Select Page
„Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи“  – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у  јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже,  атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала  и то да је остала трудна!
„Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили“. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:“Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре  је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док  не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао“ .
Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати.
Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: „Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С“… Међутим, након неколико пређених корака,  нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза,  прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете!
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Pin It on Pinterest

Share This