Izaberite stranicu

Пише: ђакон Павле Љешковић

“Оче, шта мислите, да ли ће ме вољети и када остарим” – пита ме онижи човјек у раним педесетим годинама. На себи има бијелу кошуљу, плави тексас шортс и кожне сандале. Још док ми је прилазио, примијетио сам да је своје лице у више наврата подвргавао естетској хирургији. Касније ми је кроз разговор и сам испричао да је ишао на затезање лица, подизање капака и уклањање бора… На десној руци му је свјеже урађена тетоважа са именом супруге и детаљем који је везан за моменат у којем су се упознали.

Тетоважу је радио човјек из Бањалуке. Прилично је скуп, али и најбољи у свом послу.

Каже ми да је већ оног тренутка када је први пут угледао своју жену, знао да ће она постати смисао његовог живота. Тринаест година је млађа од њега и сваки дан се труди да јој поклони што више пажње. Шаље јој цвијеће и бомбоњере на посао, купује поклоне, приређује јој мала изненађења и забаве у њену част… Двоје дјеце, које су у својој ванбрачној вези добили, једва да је поменуо. Готово је све вријеме причао искључиво о њој. Каже ми да су прилично добро ситуирани. Скоро је купио стан и у Будви, баш као и нови спортски аутомобил. Једини му је проблем тај страх да ће у годинама које слиједе, она престати да га воли.

Рекао сам му да би требали макар у цркви да се вјенчају, те на тај начин призову Божији благослов на себе и своју дјецу. Међутим, по његовој причи, она је та која сматра да је љубав “бесмислено ограничавати превазиђеним стегама, у које спада и брак”.

Рекао сам му и то да се истинска љубав не огледа само у томе да муж и жена воле искључиво изглед и врлине свог супружника. Права љубав се препознаје и у смирењу и трпљењу пред манама и слабостима које супружници међусобно постепено кроз везу откривају. Само љубав саздана на трпљењу и смиреноумљу може надвладати старост и смрт.

Моје ријечи му нису биле претјерано занимљиве. Међутим, када је чуо ријеч “смрт” , његово се лице изненада промијенило, док су се његове, до тада, веселе очи нагло уозбиљиле. Тада сам схватио да се иза његове потребе да што дуже остане млад, као и иза страхова од старења и недостатка љубави од стране његове супруге, заправо, крије страх од смрти. Касније ми је и сам причао како никада не иде на сахране и саучешћа. Скоро му се од последица срчаног удара упокојио један од најбољих пријатеља. Једва је смогао снаге да пошаље телеграм саучешћа, иако је добро знао да ће му покојникова породица замјерити на томе што није дошао на сахрану.

Врло брзо је промијенио тему и опет почео да прича о својој супрузи. Двапут недјељно играју тенис и непобједљив су дубл. Скоро јој је уплатио и курс јахања. Показује ми на свом ајфону слику задовољне и насмијане жене, како позира поред коња, у пуној коњичкој опреми. Само нека она истраје на том курсу и он ће јој купити коња. Убрзо се његово лице изненада опет промијенило и уозбиљило. Окренуо се према мени и са ужасом у очима саопштио следеће: ” У задње вријеме моја жена ми дјелује прилично хладно и дистанцирано. На моје поруке, у којима јој изјављујем љубав, не одговара. Када јој на посао пошаљем чоколаду и цвијеће, не добијем ни повратну информацију да ли јој је то, уопште, стигло. Пар дана прије поласка на море, организовао сам јој журку изнанађења, на којој је све вријеме била замишљена и хладна. Молим вас, оче, помозите ми! Ви се разумијете у те старе књиге! Чуо сам да свештена лица посједују нека скривена знања и моћи! Молим вас, кажите ми – да ли ће ме и када потпуно остарим, она свеједно, ипак, вољети?!”

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

Фото: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This