Izaberite stranicu

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио:

– У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава.

Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје.

Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да  нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама.

Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати.

Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји.

Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This