Izaberite stranicu
“Попе, признај да си навијао против лавица и да ти је било криво кад су узеле бронзу! Немој да ми говориш како ниси ни гледао утакмицу! Тај изговор сам чуо и од других посрбица”!
Док са полуосмјехом на уснама изговара ове ријечи, осврће се унаоколо, оштрим погледом тражећи по полупразном аутобусу људе који евентуално слушају наш разговор. Прилично је кријепак и окретљив за једног пензионера који ће ускоро напунити седамдесет година. У пензију је пошао прије пар година. Како каже, могао је да је хтио да ради још неко вријеме, будући да је “добро задужио и фирму и државу”. Међутим, морао је да се брине о супрузи која је боловала од канцера. “Једино ми је жао што
и она није гледала велику побједу лавица. Док је била жива, заједно смо пратили све утакмице храбрих сокола и златних лавица. Како би само била поносна на овај феноменални успјех”!
Ћерка јединица се преселила у Будву, будући да јој је муж тамо добио добро плаћен посао. Каже ми да се том пресељењу колико је год могао противио: ” Није ни толики проблем што је тамо све прескупо. Раде и зет и ћерка, па се може. Проблем је што тај град постаје све више четнички. Не можеш ни дијете пустити испред зграде, а да мангупи не покушају да га преобрате, индоктринирају. Ето, мој деветогодишњи унук, умјесто да навија за лавице, однедавно навија за четнички тим”. Док ми ово говори, на телефону ми показује слику дјечака у дресу београдског клуба. ” Немој да ми говориш да је мало чудно то што клуб који се зове Партизан називам четничким! Знаш ти добро о чему причам! Уосталом, њихови навијачи највише пјевају националистичке пјесме и кличу ратним злочинцима”. Од супругине смрти, више времена проводи код ћерке и унука него у свом граду. Док ћерка и зет раде, брине се о унуку, па се због тога осјећа корисним. “Хвала ти на иконицама Св.Василија Острошког и Св.Петра Цетињског, али их нећу предати свом унуку, па ти их враћам. Не желим да га учим вјери и осталим маглуштинама. Када се супруга разбољела и када је постало јасно да је канцер узнапредовао, најприје сам довео травара. После њега сам довео и врачару да јој прегаси. На крају сам ишао и код оџе да прочита запис. Мислио сам да је водим и у манастир Острог, али она никад није вољела попове. У сваком случају, да тај твој Бог заиста постоји, ваљда би јој и помогао после свог нашег труда “.
Говорио сам му о томе да је погрешно одлазити код гатара и врачара, те да човјек тако може души својој наудити, а неријетко и тијелу. Да је чудно то што се за помоћ обратио најприје представнику друге религије, док је вјеру, којој барем формално припада, потпуно заобишао. Рекао сам му да је болест члана породице велико искушење и испит за све укућане. Међутим, такве невоље приморају човјека да се покрене и изађе из комфорног стања самодовољности и побрине се за ближњег свог, у мјери колико је то могуће. Једна је од великих тајни у човјековом бивствовању страдање и бол. Загонетка је то на коју не постоји овоземаљски одговор и објашњење. Но, ипак немала је утјеха коју нам дају вјера и молитва! Молитва нам пружа снагу да се до краја боримо. Такође,она све недаће са којима се суочавамо на овом суморном свијету чини подношљивијим и смисленијим.
Умјесто одговора, добио сам минуте мени несхватљивог ћутања. Обратио ми се тек када је аутобус ушао у Будву и почео да се приближава станици. Са оним истим полуосмјехом на лицу, изговорио је следеће:” Могу ли нешто да те замолим? Признај ми да си навијао против лавица! Признај да после утакмице цијелу ноћ ока ниси склопио”…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

Pin It on Pinterest

Share This