Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Дуљево, 26. децембар 2018. године
,,Људи ће вас, имена мога ради, прогонити и изводити вас пред цареве и пред намјеснике и убијати вас. Ваши домаћи, браћа и рођаци ће вас такође предавати имена мога ради.” Ријеч је Христова која се остварује, ево, двије хиљаде година. ,,Као што су мене гонили и прогонили, тако ће и вас који мене исповједате и који мене служите.” Уистину, сва историја Цркве је у знаку тога гоњења и прогоњења, у знаку страдања, у знаку распећа, као и Распеће Христово, оно се продужава кроз вијекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божију вјеру, пострадали од оних првих пострадалих, од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена.
Ми данас помињемо једног таквог страдалника, то је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао, убијен од Турака. У Брусу је одведен, ни мошти му се не знају, ни гдје је његово тијело, али ево га запамћеног и у памћењу народа Божијег, Цркве Божије, и запамћеног, прије свега и изнад свега, у имену Божијем, у вјечном Божијем царству. Један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју запамћен је, и сјећамо га се данас и у ове наше дане, као што данас прослављамо и друге мученике, као што је Свети Евстатије, а прослављамо и једног великог мученика савјести, Никодима Тисманског, који је живио у времена Светога цара Лазара и Стефана Високога. Један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мирио Цркву Божију, мирио нашу цркву помјесну Српску, са Цариградском црквом. Међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана, као што је и данас дошло до неспоразума између Цариградске цркве и Московске цркве, до овог неспоразума поводом поступка цариградског патријарха који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне. Никодим Тисмански је добио свој назив по Тисману, у данашњој Румунији, и сматра се, с правом, оснивачем православног монаштва у Румунији. И овдје се подвизавао, у светињама нашим, до Моравске Србије, па је послије тога прешао и тамо, и ево прославља се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него и ми га се сјећамо као дивног Божијег подвижника.
Онај мученик који је мученичком крвљу посвједочио Христа, Свети патријарх Гаврило, такође мученик и слављеник у турска времена, и Никодим Тисмански, који је био мученик не крви, али мученик савјести. Има мучеништво крвљу, као што су била ова двојица мученика, а има и мучеништво савјести, а то је труд, и подвиг и служење Господу свакидашње, па се не зна које је од та два страдања теже: или оно мучеништво крвљу, које бива често одједанпут, или ово непрекидно, читавог живота и страдање и ношење крста Христовог, по ријечи Христовој: ,,Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и нека ходи за мном.” И једно и друго мучеништво је свједочење и одрицање од себе, од свога самољубља, од своје саможивости и приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо, као што то чусмо у светој посланици, ,,немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи.” Све што овдје бива на земљи, оно данас јесте, а сјутра није, и све што градимо овдје на земљи данас јесте, а сјутра није. Градови земаљски су грађени и нестајали су и моћна царства која су бивала и нестајала и границе које људи постављају између себе данас јесу, а сјутра их више нема. Тако да градови наши и све што градимо и стварамо и што јесмо овдје на земљи данас јесте, а сјутра га више нема. Зато ми чекамо град који ће доћи и призвани смо да се обучемо у свеоружје Божије, борећи се, не просто против тијела и крви, него против поднебеских сила злобе, демонских сила које покушавају да унаказе, да оскрнаве људско биће, људски образ, образ који је по Божијем образу створен.
Зато, прослављајући свете Божије људе, ми се сјећамо њиховог страдања и њиховог свједочења имена Божијег и прослављамо Онога који је њих прославио: Бога љубави, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
