Најдубља чежња свих људи свих времена, и оних најпростијих и оних најумнијих и најученијих, је била како и на који начин се срести са Богом, како и на који начин видјети лице Божије. Све људске туге и све људске патње и све оно што је човјек кроз историју радио имало је, свјесно или несвјесно, садржало је у себи ту жељу, и тај циљ – како видјети Бога, како се с Богом срести, како Бога загрлити, како наћи Бога. Човјек као словесно, као разумно биће зна да све што се са њим догађа овде на земљи од рођења до смрти и све оно чиме живи и са чим се сусреће, да ако се не просвијетли и ако се не освијетли, осмисли тим сусретом, сусретом са Оним Који је Творац неба и земље, Који је изњедрио човјека, изаткао га у дубинама земље, у утроби материној, Оним Који је Почетак и Који је Крај, Оним Који је Свјетлост истинита и Живот истинити, ако Њега не сретне, ако се са Њим не види, онда људски живот и живот овога свијета нема смисла, нема значења. Е, управо дакле то свето сретење Бога и Човјека, сретење Исуса и Симеона Богопримца, то примање у своје руке у свој загрљај Христа Бога од Дјеве рођенога, у осми дан по Његовом рођењу од стране Симеона се догодило на овај свети празник Сретења.
Симеон Богопримац, за кога постоји оно дивно предање како је у своје вријеме преводио књигу пророка Исаије са још 70 преводилаца са јеврејскога на јелински језик. Преводећи је наишао на онај стих који гласи: „И дјева ће зачети и родиће сина и надјенуће му име Емануил.“ Он је, видјевши ту ријеч у јеврејском језику, помислио – „Како је то могуће да Дјева зачне?“, па је хтио да напише „Млада невјеста, млада жена ће зачети“ и онда му се јавио Господ и рекао: „Преведи и напиши онако како пише, а ево ти обећања да нећеш умријети све дотле докле не видиш и не сретнеш онога о коме је прорицао пророк Исаија.“ И тако се и догодило: дочекао је дубоку старост Симеон старац и Богопримац и у осми дан донијето је дијете да буде обрезано и Симеон Богопримац је изговорио оне ријечи које ми непрекидно понављамо до данас и понављаће их Црква Божија до краја свијета и вијека: „Сада отпушташ у миру слугу свога Господе, по ријечи Твојој, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа. Свјетлост на просвећење незнабожаца у славу народа Твога Израиља.“ Свјетлост га је обасјала, Свјетлост која је рођена од Пресвете Дјеве, вјечни Господ и он је изговорио ове ријечи и посвједочио истинитост тежње Светога пророка – срео се са Господом, загрлио је Господа. А ако је иједан човјек имао тај дар да загрли Господа онда има наде за све људе и за све земаљске народе да се сретну са Господом.
Црква Христова у коју се ми крштавамо није ништа друго него је мјесто сретења нашег са живим Господом и непрекидног сретања. Мјесто гдје се ми припремамо, као што се Симеон Богопримац припремао, да и сами постанемо богопримци. Да примимо Господа вјером, надом и љубављу. Да се усели Господ у наше срце, у наш ум, у нашу душу, у наше тијело, у наше биће, у наш живот, у живот овога свијета. Да се усели Господ и сила Његова пуна благодати и истине. Да се усели у нас она свјетлост која је засијала из Христовог гроба на дан Христовог Васкрсења. То Васкрсење ми прослављамо сваке недеље, непрекидно славимо Васкрслога Господа од Дјеве Рођеног, од Симеона Богопримца у наручје примљенога.
Митрополит Амфилохије
