Select Page

Дводневна прослава десете годишњице освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици крунисана је свечаном академијом која је отпочела у 20 часова у недјељу, 15. окотобра, на платоу испред Храма. Свачаној академији присустовали су преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован и захумско-херцеговачки Димитрије, свештенство и верни народ.

Академију је поздравним словом отворио старјешина Саборног храма протојереј Никола Пејовић. Свечану бесједу је изговорио високопреподобни игуман хиландарски Методије.

Програм су увеличали Црквени хор „Свети Марко“, који је узрастао уз Храм Христовог Васкрсења под диригентском палицом Људмиле Радовић, затим оперски солиста Марко Калајановић и Милица Жижић, гуслари Рајо Војиновић, Максим Војводић и Жељко Вукчевић, глумица Радмила Кнежевић и дјеца полазници вјеронауке при Храму. Посебност академији дали су видео-снимци који су бројну публику на платоу подсјетили на најважније моменте његовог постојања – од полагања камена темељца, посјете патријарха руског г. Алексија, освећења храма у присуству седам патријараха православних цркава до ријеча помирења и љубави онога који се и душом и тијелом уградио у његове темеље – блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

Бесједа протојереја Николе Пејовића, старјешина подгоричког Саборнох храма 

Преосвећене драге владике, високопречасни архимандрите Методије, игумане манастира Хиландара, часни оци и сви остали по звању и призвању, драга браћо и сестре, драга дјецо, помаже Бог!

У име Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија, у име братије овога светога храма и у име свих оних који се овдје сабирају још једном желим свима топлу добродошлицу у овај дом славе Божије, у овај дом радости Божије, у овај дом љепоте Божије.

И све је у ова два дана и све ове три деценије, а нарочито ових последњих десет година, израз те љепоте Божије која се изобилно излива на овај храм, на овај град, на његове житеље и, рекао бих, на цијелу Црну Гору.
О историјским токовима градње нећу трошити ријечи, јер сви ви сте на посредан или непосредан начин учествовали у његовој градњи. Сви сте ви уградили себе у овај храм, а храм је узвратио тако што је све нас постепено изграђивао у једну најљепшу грађевину народа Божијег.

Овдје бих искористио прилику да наведем двије пророчке ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Када је 1993. и неколико година прије тога одлучио да сагради Саборни храм у Подгорици тада је била велика економска криза. Наравно, након пада безбожног режима и велика духовна криза, а онда и ратови у окружењу, инфлација и све оно што је наш народ тих година преживљавао. Фабрике су се полако уништавале и гасиле и народ је остао на ивици егзистенције. Тада је у једној својој проповиједи исповиједио да га оптужују како може да гради тако велелепан и велики храм, а народ нема хљеба да једе. Он је одговорио да је баш због тога Подгорици и Црној Гори потребан храм јер ако човјек не једе Хљеба небеског, неће имати хљеба земаљског. И баш због тога што је сав живот свих деценија претходних био сведен само на хљеб земаљски, баш због тога и немамо хљеба земаљског. И зато је потребно да градимо овај храм. – А одакле паре? – Па нека сваки Црногорац угради по један камен, ето нама ускоро најљепшег храма. И вјера овога народа и учешће у њему учинили су да заиста послије двије деценије градње, овај храм буде принос Српске православне цркве великом јубилеју 1700 година од Миланског едикта.

Када је Свјатјејши Патријарх московски служио прву Литургију са Патријархом Павлом и Митрополитом Амфилохијем на темељима овога храма, Митрополит је рекао: Ево камен темељац је поставио васељенски Патријарх, а прву Литургију служи руски Патријарх. Дај Боже – пазите сад –  да на освећењу овога храма буду заједно сви православни патријарски и све православне цркве. И ето још једне пророчке ријечи која се остварила 2013. године. Дакле, овај храм и догађај у њему заскужују да се једнога дана напише и служба ради утврђивања у јединству једне Свете, саборне и апостолске цркве.

Хвала свима који су ових дана дошли да увећају нашу радост. Не због великог јубилеја, ово је само мали корак, него због тога што нам је свима потребна братска молитвена подршка и свима нам је потребна заједница. Зато када нам долази Патријарх српски, ми се утврђујемо у тој заједници, у љубави, у вјери и у нади. Тако је било и јутрос, тако је било и ових дана и тако ће бити и на крају ових великих свечаности.

Хвала свим учесницима. Хвала свима онима који су на било који начин помагали. Нека би дао Господ Бог дао да Васкрсли Христос и овај храм увијек у нама васкрсавају оно најљепше, оно најбоље, да бисмо у свјетлости Васкрсења Христовога заједно се нашли у Царству небеском, у Царству Оца Сина и Духа Светога коме нека је слава за све и за сва.

Добро дошли!

Бесједа архимандрита Методија, игумана манастира Хиландар

Ваша преосвештенства, драги оци, у Христу саслужитељи, сестре монахиње, драга браћо и сестре и драга децо, ове године Подгорица и манастир Хиландар славе своје јубилеје. Манастир Хиландар 825 година од свог оснивања, а данас смо сведоци и учесници овог великог духовног догађаја када обележавамо славећи Бога и благодарећи му на томе, 30 година од постављања камена темељца и десет година од освећења овог велелепног Храма Васкрсења Христовог.

Чули смо, а и ја сам то много пута такође чуо од блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се храм налази на земљи која је некада била хиландарски метох и баш због тога, због те духовне везе, два старца која више нису телесно међу нама, али нас гледају са неба и радују се, Митрополит Амфилохије и хиландарски игуман Мојсије, донекле су прекршили једно правило које смо ми деценијама имали у Хиландару − да се лоза која је изникла из гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази у нашем храму у Хиландару, нигде не пресађује. Али тада је блаженопочивши Митрополит рекао игуману Мојсију: „Ето, ми смо вам дали Светог Симеона, а ви нама заузврат да дате пелцер његове лозе да је посадимо поред новоизграђеног храма.“ И ето то је још једна веза између овог храма и манастира Хиландара, лоза која се тада примила и која се и даље налази поред олтара овога храма.

Ако бисмо речима древних химнографа који су писали богослужења и богослужбене химне хтели то да опишемо, ту везу, могли бисмо да кажем овако: Град Подгорица хвали се колевком Немањином, а манастир Хиландар његовим мироточивим гробом и чудотворном лозом. Баш због те духовне везе драго нам је да нас је данашњи ваш пастир Високопреосвећени Митрополит Јоаникије позвао, и наш монах Милутин и ја данас смо заједно са вама да прославимо овај јубилеј. Десет година од оснивања, рекао би човек па није то неки дугачак период када погледамо историју Христове цркве која је стара 2.000 година, али овде су се десили велики догађаји и за тако кратак период. За мене је било и духовно искуство што сам учествовао у неким догађајима, биле су то литије за заштиту светиња, које су задивиле цео православни свет. Дакле, не само нас чланове Српске православне цркве већ су заиста одушевиле и све православне, али и остале верске заједнице и они су тада посведочили да је то био најбољи пут, дакле миран, али уз молитву Богу, да се сачува оно што припада Цркви. Била је и она велика литија када је било 100.000 људи и ето, и тада смо били овде присутни. Било је тада још монаха из манастира Хиландара.

Уз велике људе и духовносне увек иде и велика духовна борба. То  је неки закон. Један хиландарски старац, блаженопочивши схимонах Агатон нам је говорио када смо ми као млади монаси дошли у Хиландар, да је тадашњи отац Амфилохије док је још живео на Светој Гори у близини преподобног старца Пајсија и под његовим духовним руководством још тада имао јаку духовну борбу. Неки су одлазили код њега у његову келијиу и тамо бих их он примио и они су касније говорили како су ноћу демони долазили и правили буку тако да им се чинило да ће се срушити кров келија на њих. А тадашње отац Амфилохије их је храбро својом молитвом терао. И као што се тада борио против невидљивих демона, касније када га је Господ поставио на трон Митрополије црногорско-приморске, наставио је ту борбу. А ми хришћани никада не смемо да заборавимо да је наша права борба, борба против невидљивих демона. Заиста, они некада, нажалост, пронађу и неке међу нама људима који не разумеју Божији закон па их искористе за своје оруђе, али у ствари, борба је увек са демонима.

Kада један духоносни човек започне духовног борбу, онај који га наслеђује, он наслеђује исту такву борбу. У то се најбоље уверио његов наследних и духовни син, данашњи Митрополит Јоаникије. Још се није ни устоличио, а већ је на себи осетио велики гнев непријатеља људског рода, ђавола, који је, нажалост, поново пронашао неке људе да буду његова продужена рука. И тада је такође овај храм био сведок тих догађаја, иако је само устоличење било одржано тамо где и требало да буде. У Цетињском манастиру. Ми остали који нисмо били присутни том догађају, били смо овде, дакле, већина гостију, и некако смо пратили то што се дешава. Сви знате како је све било. Нема потребе да сада о томе говоримо, али мени је остало у сећању: када је на крају дошао нови Митрополит заједно са Свјатјејшим Патријархом и са осталима који су били на Цетињу, тада смо овде били сведоци усклика одушевљења, одобравања, аплауза, што и није баш својствено храму, али то је била таква борба и таква агонија да је једноставно народ Божији тако исказао своју радост.

И та слика ме је неодољиво подсећала на оно што читамо из житија светих у првим вековима наше Цркве, када су биле велике борбе са јеретицима, са расколницима, када су они одузимали храмове, протеривали истинске архијереје, па када би се они вратили на свој трон, како их је народ са одушевљењем очекивао. Тако да ме то све подсетило на то што читамо у житијима светих и заиста је овај храм, и сви који смо тада били сабрани, био сведок и тог великог догађаја. Али добро у животу Цркве није све само борба, није агонија. Било је и много лепих благословених догађаја, имали смо и хиротоније нових архијереја који су украс Христове Цркве данас од саме Црне Горе па све до далеке Аргентине. Био сам и ја благодаћу Божјим присутан када је била хиротонија садашњег Владике Кирила, а мој имењак данашњи епископ будимљанско-никшићки је тада био, сви смо наравно знали, наредни кандидат да и он постане архијереј. И не би хтео да сада пређем преко тог лепог искуства, то је била једна, можда, најсимпатичнија шала коју сам чуо у цркви, када се дешавала хиротонија Владике Кирила. Питали су тадашњег оца Методија шта он ради, а он је рекао: „Потрудићу се да данас ја ухватим бидермајер.“

За ових десет година овај храм и сви ви који долазите у њега, видели сте многе ствари, многе велике догађаје и надам се да сте и стекли духовно искуство, а то искуство, како каже апостол, даје нам и наду да се не плашимо будућих изазова, већ као што нам је Господ дао снагу да превазиђемо оне претходне изазове, даће нам снагу да победимо и оне који иду испред нас.

У беседама које су изговорили наши оци архијереји јуче и данас, поменули су да је овај храм дао духовни смисао вашем граду. Свети апостол Павле нас учи да овде на земљи немамо града, сталног, постајаног, већ је наш град Небески Јерусалим. Али, ипак за живот у Небеском Јерусалиму се припремамо у нашим градовима, ту где смо рођени, где смо ишли у школу, где смо упознали своје пријатеље и где смо стекли прва животна искуства. И зато не можемо да се у потпуности одвојимо и од ових наших градова у којима живимо, али да знамо да су они привремено наше станиште, а вечно јесте Небески Јерусалим.

Међутим, да бисмо то боље разумели, ми одлазимо недељом и другим празничним данима у храмове Божије, тамо слушамо Свето јеванђеље, молимо се на Светим литургијама, исправљамо наш живот, водимо духовну борбу кроз пост, кроз исповест, спремамо се за Свето причешће, слушамо проповеди наших духовних отаца и тако већ овде на земљи живимо Царство небеско. Јер Царство небеско није нешто што ће за нас хришћане доћи једног дана, већ ми морамо још овде на земљи тако да живимо и да наше градове, који јесу привремени, тако устројимо, и нашим животом да их тако благословимо, да нам и они дају предукус Небеског царства. И баш због тога храмови Божији и јесу онај духовни смисао који нам помаже да разумемо ову тајну и да имамо духовну силу, духовну крепост, да то и спроведемо у дело и да Свету литургију коју служимо у храмовима и тај литургијски живот пренесемо и на наш свакодневни живот и да тако и наше градове земаљске донекле благословимо и да од њих направимо места која су најпогоднија, у којима се спремамо за живот у Царству небеском.

У типику манастира Хиландара Свети Сава каже да је живот манастира подељен на два дела: један представља молитву у храму, а други су послушања које монаси обављају свакодневно, свако на свом месту. И каже: то су тело и душа манастира, као што човек има тело и душу, тако исто и манастир је састављен од тог свакодневног живота и молитвеног. Баш то је пример како и ви треба да живите, имате своје породице, свој посао, своје обавезе, то је тело, али имате и храм у који долазите на молитву и то је душа града.

Са овим речима и овом поруком Светог Саве завршио бих ово обраћање, благодарећи још једном Високоприосвећеном Митрополиту Јоаникију и свима вама на гостољубљу, заиста аврамовском, које нам увек овде предлажете и молитвом да као што смо данас прославили десет година од освећења овога храма, а истовремено и поставили камен темељац, да нам Господ да духовне снаге, слоге и мира па да за десет година прославимо и освећење новог храма Светог Саве и гимназије. Да тако покажемо да се не хвалимо само делима које смо учинили у прошлости већ да гледамо у будућност.

Посебно нашем драгом Митрополиту да Господ да снаге да та дела која је почео, да их и заврши заједно са свима вама и да покаже да је достојан наследник и да ће у неким делима и превазићи свог духовног оца.

Нека би нам Преподобни Симеон Мироточиви и Свети Сава, али и сви светитељи из српског рода и сви наши хришћански светитељи, дали снаге да истрајемо у овим делима и да се опет овако лепим и благословеним поводом окупљамо. Боже дај!

Марија Живковић / Слободанка Грдинић

Фото: Борис Мусић

 

Pin It on Pinterest

Share This