Izaberite stranicu

Пише: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности.
„Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године)

Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну.

О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу.

Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу.

Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу?

Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо.

Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору?

Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу.

Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка.

Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима.

Pin It on Pinterest

Share This