Izaberite stranicu

Пише: ђакон Павле Љешковић

Ведро је послеподне у Будви са повременим налетима вјетра, који подсјећају на чињеницу да смо тек закорачили у рано, мартовско прољеће. После завршених обавеза у школи и повратка са Цетиња, улазим у супермаркет, у који обично свраћам када са аутобуске станице кренем према стану у којем живим. Недалеко од улазних врата, покрај првог од многобројних рафова у продавници, петогодишњи дјечак гласно негодује, вришти и плаче због тога што је његова мајка вратила на полицу намирнице које је он малочас убацио у корпу. Видно уморна жена, на чијем се лицу види да је цијели дан радила и од обавеза једва стигла да покупи дијете из вртића, објашњава му да је сами крај мјесеца, те да татина алиментација нередовно стиже, због чега ће тешко у кући имати довољно новца до њене плате, па је то разлог што му неће овај пут купити слаткише и грицкалице. Међутим, дјечак једнако наставља да паничи и вришти, да би у једном тренутку мајку снажно ударио ногом испод њеног десног кољена. На женином образу се проломио снажан болни грч и туга, за коју ми се учинило да није толико узрокована ударцем колико чињеницом да је узалудно потрошила мноштво благих ријечи, како би уразумила и умирила своје дијете.

Који тренутак касније, за касом група дјевојчица, које би могле бити пети или шести разред основне школе, доносе корпу пуну разних ђаконија. Касирка им каже да све то што су набацале у корпу кошта нешто мање од педесет еура, а оне код себе имају укупно свега дванаест еура. Дјевојчице почињу да враћају намирнице, како би у корпи остало онолико колико су у могућности да плате, успут се свађајући између себе око тога шта ће све задржати од чоколадица и бомбона које су пазариле. Касирка им каже да се ништа од овога не би десило да су барем на тренутак одложиле своје мобилне телефоне и сконцентрисале се на куповину. Но, дјевојчице њену примједбу нису ни констатовале, будући да су у своје телефоне једнако гледале, ваљда не желећи да пропусте нити један “лајк” или “ватрицу”, који су им у међувремену пристигли…

Неколико сати касније сам кренуо у цркву Св. Тројице у Старом граду, на вечерњу службу. Док сам пролазио кроз игралиште поред старе основне школе, сусрео сам двоје четвогодишњака док су се ту безбрижно играли. У једном тренутку, у жару игре, дјечак је снажно загрлио дјевојчицу. Њихове маме, које су стајале пар метара удаљене од њих и посматрале дјечију игру, моментално су устале и раздвојиле дјецу. Дјечакова мајка, очито добро извјежбаним политички коректним језиком, своме сину је објаснила да он нема право да када год то зажели загрли дјевојчицу. Међутим, дјечаков загрљај је био производ дјечије невине безбрижности, игре и радости и није имао баш никакве везе са “родно сензитивним” трендовима, нити “џендер” и “ми ту” покретима. У том невином и радосном загрљају нешто погрешно могу да виде само људи изложени агресивном медијском пропагандом, која у њиховим срцима изазива страх да ако у потпуности не испоштују поменуте трендове, њихова се дјеца неће на ваљан начин уклопити у друштво.

“Пустите дјецу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско” (Мт.19,14) – ријечи су Господње које читамо у Матејевом јеванђељу. Чини се да основни проблем друштва у којем живимо, а који се тиче васпитања дјеце, није толико у савременим васпитним трендовима, изложености дјеце друштвеним мрежама и модерним “политички коректним” покретима, колико у чињеници да родитељи имају све мање простора и времена да саслушају и испуне поменуте Господње ријечи. Са друге стране и дјеца су презаузета школским обавезама, као и разним спортовима и другим активностима на које их родитељи уписују, па имају све мање времена, не само за одлазак у цркву, већ и за игру и доколицу које код њих развијају машту и креативност. Међутим, врхунац васпитања је управо у ослобађању од непотребног бремена и пуштању дјеце да слободно и са радошћу приступе Господу. У том дјетињем загрљају човјека са Богом, који овдје имамо у предокусу, будући да му је пуноћа у Царству небеском, и налази се цјелокупни смисао наших живота.

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви

Pin It on Pinterest

Share This