Izaberite stranicu

Откривање снаге у немоћи

Ако осјећате своју немоћ, а крштени сте у име Оца, Сина и Светога Духа, тада сте спокојни. Рјешења проблема и тешкоћа на које наилазите неће доћи кроз ваше сопствено умовање и логику: све морате предати и повјерити Богу. Ако, дакле, покушам да држим свој живот у својим сопственим рукама, онако како ја мислим да треба, на крају ћу га изгубити. Напротив, ако кажем Оче, у руке твоје предајем дух свој (Лк. 23, 46) тада већ почињем да живим вјечним животом, јер сам свјестан да сам се предао сили која је постојала прије мене и која ће постојати после мене. Он нас је из љубави привео из небића у биће. Након што смо пали, Он нас је подигао и омогућио нам да будемо насљедници Његовог будућег Царства. Стога, ја немам повјерења у себе, али имам повјерења у Тебе, који си постојао прије мог постојања и који ћеш постојати након мене. Чини ми се да је Св. Григорије рекао да светитељ благодаћу постаје неко без почетка и без краја, тј. када се покорите и препустите Богу, то је као да сте и још нерођени и већ мртви. Тада сте способни све да примите, све разумијете и ничега се не бојите. Један млади монах је питао свог старца: „Зашто старче осјећам страх док сам ходам пустињом?“ „Зато јер си још увијек жив. Да си мртав, био би здрав млади човјек. Не би се бојао ничега. Не би био пријетња никоме, нити би теби нешто било пријетња.“ Зато, као што каже Св. апостол Павле: Него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих (Рим. 6, 13).

Велики је благослов, али и велика обавеза, бити православни хришћанин. Као што каже Св. апостол Павле: Дужан сам… и мудрима и неразумнима (Рим. 1, 14). Када је православни хришћанин далеко од своје домовине, он се опет може наћи у њеном срцу. Један француски писац (Албер Ками) је рекао: „Моја домовина је француски језик.“ Један православни хришћанин може рећи: „Моја домовина је православна Божанствена Литургија, јер чак и када сам далеко од своје домовине, опет налазим себе у срцу своје домовине.“ Јер, по ријечима Св. апостола Павла када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10).

Наћи мир у понизности и смирењу

Окружени животним тешкоћама, морамо пронаћи неко мирно мјесто, миран кутак – мирно и тихо вријеме током којег можемо посјетити сами себе. Ако успијемо да сваримо сву храну коју нам живот нуди, доспјећемо до стања – „Слава Богу за све“. Старечник садржи доста прича о монасима који су због своје љубави и понизности постали светитељи, али и о другима који су због своје гордости и егоизма пропали. Када неко стекне православни поглед на ствари, цијели живот и цијели свијет постају као отворене странице Старечника. Слично, живот православног хришћанина у овом свијету је као истинско изучавање правих стараца из Старечника. Кроз све оно што сусреће током живота, њему се откривају љубав Божија и моћ понизности, као и пропаст која долази човјеку кроз гордост, егоизам и преузношење.

Дакле, сви заједно смо у истом положају: монаси који се боре на планини и мирјани који се боре у свијету. Сви смо заједно; сви смо једно. Прекрстимо се и кренимо напријед кроз живот. И велики је онај који је смирен. Сјетимо се шта је Господ рекао: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима (Лк. 10, 21). Да – простима, нишчим духом. Заволимо, дакле, смирење и кротост, да бисмо примили благодат Божију, да бисмо се радовали у животу и у смрти непомућеном радошћу, и да би то постао благослов за све нас.

Архимандрит Василије (Гондикакис) 

„Православна реч“ бр. 297, Братство Св. Германа Аљаског – превод: сестринство манастира Св. Матроне

Фото: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This