Izaberite stranicu

Неколико цртица са поклоничког путовањеа у Свету земљу 21-26. априла , 2023. г.

Јован Дучић каже да је на својим путовањима читао дјела великих стваралаца, управо на мјестима на којима су она настајала: у Атини, на брду Пниксу, читао је Демостенове Филипике, у Равени Божанствену комедију, у Дубровнику Гундулића и Држића, итд., а на Генизаретском језеру, у Галилеји, „као да сам је слушао – Бесједу на Гори, у којој је обухваћена суштина хришћанства у петој, шестој и седмој глави од Матеја“. То је код њега, каже, „устостручавало силу проживљавања“.

Ми који смо, заједно са Његовим Високопреосвештенством митроплитом Црногорско-приморским г. Јоаникијем, боравили четири дана у Светој земљи, имали смо ту благодат и радост да нам наши свештеници, заједно с Митрополитом, читају и поју одговарајуће главе из Јеванђељā на свим мјестима које смо посјетили, а у Храму Васкрсења Христовог, у Капели Христовог Гроба, – да присуствујемо Св. Литургији, коју су, на Томину недјељу, служили, заједно са свештенством Јерусалимске патријаршије, Митрополит Јоаникије са игуманима Пивским Јефтимијем, Косијеревским Арсенијем, Јустином (Мреновићем), игуманом ман. Подластва, секретаром Митрополитовим протојерејом Остојом Кнежевићем и још неколико дивних свештеника  Митрополије Црногорско-приморске. (Св. Литургији у којој су, уз присуство Митрополитово, саслуживали наши свешетници, присуствовали смо и у Горењском манастиру, у Ен Карему.)

Са Литургије у Ен Карему

Овоме треба додати и незаборавно појање  васкршњих химни (“Канона Пасхе”) којим су нас прото Остоја и чтец Никола Јоксимовић, надахњивали током вожњи аутобусом од једног до другог одредиште, али, исто тако и тропаре Богородичиним и Христовим празницима, приликом уласка у светилишта, која смо походили. Утолико су наши утисци, наше „проживљавање“, како каже Дучић, свега што смо видјели и чега смо се, за та четири душепотресна дана, уснама, челима и прстима дотакли, стоструко усложњавало и продубљивало. Била је то, у ствари, непрекидна четвородневна литургија, у којој смо сви једнако, срцем и душом учествовали.

 

                                               Литургија у Цркви Гроба Господњег

Да би наш боравак у Светој земљи био што пунији, духовно и душевно, да би се (као што и јесте), претворио у сведневно духовно светковање, посебно се потрудио неуморни, виспрени и у све упућени организатор пута, протојереј Остоја, који се, од јутра до вечери, са само њему својственом радошћу, старао да нас у томе ништа не омета, преузевши на себе сву бригу о „земним“ стварима. (Његова урођена веселост, оптимизам и добростивост, посебно ће засијати у библијском призору, кад нас је, онако, у мантији, на одушевљење мноштва присутног народа, свакога редом, по три пута загњуриоу свету воду Јордана. Личило је то на дјечју игру, али смо је и ми стари, обучени у бијеле стихаре, с неописивом радошћу, заиграли!)

    

                                                                   Погружење на Јордану

Наравно, све вријеме, ходио је пред нама, попут неког старозавјетног пророка, митрополит Јоаникије, a пред њим су се сва врата до којих би дошли, широм отварала, како она највиша – резиденција патријарха Јерусалимског Теофила и митрополита Назаретског Киријака, тако и манастирā Св. Саве Освећеног (у Јудејској пустињи), Рођења Христовог (у Витлејему), Светог Герсима Јорданског (на Јордану), Дванаест апостола (у Капернауму), наравно –  и манастира Горењског, у Ен Карему, у коме смо били смјештени, захваљујући братској љубави Руске духовне мисије према нашој Цркви и нашем Митрополиту.

                   Кроз Јерусалим                                                      У Назарету

Увијек расположен да нам покаже неку знаменитост, да нам скрене пажњу на неки важан детаљ, који нико не би примијетио, да нам исприча нешто занимљиво из библијског предања и историје, или неку анегдоту са својих ранијих путовања у Свету земљу, да допуни водиче (браћу Ратковић) ако нешто важно изоставе у својим објашњењима и упутствима, да се насмије нечијој досјетки, али и сам да се нашали, не само што нас је богатио знањимa о ономе са чим смо се сретали, него још више –  окрепљујућом топлином љубави и заједништва, која је зрачила из сваке његове ријечи и поступка, па је свак желио да што више буде у његовој близини. Без њега би наш пут, и поред свега духoвног изобиља које нам се нудило на сваком кораку, заиста, у много чему био сиромашнији.

 

    

           На Сиону                                                                   Тренутак одмора у Јерусалиму

Нашу поклоничку групу чинили су људи са којима је било задовољство путовати и дружити се. С таквом дружином, и у таквој атмосфери, четири проведена дана у Светој земљи – одиста су била Божје давање!                                   

***

Оно што се доживи, срцем и умом, у Светој земљи, свеједно – радило се о вјернику или не, није могуће рационализовати, нити се то може са било чим упоредити, нити исказати. И да опет призовем Јована Дучића, и његово Писмо из Палестине, најбољи путопис- есеј о Светој земљи, написан на српском језику: «Ако је ико овамо дошао безбожан, вратио се кући обожен, а у његовом срцу и машти ништа више није могло заменити Христа или надмудрити Соломона».

Шта се више о томе може казати!

У Јерусалим хришћани не долазе да би се дивили његовим грађевинама и храмовима, маколико они били величанствени, богати и украшени. Ако и има таквих, овдје неће наћи ништа што већ нијесу негдје видјели. Не долази се овдје ради грађевина него се Христа ради и празног Гроба Његовог овамо долази!

 

ЕН КАРЕМ

У Ен Карем, родно мјесто Светог Јована Крститеља, стигли смо у сумрак, аутобусом, са аеродрома из Тел Авива.

Ен Карем (извор, виноград) – могло би се рећи: виноградарско село са извором, у непосредној близини Јерусалима. Међутим, то одавно није село, већ гласoвито туристичко мјесто – град са око 3000 становника, с центарлном болницом, медицинским факултетом и низом цркава и манастира, међу којима својом љепотом, и мјестом на ком се налази, доминира новосаграђена црква Свих руских Светих, у оквиру Горењског манастира. (Доментијан ово мјесто зове Подгорје.) Манастир се налази, у шуми, високо изнад живописне долине Ен Карема. Основао га је Антоније Капустин,1871, подигавши цркву у славу Казањске Богородице, на мјесту сусрета Пресвете Богородице са својом тетком Јелисаветом, мајком Јована Крститеља.`

 

 

Ен Карем са црквом Свих руских Светих

(Капустинов упечатљив лик видјели смо на једном стубу у манастирској трпезарији, и у први мах помислили, с чуђењем, да је то Распућин. Исти лик смо видјели и сјутрадан на улазу у Ман. Марије Магдалине и тек тада се увјерили о коме се ради.) У Манастиру постоји и црква посвећена Светом Јовану Крститељу, по предању, саграђена на мјесту његовог рођења, односно на темељима куће његових родитеља Захарија и Јелисавете. Нова црква, са шест позлаћених купола, у руском стилу (освештана 2008), саграђена је одлуком руског предјсеника Путина за само четири године, и као што је Црква Марије Магдалине украс Гетсиманије, тако је ова украс Ен Карема.

Пошто је било касно, из аутобуса смо пошли право у Манастир, тачније – у манастирску трпезарију, у којој нас је чекала спремљена вечера. Од манастирске капије до тамо има најмање 800 метара, а одатле до конака-хотела, у коме смо били смјештени, под врхом брда, има преко 200 степеница. (Бројао их је Брано Баћовић јер смо се нас два, иако међу најстаријима у групи, надметали, попут два дјетета, који ћемо се прије испети до врха, при чему је он, мада старији – сваки пут побиједио.) У ствари, Горењски („горски крај, град Јудин“) манастир је омање насеље при брду, на неколико нивоа, повезаних степеницама и завојитим стазама које воде до дворишта манастирских кућа, с малим баштама и цвијећњацима; около њих – маслине, нар, разно украсно растиње. Има доста и чемпреса и других четинара, посебно око цркве Свих руских Свстих. Испред нашег конака стражари неколико моћних стабала, нека врста бора, не знамо која, али мислимо да је то кедар, библијско дрво. У тим кућама некада су, кажу, становале руске породице, досељене из Русијe.

Након што смо се смјестили у врло удобним собама, кратко се подружисмо у трпезарији, уз чашу Јефтимијеве пивске шљиве, Милутин Мићовић и ја пописмо и по чашу вина у Брановом апартману, па пошто нам је Остоја омогућио да се јавимо својима, разиђосмо се на спавање. Било је касно, а било је и умора. И Митрополит заповиједио да се припремимо за сјутрашњу службу у новој цркви, а ко је спреман – за исповијест и за причешће. Међутим, како заспати, како да проведеш ноћ у Јерусалиму, прву од три које су ти на располагању, једном – и никад више, а да још ништа нијеси видио! Mоже се, макар, надисати ваздуха, нагледати неба и звијезда, наслушати тишине, а то није мало. То је небо над Јерусалимом, тишина у којој спава историја. И, умјесто у постеље, нас два излазимо напоље, као у лов – да се надишемо Jeрусалима.

Извјесно вријеме остајемо на тераси, испред конака. Пред нама цијела Енкаремска долина, трепери у ноћном освјетљењу. Окружена са свих страна благо заобљеним бреговима, на којима жмиркају издвојени ројеви кућа као остаци још неугашеног пожара. Покушавамо да се оријентишемо: испред нас је, разумије се, југ, остало – зна се. Тако би било да смо испред кућа у којима смо се родили и одрасли, да смо у нашим Бањанима. А како је тамо, тако мора бити и овдје. На брду, десно – примјећујемо, наспрам неба, тамну линију неког бедема, – иза је Јерусалим, закључујемо, а оно доље, десно – одакле су се, док смо били на вечери, чули необични крици, за које су нам рекли да се то оглашавају шакали које опонашају тамошња дјеца, толико вјешто да им се гласови скоро не разликују, е, ту је Гетсиманија! Лијево, одакле, у једном тренутку, претпоноћну тишину распара рев магарета – шта би друго било до село Вестфага, из кога доведоше Исусу магаре да на њему уђе у Јерусалим. С тако прочитаним Јеванђељем, крећемо у шетњу, стазом која води навише, без ријечи, а погледи нам се стално отимају према оном изазовном бедему. Застајемо, с времена на вријеме, дишемо пуним плућима. Kao да удишемо Библију.

Само – да није мојих цигара, од којих се не одрекох ни у Јеруслиму. Као ни митрополит Косановић што није могао, иако га је «шлаим мучио и досађивао му», правдам се пред својом савјешћу. (Није их се одрекао ни на путу за Синај. У Суецу, биљежи, «велики грешник» Савва, да га губернатор «почасти кафом и цигарима»).

Ујутру се будимо рано, орни за пут као да смо сву ноћ спавали, али, гле чуда – сунце је изашло на супротној страни од оне на којој смо га очекивали! Дакле, нити је оно што смо синоћ гледали јерусалимски бедем, нити је испод Гетсиманија, ни лијево Вестфага, а ми се налазимо југозападно, а не источно од Јерусалима, односно на јужној смо, а не на сјеверној страни Ен Карема.

Зачас смо спремни и – ето нас напољу, на истој широкој стази, која се спирало пење до врха брда. Јутро – какво се само пожељети може.

Пред нама, што би се рекло –као на длану – осунчана варош у зеленилу, испунила пространу долину, па се још уздигла уз шумовите брежуљке около. У њеној средини – издигла се нека католичка црква, с високим звоником и цигленим крововима (али, рекло би се да је из новијег времена); у дну поља – виногради, и неко језерце, далеко на сјевероистоку, на врху заравњеног бријега – назире се правоугаона грађевина; касније сазнајемо да је то гроб пророка Самуила. А ту, испод, сијају на јутарњем сунцу златне куполе цркве Свих руских Светих, као шест буктиња. Станем на ивицу стазе, одакле се пружа најбољи поглед, и пратим путеве који замичу иза далеких брегова, бирам јеванђељске. Којим ли је Богородица дошла из Назарета, и који ли је Светог Јована одвео у Јудејску пустињу? Кад би ми могло бити, помислих, да се запутим једним од њих, са штапом у руци и торбом на рамену. Човјеку нема ништа изазовније од путева за које не зна куд воде.

Корак два, па застанемо. Загледамо понеки жбун, цвијет, ижџикљале стабљике траве поред стазе, упоређујемо – има ли шта од тога у нашим Бањанима, али мало шта такво налазимо. Иако је ово „горски крај“, на преко 700 метара надморске висине, вегетација је приморска, боље рећи, ово је оаза на ивици пустиње. Зиме овдје готово и нема, али ни кише, осим два-три пута годишње, и за недјељу-двије ово неће изгледати овако бујно и весело ко што јутрос изгледа.

Са Службе у Ен Карему

Та шетња, која је потрајала, јер смо се пели до на врх бријега, била је наше јутрење пред Службу у цркви Свих руских Светих, храму који не заостаје, ни по спољашњој ни по унутрашњој љепоти, иза оних из Тројицко-сергејевске лавре. Црква је тробродна, издијељена стубовима на више травеја. У сваком од њих – икона на постољу и уз њу чирак са више свијећа, о којима се, све вријеме док траје Служба, старају двије монахиње. Ако је која догорела да је замијене новом или ако се накривила да је исправе.

Служе, у присуству митрополита Јоаникија, наши и руски свештеници, и ту нема никакве сметње. Напротив, то јединство у молитви људи различитих језика и поднебља, има посебну драж, и саму Службу чини узвишенијом и приснијом, интензивнијом. Осјећање духвног заједништво у таквим приликама, преплави душу радошћу и усхићењем јаче него било шта друго, и човјек, ослобођен из чауре самољубља и егоизма, снажно жели у њему да учествује. Зато таква богослужења имају посебно катарзично и окрепљујуће дејство.

Послије Летургије, која се завршила опходом око храма, током кога нас o. Остоја својски покропи светом водицом, спуштамо се до цркве Богородице Казањске пред којом нас чека мало изненађење – на мјесту сусрета Богородице и Јелисавете, огроман и невјервиатно лијепо аранжиран вијенац од тек убраног цвијећа! Топао израз широке руске душе, вјере и гостољубља, у ствари –  животног стила  благочестивог сестринства овдашњег, са игуманијом Екатерином на челу, познатог по томе широм Православља.

   

                                   Испред цркве Богородице Казањске

Са тог мјеста, крећемо у прву своју поклоничку акцију – право у Јудејску пустињу, у Манастир Светог Саве Освећеног!

-Наставиће се

Pin It on Pinterest

Share This