Izaberite stranicu

Православни свештеник се у савременој пастирској пракси суочава са низом проблема који захтијевају озбиљан и свеобухватан приступ, јер од њиховог рјешавања у великој мјери зависи успјешност црквене мисије. Неопходно је – кроз указивање на одређене појаве које заокупљују пажњу и доводе у неодумицу саме свештенослужитеља а посљедично и њихову паству – покренути ширу дискусију која би подразумијевала размјену искустава парохијских свештеника и на темељу црквеног предања, светоотачког и литургијског наслијеђа Цркве предложити начин рјешавања проблема. Извјесно је да ће у годинама које долазе изазови бити све комплекснији, а тиме и све већа одговорност свештенослужитеља чији је примарни задатак да се стара да „мислени бисери“ светих тајни не падну пред свиње, да не буду погажени и оскрнављени (Мт. 7,6).

Као илустрацију, поменућемо одређене појаве које се срећу при вршењу светих тајни Крштења, Вјенчања и Покајања (Исповијести), а које су примјер погрешне и штетне праксе.

Крштење

Када је ријеч о Светој тајни Крштења, примарни извор постојећих проблема јеста одсуство било каквог вида катихизације. Сасвим су ријетки они случајеви гдје се особа која жели да се крсти претходно темељније упозна са основама Православне вјере и учења Цркве. Пошто је илузорно очекивање да би у догледно вријеме могло да дође до обнове катихумената, потребно је усмјерити пажњу на катихизацију након обављеног крштења, са циљем исправног уцрковљења новопросвећених. То представља сложен и нимало лак задатак, а без чијег рјешавања ћемо као резултат имати преовлађујућу већину ”номиналних” хришћана који формално учествују у црквеним обредима, без свијести о потреби одређеног подвига као неизоставног дијела изграђивања и узрастања у Тијелу Цркве. Појава да један хришћанин не осјећа никакву потребу за учешћем у евхаристијском животу, а да при том себе сматра ”потпуним” хришћанином, временом може да прерасте у трагични расцјеп између хришћана и Цркве. Крштењска благодат не дјелује механички и независно од човјекове воље већ је потребно да се умножава кроз лични слободан подвиг. Зато је дужност свештеника да појми и прихвати одговорност за онога кога је крстио, водећи га путем његовог уцрковљења. А то уцрковљење бива превасходно кроз свету тајну Евхаристије. Пошто нису много чести примјери крштавања у оквиру свете Литургије, неопходно је да се новокрштеном, односно родитељима и кумовима новокрштене дјеце, укаже на велику важност Светог Причешћа непосредно након Крштења. Данас је, нажалост, преовлађујући број оних који након Крштења остану непричешћени.

Оно што такође доводи до девијантног стања јесте непрописно обављена тајна Крштења. Сваки свештенослужитељ је дужан да се преиспитује у коликој мјери поштује поредак сваке свете тајне коју врши. У контексту тајне Крштења, пастир је дужан да допринесе превладавању аномалија које се срећу у пракси, као нпр. крштавање раније освећеном водом, изостављање молитава заклињања итд.

Дакле, потребно је у догледном року спровести покушај установљења одређеног вида катихизације, а до тада је потребно да пастири предано раде на уцрковљењу новопросвећених, са циљем да схвате да је њихов улазак у Цркву кроз Крштење само отворио пут као светотајинском животу у њој. Будући да су данас велика већина крштаваних мала дјеца, потребно је радити на изградњи црквене свијести код њихових родитеља, како би они појмили значај и смисао свете тајне Крштења као новог рођења, а не само као декора прославе првог дјететовог рођендана. Један од приједлога у том смјеру би могао да се тиче обнове древне праксе саборног крштења на велике празнике. Период поста који претходи велики празницима би био најпогодније вријеме за катихезу оних који се спремају за просвећење. На тај начин би новокрштени, будући да би крштење било везано за литургијску прославу празника, били причешћени Тајнама Христовим непосредно по крштењу. Проф. Јован Фундулис је сматрао да би се крштења, док се не стигне до жељеног идеала, могла груписати мјесечно или можда и седмично (на једно заједничко, недјељно крштењско сабрање). Да би се могли направити први кораци у том правцу, потребно је да свештенослужитељи кроз катихизацију објасне народу да је крштење Света Тајна која има своју црквену и саборну димензију, а није индивидуалан нити уско породични чин.

Врло је важно и питање мотива за крштење. Јасне су канонске одредбе које одређују правила пријема и припреме људи за крштење и потом за хришћански живот у Цркви. Први и основни мотив треба да буде жеља за новим рођењем и животом у Христу. У пракси, међутим, видимо да су мотиви сасвим другачији и често сасвим тривијални, те се крштење схвата тек као једна обавеза неопходна за стицање могућности кумовања на вјенчању, или као покушај да се уклони нека тренутна физичка слабост, да се оствари неки „животни напредак“ и сл. Стога је важно знати и учити народ да нарушавање црквених правила и савјета који су утемељени у вијековној пракси доводе до извитоперења цјелокупног црквеног живота након крштења. Јер, онај који је, након светоотајинског учлањења у црквену заједницу прекинуо и изгубио благодатну заједницу с Богом, тешко више може да се назове пуноправним чланом Цркве. Зато Св. Григорије Палама каже: „…ако ми прије изабирамо живот у гријесима, ни божанско Крштење, ни божанске Тајне које слиједе за њим неће нас избавити од вјечне осуде“.

Тајна брака

Слично је стање и када је у питању света тајна брака. Већина младих који данас ступају у црквени брак готово да уопште немају свијест о смислу и значају ове свете тајне. Разлог томе је на првом мјесту изостанак темељније припреме, непознавање основа хришћанске вјере (као посљедица неуцрквљености), те одсуство предбрачне поуке младенцима од стране њиховог свештеника.

Зато видимо да су младенци више заокупљени избором „најљепше локације“, уређивањем спољашњег декора, свадбеног протокола и разних других ствари, а светиња у коју ступају и која их чини символима везе између Христа и Његове Невјесте-Цркве је занемарена. На коме је одговорност? Прије свега на нама свештенослужитељима. Неопходно је, дакле, будуће младенце припремити за свету тајну брака. Велики број оних који желе да се вјенчају већ живе заједно тако да је пожељно савјетовати их да период који предстоји до вјенчања проведу долично, тако што ће интензивирати свој црквени живот, са свијешћу да њихов брачни живот почиње тек од дана вјенчања, а са њиме и пуноћа њихових душевних и тјелесних односа. Тако би се припремили, или да приме свету тајну Причешћа на Литургији у оквиру које би било вјенчање или дан прије или послије вјенчања, зависно од тога када ће бити служена Литургија. Дакле, онда када се брак доживљава на начин другачији од онога који га чини иконом Христа и Цркве, тада се појављују аномалије и занемарује се истински смисао свете тајне.

Свједоци смо и све већег броја развода црквених бракова. То је управо плод изостанка припреме за брак, као и неспремности за жртву, трпљење и кроз то изграђивање у брачној свези која и треба да буде остварење истинске љубави и хришћанског предавања себе другоме. Срећемо случајеве гдје један од брачника захтијева развод црквеног брака, са крајње тривијалним разлозима. Уосталом, прави разлог који се крије иза свих тих „непремостивих“ препрека јесте неосјећање брака као светиње, као свете тајне, и одсуство љубави, пожртвовања и савладавања свог ега. Сходно Господњој заповијести да „што је Бог саставио, човјек да не раставља“, Црква је установила правило да је развод брака допустив само у случају тјелесне и духовне смрти једног од супружника. Дакле, не постоји споразумни развод црквеног брака. Имајући то у виду, а с обзиром на све учесталије захтјеве за развод, потребно је предуприједити или бар покушати умањити могућност такве појаве, тако што ће онима који ступају у брак бити предочено шта значи ова велика светиња. А за то није довољан један разговор, већ темељнија припрема која треба да се одвија у светоотајинском оквиру и у што је могуће дужем временском периоду.

Покајање и исповијест

Основни моменат који треба нагласити у вези тајне покајања и исповијести јесте да то није индивидуалан чин, него се тиче Цркве као заједнице. Нису без разлога Оци Цркве покајање назвали другим крштењем. Међутим, крштени хришћанин током цијелог његовог живота остаје подложан гријеху, те гријешећи долази у сукоб са Црквом, тј. са Богом Који пребива у Цркви Његовој. На тај начин он долази у стање у којем је био прије примања крштења али не губећи, при том, могућност да се, као блудни син, подигне из грјеховног блата и врати Оцу. Зато је повратак Цркви кроз покајање онога који се гријехом од ње удаљио чин који се тиче не само њега као појединца, него саме Цркве којој припада: „ако ли страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“ (1 Кор 12,36).

Та повезаност Цркве и њених чланова указује на то да је тајна исповијести и покајања нераскидива од Свете Евхаристије. Бројни литургијски текстови садрже молитве „за оне који се кају“, из чега постаје јасно колико је доживљај исповијести као нечега сасвим личног и нечега што се тиче само тих неколико минута разговора са исповједником, погрешан и стран црквеном доживљају ове свете тајне. У пракси најчешће срећемо одсуство поимања неопходне везе између исповијести и Евхаристије. Треба нагласити да та веза не подразумијева исповијест као неизоставан и обавезан услов за приступање Причешћу, него значи да тајна исповијести добија смисао у контексту Евхаристије, у којој се кроз Причешће Тијелом и Крвљу Христовом сједињујемо са Богом „на отпуштење грјехова“, тј. стичемо измирење са Њим. Зато се у разрјешној молитви коју свештеник чита на исповијести, каже: „ … измири га са светом Црквом Твојом, у Христу Исусу Господу Нашем…“. Насупрот томе, велики је број оних који исповијест доживљавају као неку врсту савјетовалишта или, речено модерним рјечником, life coaching-а. Другим ријечима, исповијест се доживљава не као пут ка измирењу са Црквом и обнови живота у Христу, већ као средство за стицање „душевног мира“, савјета и смјерница у погледу животне свакодневнице одвојене од Цркве  и њеног светотајинског амбијента.

Поражавајуће је то што се на сличан начин поима и Тајна Причешћа. Неријетко се дешава да на велике празнике (Божић, Васкрс) поједини вјерници, у бољем случају, дођу на сам крај литургије, а често и сат или више времена након завршетка литургије, са жељом да се причесте. Из тога се закључује да они Тајну Причешћа доживљавају не као саборни, црквени чин, који представља средиште празновања већ искључиво као нешто индивидуално и као неки „еликсир“ који је доступан током читавог тог дана, а свештеник је тај који је дужан да им га у жељено вријеме преда. Зато је у том погледу неопходна едукација народа, да би схватили да је причешће круна њиховог црквеног живота, и да је то превасходно еклисиолошки, саборни чин, потврда припадности конкретној црквеној заједници, као и то да сједињење са Богом у Светом Причешћу није средство за ”духовни напредак” него смисао и центар црквеног хришћанског живљења.

Наведене појаве су само један дио аномалија са којима се сусрећемо у савременој пастирској пракси. Одговорност црквених пастира је да на њих укажу и допринесу њиховом превладавању. Све то захтијева велики труд и, прије свега, саборни подвиг који ће дати праве плодове само ако се правовремено и на прави начин приступи рјешавању проблема.

 

Pin It on Pinterest

Share This