољели свим видљивим и невидљивим непријатељима, који током Поста много јаче и учесталије војују на нас.
Ова Света литургија је глас је из дубине вјекова, из древног живог Предања. То је глас који нам поручује да вјерник не може да живи са Христом, уколико стално не обнавља своје сједињење са извором Живота, Тијелом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, који су нам даровани ради опроштаја гријехова и задобијања вјечног живота.
[1] Цитирано према Свештени Канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног Херцеговачког, Београд, 2005, стр. 298.
[2] Тумачење 52. канона Трулског Сабора, по Јовану Зонари, преузето са сајта: http://www.agioskanon.ru/vsobor/006.htm#52.
[3] Цитирано према Свештени Канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног Херцеговачког, Београд, 2005, стр. 170.
[4] „У случају служења Пређеосвећених литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године)“.
Више о овоме, Ненад Милошевић, О Литургији Пређеосвећених Дарова, https://mitropolija-zagrebacka.org/nenad-milosevic-o-liturgiji-predjeosvecenih-darova/
[5] Након претварања дарова на Светој Литургији, агнец се натопи освећеним вином (часна Крв Христа Бога нашег) и положе се у специјалну кутију – дарохранилицу (она храни (чува) Свете дарове) и ту се чувају до Пређеосвећене литургије. Претходно се на припрема онолико просфора колико ће се служити Пређеосвећених литургија и из сваке се вади посебан комад хлеба – агнец – јагње, са утиснутим печатом ИС ХС НИ КА, који након претварања у чину анафоре постаје Тијело Христово. Чак и онда када има више агнеца, свештеник изговара молитву у једнини: „Учини овај хљеб“ а не ове хљебове.
(Текст је објављен у великопосно, 320. броју Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске)
