Чудотворне иконе Мајке Божије: Ктиторска

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Цар Теодосије Велики (379-395) сазнавши за чудесно спасење свога сина Аркадија од погибије у морским таласима, у знак захвалности за то чудо, не смо што је украсио и обогатио Ватопедски манастир, него је и поклонио манастиру икону Мајке Божије, направљену од мастике.

Икона је била названа Ктиторска, у сећање на то да је цар био ктитор, док у преводу са грчког на српски језик, ктитор, означава и добротвора манастира.

Та икона је била смештена у саборну Благовештенску цркву, у горњи део олтара, а следећа околност је послужила као повод да се икона назове и Олтарница.

У једном од својих силовитих налета, (9-10. век) Арапима из Сирије пошло је за руком да заузму Крит и Сицилију и мноштво мањих острва. Неки од њих стигли су и до манастира Ватопеда на Светој Гори Атонској, у намери да га опустоше.

Њих је међутим издалека угледао и предухитрио ватопедски монах, олтарац, који је успео да сакрије Часни крст и чудотворну икону у бунар који се налази испод горњег места олтара. Поставивши пред иконом упаљену свећу, он је вешто покрио бунар грањем и камењем, а затим побегао у шуму да се сакрије. Но, варвари га сустигоше и заробише, и заједно са осталима одведоше на Крит, опустошивши манастир и похаравши што су стигли од скупоцених црквених сасуда.

Преостала братија, вративши се из метоха и видевши опустели манастир, се веома ражалостише, али ипак одлучише да остану у њему. Тако су живели док им се нису придружила три брата, Атанасије, Николај и Антоније од којих је сваки донео по 3.000 златника и са тим новцем манастир постепено обнављао, док су они остали у њему, примивши монашки постриг; угодивши Господу својим житијем, у миру се упокојише у њему.

Много година касније цар Никифор, ктитор Велике лавре, послао је велику војску за ослобођење Крита. Победивши Божјом помоћу, они варваре посекоше, а утамничене хришћане ослободише. Међу ослобођенима нашао се тада онај ватопедски монах који је раније сакрио ову свету икону.

Вративши се у манастир након 17 година и угледавши братију, он није могао да препозна ниједног од њих. Но, поклонивши се свима редом, он им исприча како је сакрио у олтарски бунар Часни крст и свету икону Богородице Ктиторке. И доиста, братија отвори бунар и пронађоше сакривене светиње, које су чудесно стајале усправне на води, док је свећа још увек горела. Тада су икона и крст извађени оданде и постављени на своје пређашње место.

Од тада се у знак сећања на овај догађај сваког понедељка после вечерње службе служи молбени канон Богородици, а сваког следећег дана, дакле сваког уторка, Божанствена литургија у Саборном храму са кољивом.

Овај редовни и непрестани празнични помен очуван из нараштаја у нараштај, у низу од десет векова, сведочи и потврђује истинитост овог догађаја, који је остао дубоко урезан у традицију манастира Ватопеда.

А свећа која је неугасиво горела пред иконом Мајке Божије Ктиторке, до данас без престанка гори са десне стране ове свете иконе, јер монаси стално додају восак, одржавајући је на тај начин из поколења у поколење.

Поменути монах, јерођакон по чину, задржао је своје старо послушање олтарца. И поживевши још неко време, упокојио се у Господу.

Ова света икона данас се налази у Саборном храму на горњем трону, а Часни крст по обичају иза светог престола. За тај крст кажу да га је начинио Равноапостолни Константин Велики према образу крста виђеног на небу, због чега се и зове крст цара Константина. А икона пресвете Богородице зове се по свом месту и Олтарка.

Датум њеног прослављења је 3. 02. по новом, односно 21. 01. по старом календару.

Чуда

Молитва пред овим образом Мајке Божије помаже у устројењу породичног домаћинства, у очувању породичног наследства, имовине покретне и непокретне.

Изображење

Икона Ктиторка припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке) где је Дјева приказана допојасно са Богомладенцем у наручју, како прстима десне руке указује на Њега, као Пут истинити.

Икона је у потпуности обложена у злату, осим лица Мајке и Младенца. Необично је да су им и руке чак обложене златом.

На глави Јој се налази царска круна, богато украшена са ниском бисера који падају преко Њеног чела. Читава одежда Приснодјеве је богато украшена, док драго камење на раменима и глави Њеној, симболизује непорочну девественост Богомајке. Ореол око Пречасне главе Њене филигрански је украшен и нешто другачији од оног на Младенцу. Очи су јој широм отворене и уперене на посматрача. Због старости, ликови на икони су затамњени.

Код Младенца видимо златне одежде, као што и приличи Цару и Првосвештенику; Он десном руком архијерејски благосиља знаком ИС/ХС док у левој руци придржава свитак/Закон, те тако благосиља све оне који иду путем савршенства.

По ивицама иконе угравирано је житије Приснодјеве Марије, са карактеристичним хришћанским симболима, четворицом јеванђелиста изображеним на свакој ивици и редом апостола и светитеља при врху и дну иконе.

Елза Бибић

превод с руског: О.Б.

Литература

Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљки живот и Чудотворне иконе Пресвете Богородице, ВИЗ, Београд, 2002, стр: 124;