Izaberite stranicu

Прича старца Пајсија Светогорца

У једном манастиру у Грчкој био је обичај да се за тежак рад братији да мало новца. Монахе у манастиру називају братијом, јер живе управо као велика породица, а многи монаси су желели да раде више и добијени новац су давали сиромашнима. Само један монах је поступао другачије. Нико никада није видео да је он уделио милостињу бар једном сиромаху, због чега га монаси прозваше Похлепни.

Пролазиле су године, а све је остало исто.

– Гле циције! – мислили су други монаси.

И дошло је време да монах, кога су прозвали Похлепни, напусти овај свет, он је умро.

Када су у околним селима сазнали за смрт Поглепног, у манастир су почели да пристижу многи мјештани како би се опростили од њега. Оплакивали су и жалили због смрти онога кога су његова сабраћа звали Похлепни.

Због свега тога, братија се веома изненадила. – Шта вам је добро учинио овај човек? Зашто га тако оплакујете? – питали су.

Један сељак је рекао: – Он ме је спасио! Други је додао: – И мене!

О чему се ради? Сељаци су се трудили од јутра до вечери, да би нахранили своју децу, а без вола је тешко орати земљу, али уколико породица има вола, онда деца не би била без хлеба. И монах, кога су прозвали Похлепни, сакупљао је новац да би најсиромашнијим куповао волове и тако их спасао од глади и сиромаштва.

О, како су били изненађени сви ти који су монаха сматрали похлепним!

И старац Пајсије је завршио своју причу речима: – Како се могу, не познајући ситуацију, извлачити закључци!? Јер Христос је рекао: “Не судите”.

 

Pin It on Pinterest

Share This