На данашњи дан 1494. прва српска штампарија на Цетињу штампала је прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија, једну од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви.
Октоих – осмогласник, штампан у 4. јануара 1494. у Ободској штампарији. Димензије 254 х 186 mm, обим 269 листова (538 страна). Штампан је на папиру у двије боје (црна и црвена), у стилу ренесансе. Украшен иницијалима и заставицама, на насловној страни, заставица са укомпонованим грбом Црнојевића и иницијалом П. Штампање и украшавање Октоиха извело је седам монаха под будним оком јеромонаха Макарија у Ободској штампарији.
Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свијету. Октоих је штампан у релативно великом броју, од чега је до данас сачувано 105 примјерака. То указује жељу издавача да књига буде дистрибуирана и у окружењу.
Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника.
Ово културно-историјско и патриотско дјело је имало за циљ да штампање књиге надомјести, у вријеме турских освајања, разарања угашене скрипторије у црквама и манастирима.
Из типографије Црнојевића штампарије изашло је, колико се до сада зна, пет дјела:
1. Прва икунабула – Октоих првогласник, штампан током 1493. године, а завршен 4. јануара 1494. године.
Октоих је најзначајнија, најсадржајнија и највише коришћена богослужна књига православне цркве, настала још у осмом вијеку.
2. Октоих петогласник, штампан вероватно у току 1494. године је друга књига и логичан наставак претходне. Он је прва илустрована јужнословнеска књига која је сачувана само у фрагментима који чине једва 1/6 књиге.
3. Трећа по реду, а највећа по обиму је књига Псалтир која је с техничке стране најсавременија, а нарочито се истиче по љепоти насловних слова и иницијала.
4. Наредна књига је Молитвеник, која је првобитно садржавала текстове литургија за посебне потребе и она је сачувана само у фрагментима.
Најпотпунији је онај из манастира Тројице у Пљевљима који садржи 184 странице.
5. Последња позната Црнојевића икунабула је Четворојеванђеље, штампано вјероватно 1496. године. До сада није пронађен ниједан примјерак ове књиге и о њему се сазнаје на основу података да је препис „извод од форми Црнојевић од сложенија Макарија” урађен 1548. године у Буђеновцима у Срему.
Поред наведених књига сматра се са разлогом да је у Црнојевића штампарији „било још и више али да нијесу пронађене”. Од двадесетак богослужних књига источне цркве у Црнојевића штамаприји било би места и за друге књиге осим наведених.
Нажалост, Ђурађ Црнојевић није имао превише времена ни као владар Црне Горе, ни као оснивач прве државне штампарије на југоистоку Европе. Под најездом моћне Турске војске морао је напустити земљу 1496. године, када и штамаприја престаје са радом.
Први штампар, који је одштампао све књиге из Црнојевића штампарије био је штамапар Макарије, особити мајстор „да му је тешко било наћи такмаца у јужнословнеском свијету, чак и међу најбољим штампарима”.
Макарије је био главно техничко лице и руководилац штампарије, а радио је са још 7 помоћникаа. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Био је не само талентовани штамапар већ и даровити и уман мислилац и богослов.
Када је 1496. године Ђурађ Црнојевић пред турском најездом напустио Цетиње и Црну Гору престала је са радом и штампарија али су остале књиге, штампане у њој као моћни свједок времена које се осим квалитетне двобојне штампе истичу и уметнички веома успјелим илустрацијама, што им обезбеђује примат међу староштампаним књигама.
Приредио: Јован Маркуш
