Select Page

На дан Светога Јефрема и Исака Сирина, 10. фебруара 2023, у селу Косор у Кучима, служено је опијело Борису Вујошевићу. Наш брат у Христу сахрањен је у гробљу крај Цркве Светог Јована, гдје му је напаћено тијело синоћ почивало, по благослову Митрополије црногорско-приморске. Од Бориса су се опростили његови најближи по крви и по духу, кум Мићо Цамовић, који је највише бринуо о Борису, мјештани, братија Саборног храма Христовог васкрсења и гостионице Архонтарики, у којој је Борис радо боравио. А брата Бориса на посљедњи пут испратила је и свита од седам свештеника наше цркве, као и игуман Ђурђевих ступова архимандрит Данило.

Над одром уснулог брата говорио је отац Мирчета Шљиванчанин, у чијој је парохији на Конику Борис живио: „Ожалошћена породице, родбино, браћо и сестре, док смо служили ову службу опијела нашем почившем брату Борису, прочитали смо Блаженства записана у Светом писму, које је изрекао Господ наш Исус Христос, и које често читамо у цркви и током службе опијела покојника. Та Блаженства су љествице по којима би требало хришћани да се пењу Богу и они који живе близу Бога требало би да их његују у своме животу. У своме животу Борис је сабрао најважније ствари које треба један човјек да сабере − управо то да је у своје  срце примио ријечи Светог јеванђења а онда их испуњавао. Иако то, по много чему споља гледано често и није изгледало тако. Када бисмо хтјели да видимо које је то Блаженство у свом животу Борис испунио, мени се чини да је испунио оно које је можда и најтеже, а то је оно кад Господ каже: Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети.

Овај наш уснули брат је у свом срцу смјестио Јеванђеље, а кад смјестиш Јеванђеље у свом срцу, онда твоје биће бива богоугодно, твоје срце бива чисто и онда чистим срцем можеш да дотакнеш многа срца, дјетињом душом, какву је он имао, можеш да обгрлиш многе душе. Управо је овај наш брат, кога данас са сузом и молитвом овако саборно испраћамо, испунио то Блаженство и зато је поред свога дома имао и другу кућу. А та друга његова кућа била је црква. И поред своје родбине, задобио је мноштво духовне родбине. Иако није формирао своју породицу и своју дјецу изродио, ништа га то није омело да испуни оно што је важније и што је најважније у овом свијету − да задобије Бога и да га људи заволе, зато што је он волио људе.

Сав његов живот, а ја га знам ових посљедњих петнаестак година, био је проткан и страдањем и болом и муком, и то га није омело да задобије оно што је најважније у човјековом животу.  Зато је Борис, према мом мишљењу, многе пребацио, јер каже Господ: Ономе коме је мало дато и мало ће се тражити, ономе коме је пуно дато, много ће се тражити. А Борис је с оним што му је дато многе пребацио. Зато је у цркви, као у својој другој кући, стекао много пријатеља, духовне браће и сестара.

Нас свештенике је гледао као своје родитеље, ниједном својом ријечју, ниједном својом мишљу није повриједио никога у цркви. Увијек је био присутан, и његов живот био је кретање од цркве до цркве, од службе до службе, од манастира до манастира, од црквенога сабора до сабора, од причешћа и молитве, од поклоњења Светом оцу Василију − и тим вијенцем је украсио своју душу обилазећи најважнија мјеста на свијету, олтаре Господње, светитеље Божје и дружећи се са Божјим народом. Задобио је нашу љубав јер нас је својом љубављу загрлио. Тугујемо за њим јер нас је прерано напустио, изненада, а то увијек најтеже пада кад изгубимо онога кога волимо и за кога знамо да нас је волио, који нас никада није заборављао.

Није било седмице, дана, да нас није или позвао или да нас није сусрео, и то увијек ненаметљиво −  данас у времену када чак ни родитељи не зову своју дјецу, у времену када се ни родбина не гледа, он је вазда имао времена да нас позове и то да нас позове без интереса, да нас позове не зато што му ми нешто требамо, него зато што нас воли, да нас пита како смо, шта радимо, гдје смо, и само је то тражио од нас, ништа више од тога. Када је бивао на црквеним скуповима, такође је знао своје мјесто, никога није оптеретио, само би нам се јавио да је ту. И добро је знао гдје му је мјесто да сједне и да стане, али, најважније − да буде с нама и да се радује с нама, да се радује Богу и да се радује своме роду. Борис је био богољуб и Борис је био родољуб. Борис се трудио да сачува највеће и најважније вриједности које су чували Кучи, Црна Гора и наш род српски.

Иза оне грубе спољашности лежало је милостиво срце и широка душа. Зато смо се данас сабрали, зато смо благословили да он преноћи овдје у храму Божјем јер је то био његов други дом, зато му је дошло толико свештеника, игумана старих лаври, намјесника, старјешина храмова, да је био свештеник или монах, не знам би ли га оволико и овако једнодушно опојали. И сви ви који сте дошли, дошли сте са љубављу према њему јер сте га сви вољели јер сте га сви поштовали и сретали гдје се год налазио, а све нас је обилазио и никога од нас није заборављао.

Он данас од нас одлази, али испраћамо га с надом зато што је он живио надом, зато што је живио вјером, зато што је вјеровао у Христа Господа, што није издао Христа Господа. Ми смо мислили да он много штошта није испунио у животу, али испунио је најважнији циљ, волио је Бога и зато га сигурно Бог прима међу своје, тамо гдје су они који су њему угодили. А тамо кад оде, има га ко дочекати, срешће га његови родитељи, којих се сигурно ужелио, и дуги његови преци, срешће га и митрополит наш Амфилохије, који га је волио и Борис се увијек трудио да буде тамо гдје је и митрополит, срешће га и наш ђакон брат Владо, којега је Борис недавно испратио, био на његовом испраћају у Никшићу. Нијесмо могли ни сањати, ни помислити да ће сљедећи кога пратимо бити брат наш духовни Борис. Нека му Господ дарује Царство небеско, нека га прими у Своје окриље, а вама свима благослов Божји. Амин!“

У име породице Вујошевић окупљенима се обратио Саша Вујошевић, који је говорећи о Борисовој дјечјој души, подсјетио на његов тежак живот: „Са девет година је изгубио оца, касније мајку, те га живот није штедио, али његово велико и топло срце увијек је било уз Бога и светиње, он је човјек који је много  волио људе“.

У име племена Кучи од Бориса се опростио Симо Ивановић, који је казао да је Борис кренуо  Господњим путем и да га је Господ рано позвао, али да Господу требају добри и честити, а међу њима је био и Борис, који је живио часно и честито свој вијек преовео бринући о свим људима који су били близу њега. „Борис је био мој велики пријтељ и полазник на мојој крсној слави, и увијек је дошао са боцом вина да ми честита славу, а знао сам ја колико он може и има, али је то био поклон Божји, који је преко њега долазио и до других људи“, рекао је господин Ивановић и истакао да је Борис био васпитан, да није завршио неке велике школе, „али он је свој факултет или своје високо образовање части и поштења завршио поред свога огњишта, у своме дому учећи од својих родитеља, стричева и родбине, и добрих људи“, рекао је Ивановић.

„Да се родио у вријеме војводе Марка, Марко би га уписао у своје најзначајније дјело Примјере чојства и јунаштва јер су ликови које је описао Марко у Примјерима били слични Борису. Он ће нам остати у сјећању јер његов животни пут и његов примјер учиће све нас. Хвала вам за све што је учинио за свакога свога и нека му је лака земља. Лака ти земља, Србине брате“, завршио је свој говор, у име племена Кучи, Симо Ивановић.

Ове посљедње ријечи које је Борису упутио његов саплеменик, одјекнуле су над Косором, а однекуд кроз чемпресе вјетар је донио знани радосни промукли глас: Као Србин сам се родио, и умријећу као Србин!

Путуј, искрени брате Борисе, уз тебе смо се, како рече отац Предраг, научили како се воли у овом данашњем суровом свијету. А ти си био спреман и крв и душу дати за брата свога!

Путуј, у Царство! Све је дужа небеска литија!

Марија Живковић

 

Pin It on Pinterest

Share This