Select Page

У Недјељу шесту по Пасхи, у Недјељу слијепога, 21. маја 2023. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је предстојао старјешина Храма, протојереј Никола Пејовић уз саслужење протојереја Миладина Кнежевића и ђакона Ведрана Грмуше.

Након прочитаног зхачала из Светог Јеванђеља свима сабранима у овоме Светоме храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић.

У уводном дијелу обраћања прота Никола се осврнуо на јеванђелску причу у којој се говори о чудесном исцјељењу човјека који је од рођења био слијеп које је совршио Господ Исус Христос у току Песесетнице:

,,У ову недјељу нас Црква подсјећа на једну јеванђелску причу нама добро познату и много пута слушану, рекло би се да смо из ње све сазнали и да се у њој крије само обавјест о чуду које је Господ учинио над једним слијепим човјеком који није видио од рођења али је на Божију интервенцију прогледао”.

Прота Никола је акцентовао да ова јеванђелска прича експлицитно подсјећа да човјек не види само тјелесним очима већ и очима ума, душе и срца:

,,Међутим, ова прича се даје на крају овог пасхалног периода не без разлога. Подсјећа нас да човјек није видовит само зато јер има тјелесне очи, него и то да човјек има очи ума и душе и срца свога”.

Он је затим поручио да цјеловит и видовит човјек јесте онај који је комплетан, односно, онај који има све очи свога бића отворене будући да се суштина види срцем:

,,Цјеловит и видовит човјек је онај који има све очи бића свога отворене, а ова јеванђелска прича је само подсјећај и подстицај на то. То што је неко слијеп јесте физички и тјелесни недостатак, али суштина се не види голим оком, суштина се не може сагледати тјелесним очима – она се види срцем”.

,,Господ нас кроз ову јеванђелску причу позива да престанемо да будемо слијепци и да не затварамо очи ума и срца и душе, него да их отворимо и да кроз њих угледамо Бога, да кроз њих угледамо истину и да кроз њих угледамо смисао нашег живота”. – бесједио је он.

У другом дијелу пастирског слова, прота Никола је потом указао на ријечи Спаситеља које отклањају сумње да је физички недостатак искључиво посљедица личног гријеха или насљедног родитељског, већ да је свака болест или мука коју носимо ту да се преобрази у славу Божију:

,,Чули смо из ове јеванђелске приче да су неки сматрали да је посљедица гријеха била узрок неког недостатка и болести или да је тај узрок био његов гријех и гријех његових родитеља, па питају Господа ученици његови: ,,Ко сагријеши што је овај младић слијеп, да ли он или родитељи његови?” А Господ до тада наепознату и старозавјетној вјери и мудрацима открива нову истину: ,,Не сагријеши ни он ни његови родитељи, него [је слијеп] да би се на њему јавило дјело Божије”. Сваки наш недостатак тјелесни, свака наша мука, свако искушење није само израз нашега гријеха или гријеха наших родитеља него увијек може и треба да се преобрази у славу Божију”.

,,Све оно што зовемо ношењем крста преображава се у свјетлост и побједу васкрсења”. – Подсјећа прота Никола.

У даљем излагању он је дао посебан осврт на паралелу негације и непрохватања и замјене теза од стране фарисеја оног времена као и оних који у данашње вријеме вјештачки и злонамјерно супротстављају религију и науку:

,,Данас нас креатори неких друштвених токова убјеђују да ово у шта ми вјерујемо и шта видимо и осјећамо да је то мрачњаштво, да је то нешто што је застарело, што је средњовјековни култ и традиција и да је то нешто што спречава напредак и нас као људи и цјелокупног друштва. Наравно, немају они никакве доказе за то, али као што су се и фарисеји овог времена из јеванђелске приче крили иза Закона и оспоравали Христа и негирали све оно што је учинио, тако се и ови данас крију иза науке говорећи да вјера и наука не могу ићи заједно”.

Прота Никола је нагласио да религија и наука нису никада били у колизији просто зато што чињенично и фактички немају и нису исто поље интересовања:

,,Наука и религија никад нису били у колизији. Никада, зато што није исто поље дјеловања и интересовања. За науку је важно како нешто постоји и наука формира теорије и теореме које имају јачину док се год не открије нешто ново. Онда све оно што смо знали и што се темељи на науци пада, онда кад се открило то нешто ново. То ће рећи да је истина науке релативна. Али истина вјере је непромјењива зато што је Бог исти и јуче и данас и сјутра и ми знамо и осјећамо да нешто постоји и за нас је то суштина. За нас није битно како је Христос васкрсао, за нас је важно да је Христос заиста васкрсао”.

,,Овај слијепац из јеванђелске приче није отворио само земаљске очи, он је отворио очи свога срца и душе. Исповиједио је је Онога који му је отворио очи као истинитога Бога и исповиједио је вјеру у Њега, ова недјеља и ова јеванђелска прича нису ништа друго, него да нам помогну да и ми сагледамо сву љепоту, радост, свјетлост, истину и правду и сав смисао који нам је до ио Господ наш Исус Христос”. – поручио је напослијетку протојереј Никола Пејовић

Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This