Матија Стојановић: О теократији у Црној Гори (IV)

Пише: Матија СТОЈАНОВИЋ^*

 

O ТЕОКРАТИЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ ( Рад је првобитно објављен у “Веснику правне историје”, год. 2, бр. 2, чији је издавач Правни факултет Универзитета у Београду)

У овом раду, аутор ће критички преиспитати основаност тезе да је у Црној Гори, у периоду између шеснаестог и деветнаестог вијека, постојао такозвани теократски облик владавине чија је средишња личност био црногорски митрополит. Аутор ће прво да расвијетили поријекло овог предања, затим ће размотрити сам појам теократије и, пошто постави одговарајући појмовни оквир, критички преиспитати основаност тезе о постојању теократије у Црној Гори у дефинисаном периоду. Испитивање ће аутор да подијели на два дијела – на испитивање постојања теократије у периоду прије владавине и током владавине братства Петровић Његош. Као изворе ће да користи у првом реду оно што су о политичком уређењу Црне Горе писали свједоци тога времена, као и сами црногорски митрополити. Резултат испитивања је такав да тезу о постојању теократије оспорава тиме што доказује да је у наведеном периоду у Црној Гори постојала не теократија, већ особена врста племенске демократије.

 Кључне ријечи: Теократија. – Црна Гора. – Митрополити. – Петровић Његош. –

Владичанство. – Општецрногорски збор.

• Од Саве Петровића до Петра I Петровића (1784–1830)

Послије Василијеве смрти 1766. године у Црној Гори је остао владика Сава. Ипак, он је био исувише политички безутицајан да би наставио тамо гдје је Василије стао. Умјесто тога, један потпуни странац, Шћепан Мали, прекинуо је успон владичанског утицаја. Шћепан је успио да успостави оно што нико прије њега није – поредак у Црној Гори. Иако период Шћепанове владавине није директно предмет овог рада, сама чињеница да је прва успјешна успостава власти у Црној Гори била дјело не владике већ једног туђинца и свјетовњака, свједочи о томе да у Црној Гори није постојала никаква укорењена традиција теократског управљања. Притом, праћењем Шћепановог успона увиђамо да се и он одвијао по правилима и у оквиру установа црногорске племенске демократије. Шћепана је за господара Црне Горе прво признао главарски збор, а на власт је ступио тек пошто је одлуку главарског збора поновио и потврдио и општецрногорски збор. Институције које је Шћепан основао, будући колегијалне и представничке, обликоване су управо на такав начин да се надограђују на затечену племенску структуру Црне Горе. Праву слику о стању у Црној Гори пружа и чињеница да Шћепанов успон није успио да осујети ни владика Сава, који му се у једном тренутку отворено супротставио.⁹⁵

Историчари као највећи Савин пропуст цијене тај што је привремено прекинуо традицију династичности куће Петровић Његош када је за свог насљедника именовао Арсенија Пламенца. „Сава је починио многе политичке грешке које су успориле процес окупљања црногорских племена око владике и стварање првих органа државне управе. Он је подрио углед куће Петровића у Црној Гори. Дозволио је да странац завлада земљом; прекинуо је континуитет владичанске функције у кући Петровића. Само захваљујућу митрополитима Василију и Петру I, Петровићи нијесу били свргнути са управе у Црној Гори.“⁹⁶

Оно што је Сава урушио, покушао је да обнови његов рођак Петар. У почетку свог политичког дјеловања Петар није посједовао посебан утицај међу црногорским племенима. Прије ступања на владичански престо он је у много чему стајао у сјенци гувернадура, који су искористили слабљење владичанског утицаја да преузму вођство у представљању Црне Горе. Арсеније Пламенац, који је послије Саве ступио на владичански престо, није дуго на њему остао. Он се упокојио свега четири године по ступању на престо, послије чега је владичанство најзад припало Петру Петровићу Његошу. Сам акт о избору Петра I открива да су главари и збор и даље били врховна тијела ондашње Црне Горе. Петар је изабран „благодаренијем покојнаго митрополита Савве, обштим согласијем и договором“,⁹⁷ одлуком „све соборное Обшћество Славога Народа Чернија Гори, Превасходитељниј Губернатор, с Благо- и Племенородними Сердари, Књази и Војеводами“.⁹⁸

Даљи Петров политички успон такође свједочи да су обичаји племенске демократије и даље биле у пуној снази. На примјер, начин на који су владика Петар и гувернадур Радоњић извршили мобилизацију црногорских племена против скадарског паше у јасном је континуитету са претходним поступцима војног окупљања Црногораца из времена Кандијског и Морејског рата и каснијих устанака. Производ Петрове мобилизације била је тзв. „Одлука“ од 20.6.1796. којом су се црногорска племена завјетовала на борбу против турске власти. Историчари тврде да је текст Одлуке најпре усвојен од стране сваког племена понаособ, и да је тек напослијетку Одлука званично потврђена на општецрногорском збору од стране „вес збор Црногорскога обшчества“, гдје је и потписана од стране црногорских главара.⁹⁹ На сличан начин је неколико мјесеци касније донијета и Стега, као и, неколико година касније, Законик Петра I. Сви ови акти су доношени саборно и на зборовима су потврђени од стране племенских главара, представника племена. Доминантност племенске демократије се огледала и у структури институција које су на основу ових одлука успостављане – Правитељство суда црногорског и брдског, тзв. Кулук, први трајнији судско-управни орган натплеменске власти у Црној Гори послије Шћепана, није било теократске природе, већ је, обезбјеђујући репрезентативност свим црногорским племенима и не нарушавајући у битном племенску равнотежу, чувало суштину племенске демократије.100

Укупност чињеница недвосмислено указује на то да прве трајније институције власти у Црној Гори нијесу биле производ било какве теократске власти митрополита, већ производ постепене еволуције установа племенске демократије у Црној Гори. Установе које је покушао да изгради Петар I су по својој структури, функцији и судбини биле по свему истовјетне натплеменским установама које су претходно покушавали да успоставе митрополити Василије и Данило. Ниједне од њих нијесу биле теократске. Иако су се институције изграђене за вријеме Петра I показале дуговјечнијим и постојанијим од претходних, и оне су у коначном подлегле стихијама племенског друштва. Петра I су те стихије у два наврата, 1799. и 1803. године, тјерале на то да, кад већ није имао силу, главаре натјера на поштовање поретка пријетњама да ће да напусти Црну Гору. Послије Петрових пријетњи, главари су се оба пута састали и наново заклели да ће успоставити и поштовати поредак у Црној Гори, али су успјеси увјек били само привремени. Релативна примјењивост Петровог законика и поретка трајала је, свеукупно, десетак година. Она је послије склапања Тилзитског примирја и окончања Наполеонских ратова, послије чега су се унутрашње прилике у Црној Гори отеле свакој контроли, дефинитивно угашена.¹⁰¹

Контакт Француза са Црногорцима оставио нам је вриједне изворе о политичком устројству Црне Горе. Послије првог сусрета са овом земљом, Наполеонов генерал Мармон је у вези с политичким устројством Црне Горе записао како је у њој владика „само дио политичког тијела, народне скупштине, која одлучује о свим значајним стварима и именује намјесника сваке године. Владика предсједа скупштини“,¹⁰² додајући: „Ево парламентарне владе у једној још неуљуђеној земљи.“¹⁰³ Примјетивши да Црногорци каткад заповједају владици, умјесто, како је он то очекивао, да он заповједа њима, Мармон је једном приликом упитао Петра I „како то да ʼвам Црногорци заповједајуʼ? На то је владика, без много двоумљења, одговорио: ʼнегда слушају, а негда заповједају, као народ слободанʼ“.¹⁰⁴ Мармоново запажање представља вриједну потврду о континуитету племенско- демократског политичког устројства у црногорском друштву. Његов запис о томе како је владика био само дио скупштине и да је њоме предсједавао, док је она сваке година бирала свог намјесника, у потпуности одговара претходно описаним обрасцима управљања и одлучивања које пратимо још од средине седамнаестог вијека.

Мармонове прецизне и вриједне опаске откривају да у периоду између 17. и 19. вијека у Црној Гори није било крупних промјена у погледу политичког устројства те земље. Збор је за све то вријеме остао кровна институција црногорског друштва, а владика је био само први међу једнакима. Покушаји да се изграде додатне институције у друштву увјек су се ослањали на представничку логику општецрногорског збора и уопште племенске демократије. И сам владика Петар I, приликом описивања црногорског друштва, јасно препознаје снагу његових племенских стихија. У писму грофу Гаљицину он пише: „очврснушви у независности до самовоље, овај народ није познавао ни владара, ни потчињеног, не знајући ни користи од урођене власти, он је настојао само да очува своју праисконску слободу (…) у тешким временима скупљају се разна племена и усмјеравају на различите циљеве, савјетују се са искусним старцима и бирају војног старешину (…) којима се, чак и у борби, ријетко повинију. По завршетку војних похода сваки се враћа у своје станиште и управља својом колибицом“.¹⁰⁵

Опис који је пружио владика Петар I, слично онима које су дали Пучков и Тарасов прије њега, описује друштво које се једино може подвести под категорију војне демократије, а које се у мирнодопским условима граничило са анархијом. Оно ни у којем случају и облику не може да представља теократију.

• Петар II Петровић Његош – (свјетовни) владика (1830–1850)

За потребе овог рада, нећемо посебно доказивати да је Његош успоставио државни апарат у Црној Гори. Ту чињеницу ћемо да прихватимо као доказану. Оно што ћемо да испитамо јесте у којој је мјери његова власт била теократска, и да ли је то уопште и била. Љушић је само дјелимично у праву када тврди да: „Црна Гора није имала класично теократско уређење, ʼјер власт није била свештеничка никадʼ. Само је врховна власт била у рукама владика, али ни она увек, до 1830. делили су је са гувернадурима, да би је у посљедње двије деценије (1830–1850) сасвим присвојио владика Петар II. За њега би се једино могло рећи да је био теократа.“¹⁰⁶ Једини закључак у којем Љушић не гријеши јесте да власт у Црној Гори никад није била свештеничка. Два закључка у којима гријеши јесу: први, тај што узима да је у Црној Гори прије 1830. уопште постојала врховна власт, и други, који је за овај рад кључан – да је Његош био теократа.

Његош, иако је био владика, није владао као теократа већ као свјетовни владар. У другом поглављу је објашњено шта тeократија подразумијева: да је она правни поредак који је или потпуно осмишљен и усмјерен на религијске циљеве (права, јеврејска теократија), или је пак својеврстан однос између двије власти – црквене и државне (неправа, византијска теократија). Његошева власт није одговарала ниједној од ове двије дефиниције.

Његош своју власт нити је заснивао на теократским основама, нити ју је на тај начин вршио, на крају – он сам себе није доживљавао као теократу. Сам Љушић наводи разговор који су водили Његош и Вук Караџић, када је Вук напоменуо Његошу да би, као владика, морао другачије да се носи – а Његош му на то оштро одговорио: „Иди с Богом! Ти какав си, ти би мене затворио у намастир: нијесам ја калуђер, него сам свјетовни владика (тј владалац)“.¹⁰⁷ Има још примјера који нам указују да Његош себе није сматрао конвенционалним владиком, а још мање теократом. Вриједан прилог Његошевом саморазумијевању налазимо у његовом другом одговору Вуку Караџићу, тј. у његовом одговору на Вукову молбу да му пружи архијерејски благослов за његов српски превод Новог завјета: „Није то, Вуче, за мене, нити су то моји посли, него ето у Унгарији доста наученијех српскијех владика, који су учили и познају сва црквена правила и каноне, па се ти обрати к њима кано ти правијема архијерејима (истакао – М.С.), да ти даду благослов, а да иштеш од мене благослов за ослобођење браће срба испод несноснијех јармова, и за набавку оружја и иђења у рат, у томе сам ти ја прави владика“.¹⁰⁸

Поред тога, евидентно је да не само што Његош себе није видио као теократу, већ и да резултати његове владавине објективно не одговарају резултатима једне теократске управе. Анализирајући стање у Црној Гори почетком Његошеве власти, руски војни чиновник Вукотић примјећује: „Познато је да у Черну Гору и Бердима наш православни христијански закон тешко је упануо, да народ не иде у цркву слушати Божју службу и да се моли Богу и мало се ко исповиједа и причешћује и сасвијем не испуњава христијанске дужности, овоме су свему узрок попови, који не иду по кућама своје инорије и не проповиједају својима христијанима Закон Божји“.¹⁰⁹ Вук Караџић свједочи истом стању: „Позната је ствар да Црногорци нијесу тако побожни као остали Срби, нпр. они у Србији, и то се објашњава разним узроцима, од којијех неће бити најневажнији и тај, што овдје калуђери не иду по земљи, као у Србији, и народу предикују иако само о паклу и ђаволима. (…) Може бити да је турски јарам у Србији учинио да се боље држи закон, али јамачно и калуђери за то имају заслуга, чему је између осталога доказ и то да је потурчивање најчешће било онамо гдје није било манастира, као нпр. у Босни“.110 Дакле, два различита савременика, почетком Његошеве владавине, сликају исту слику о Црној Гори као о држави у којој црквеност није била на завидном нивоу, а још мање на нивоу који бисмо очекивали од једне теократије. Да је Његош којим случајем био теократа, ствари би се у овом погледу засигурно промијениле послије његове владавине.

Ипак, да то није био случај потрвђује руски изасланик Коваљевски, који је послије Његошеве смрти дошао у Црну Гору са задатком да прикупи податке о резултатима његове владавине. У свом извјештају Коваљевски примјећује да се поред бројних владичиних заслуга једна ствар истицала као нешто чиме се није могао похвалити – а то је стање црквеног живота. „Руски изасланик са жаљењем је могао да констатује да је црквени живот у Црној Гори за Његошеве владавине скоро ʼзамроʼ, да су цркве потпуно ʼзапуштенеʼ, да у неким црквама ʼједва ако постоји по једна или двије иконеʼ, да се сама Цетињска митрополија ʼналази у жалосном стањуʼ (…) У том смислу Коваљевски је предлагао да руска влада организује повремено инспекцијске послове у Црној Гори ради контроле утрошка средстава која се намјењују за обнову цркава и црквеног живота“.¹¹¹

Додатан доказ о недостатку теократског доживљаја власти у Црној Гори пружају нам и догађаји који су услиједили послије Његошеве смрти. Наиме, Његош је за насљедника „владичанства“ одредио свог синовца Данила. Његошев брат и предсједник црногорског Сената, Перо, вјеровао је да „владичанство“ подразумјева само духовну власт, те је одредбе тестамента тумачио на начин који му је остављао простор да себе прогласи за свјетовног владара Црне Горе – књаза. Супротно томе, Његошев насљедник у владичанству, Данило, тврдио је како њему сљедује и духовна и свјетовна власт у Црној Гори. Постојање овога спора свједочи да у Црној Гори, чак ни послије Његошеве смрти, није постојала утврђена и недвосмислена представа о томе да је владика искључиви и недвосмислени носилац свјетовне власти у Црној Гори. Ово питање напослијетку је рјешио не црногорски збор већ руски цар, који је пресудио у Данилову корист. Ипак, Црногорски главари су, недуго послије ових догађаја, замолили руског цара да дозволи да Данило, умјесто владике, постане књаз. Чињеницу да су владике вршиле свјетовну управу над Црном Гором они су објашњавали тиме да је била „неподобност (…) која стиска у једној шаци двије ствари тако различите, како што су крст и сабља“.¹¹² Молба црногорских главара је услишена и Данило је, по дозволи руског цара, постао први црногорски књаз. Тиме се период преклапања свјетовне и духовне власти у Црној Гори окончао.

5. ЗАКЉУЧАК

Пратећи стварност друштвеног живота у Црној Гори у периоду између петнаестог и деветнаестог вијека, откривена је јасна константа. Та константа се није огледала у постојању теократске власти њених митрополита, већ у постојању својеврсне племенске демократије. Умјесто постојане власти црногорских митрополита, откривено је надметање племенских главара у покушајима да приграбе политичко првенство у Црној Гори, али и константан отпор племенских сила свим покушајима изградње натплеменских институција власти. Кровно тијело ове и овакве племенске демократије је био општецрногорски збор, а његова противрјечна природа савршено је осликавала политичку равнотежу црногорског друштва. Збор је, с једне стране, окупљао све пунољетне Црногорце и самим тим представнике свих племена, али, с друге стране, није био у стању да усвоји било какву одлуку без постизања опште сагласности чланова. Он, у суштини, и није представљао орган власти већ орган вијећања (одакле му и извире име – збор, од „зборити“). У оквиру збора су племена до краја остајала слободна у избору да ли ће одређену одлуку да прихвате или неће – ту слободу им нијесу могла ограничити ни друга племена, ни владика, нити било који други главари.

Једино уз разумјевање институције збора је могуће разумјети положај и улогу политичких првака Црне Горе – спахија, гувернадура, војвода, митрополита и других. Иако је немогуће да прихватимо тезу о постојању теократске власти у Црној Гори, ипак препознајемо посебан положај који је у овој племенској скупштини уживао црногорски митрополит као њен предсједник и чувар државног печата. Истина је да су митрополити неријетко превазилазили ове надлежности простог предсједника племенске скупштине и да су постајали фактичке вође црногорског народа, преузмајући на себе улогу његовог међународног представника или војскође. Међутим, неопходно је навести да то никад нијесу успјевали да учине самостално, већ увјек на основу допуштења општецрногорског збора. Због овога је постојање повремене проширене надлежности митрополита недовољно да закључимо како је у Црној Гори постојала теократија. Митрополити нијесу могли ту власт самостално нити да заснују, нити да је задрже. Једнако као што је поклањао власт, збор је ту власт могао и да одузме. Будући да у Црној Гори није постојао апарат државне принуде, политичке вође нијесу посједовале средства уз помоћ којих би своју власт задржале мимо народне воље – једноставно, у Црној Гори није могла да постоји власт политичких првака мимо добровољне послушности самога народа.

Чињеница да извор власти црногорских митрополита није био у религијским назорима, већ у племенско-демократском пристанку, први је доказ да никаква теократска власт у Црној Гори није постојала. Други доказ је у томе што водећа улога у племенском животу Црне Горе није увјек припадала митрополитима, већ су њу традиционално вршиле војводе (спахије, гувернадури) као и странци које је збор повремено бирао за своје вође. Трећи доказ непостојања било какве теократске власти у Црној Гори јесте начин на који су митрополити свој утицај, онда кад су га имали, вршили. Ниједан од митрополита који су успјели да заснују политичку моћ, ту моћ није искористио како би успоставио било какав теократски образац власти. Сви ти митрополити, почевши од владике Данила па све до Његоша, при покушајима израдње натплеменских органа власти – градили су органе који су остајали досљедни племенској природи црногорског друштва. Због овога су чак и компромисне дефиниције о природи црногорског друштва, као што је она руског писаца А. Александрова из 1897. која је Црну Гору одредила као „теократическо-републиканско прављеније“,¹¹³ такође нетачне.

Ово из разлога што су владике, чак и кад су посједовале политичку моћ, остајале увјек и искључиво „канцелари“ Црне Горе. Оне нијесу имале ни намјеру, али ни објективну могућност, да у Црној Гори успоставе теократију. Тако нешто би, првенствено, било противно искуству православне цркве чији су били јерарси.

Једноставно, постојање теократије много више од тога ко посједује власт, одређује то како он ту власт врши. Могуће је замислити и да у једној савременој демократији свештено лице заузме политичке функције, па чак и оне највише. Ипак, природа највећег броја савремених правних поредака је таква да се кроз уставна ограничења разлчитих органа власти, а нарочито извршне, ограничава мјера у којој конкретна личност носиоца јавне функције може да „продре“ и одреди укупност правног поретка те државе. Примјер за то нам пружа Република Кипар. Упркос чињеници да је први предсједник Републике Кипар, Макарије III, био архиепископ православне цркве, ова држава за вријеме трајања његовог мандата није била теократија. Слично томе, ни Црна Гора за вријеме политичке доминације митрополита није била теократија.

Наиме, племенско друштво Црне Горе, иако није посједовало развијено законодавство у савременом смислу, свакако јесте познавало строге обичаје и друштвене законитости које су ограничавале природу и домет сваке власти. Поред отвореног питања у вези са тим у којој мјери је могуће у оквирима православне цркве да се свјетовна власт стопи са црквеном влашћу, а да се притом не повриједи суштина православне вјере и положаја црквеног јерарха – сама чињеница да црногорски митрополити нијесу уживали ни испољавали никакву посебну (нарочито не суверену) власт над остатком црногорског друштва, а посебно не власт чије би утемељење и усмјерење било религијско, довољна је да се закључи да никаква теократска власт, а самим тим ни теократија, није постојала у Црној Гори.

* Студент докторских студија Правног факултета Универзитета у Београду; mato.sto1@gmail.com

⁹⁵ Г. Станојевић , Шћепан Мали, 18–28, 85–90.

⁹⁶ Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 290.

⁹⁷ Ненад Нинковић, „Хиротонија Петра l Петровића у Сремским Карловцима“ у: „Осам вјекова Српске православне цркве у Црној Гори“, Драгиша Бојовић (ур.), Међународно центар за православне студије – Центар за црквене студије, Ниш 2021, 208.

⁹⁸ Ibid., 210.

⁹⁹ Јован Бојовић, „Законодавство и органи централне власти у Црној Гори у вријеме митрополита Петра I Петровића (1784–1830)“, Историјски записи 1982 (1–2), 10–16.

¹⁰⁰ Вид: Матија Стојановић, „О правном поретку Петра I Петровића Његоша“, Весник правне историје / Herald of Legal History 1 (2) 2021, 62–91.

¹⁰¹ Ibid., 77–81.

¹⁰² Maršal Marmont, Memoari, Logos, Split 1984., 27.

¹⁰³ Ibid.

¹⁰⁴ Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997, 341.

¹⁰⁵ Бранко Павићевић, Радослав Распоповић, Црногорски законици 1796-1916, том 1, Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица 1998, 84–86.

¹⁰⁶ Радош Љушић, Историја српске државности – Србија и Црна Гора, САНУ / БЕСЕДА / Друштво историчара јужнобанатског и сремског округа, Нови Сад 2001, 285.

¹⁰⁷ Ibid.

¹⁰⁸ Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија, Ниш 2020, 319–320.

¹⁰⁹ Б. Павићевић, Р. Распоповић, Црногорски законици 1796–1916, том 1, 105–106.

¹¹⁰ В. Караџић, Црна Гора и Црногорци.

¹¹¹ Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990, 54–55.

¹¹² Душан Вуксан „Русија и проглашење Црне Горе књажевином“, Историјски записи, 1928 4/3, 195.

¹¹³ И. Руварац, Montenegrina, 56. Ову дефеницију је поновио почетком овог вијека и Мијат Шуковић, одређујући политичко уређење историсјке Црне Горе као „теократско-републиканско“: „Ако се има у виду да чисто теократску власт одликује ничим ограничена владавина вјерских поглавара, по начелима вјерског принципа, веће ослањање на небеско него на земаљско, у разматраном периоду у Црној Гори договорима и животним дјеловањем успостављен је и регулисано функсионисао теократско-републикаснки облик владавине, а не чисто теократски, како се приказује у бројним историграфским радовимa.“ Mijat Šuković, Ustavno pravo, CID, Podgorica 2009, 106.

 

БИБЛИОГРАФИЈА

ИЗВОРИ:

Maršal Marmont, Memoari, Logos, Split 1984.

Александар Младеновић, Владика Данило – Владика Сава : писма (избор), Обод, Цетиње 1996.

Бранко Павићевић, Радослав Распоповић, Црногорски законици 1796–1916 – том 1,

Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица 1998.

Петар I Петровић Његош, Између молитве и клетве : сабрна дјела     (прир. Весна Тодоровић и Никола Маројевић), Светигора, Цетиње 2015.

ЛИТЕРАТУРА:

Živko Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, Narodna knjiga / Miba Books, Podgorica – Beograd 2016.

Митар Бакић, Црна Гора под управом владика, Обод, Подгорица1995.

Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, UNIREKS, Beograd – Podgorica 1999.

Јован Бојовић, „Законодавство и органи централне власти у Црној Гори у вријеме митрополита Петра I Петровића (1784–1830)“, Историјски записи 1982 (1/2), 5-120.

Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1980.

Владика Василије, Историја о Црној Гори, http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm (посљедњи приступ 10.10.2021).

Душан Вуксан, „Русија и проглашење Црне Горе књажевином“, Историјски записи 1928 (4/3), 193-199.

Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево 1953.

Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Свјетлост, Сарајево 1964.

Атанасије Јевтић, Патрологија I, Православни богословски факултет / Институт за теолошка истраживања, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2015.

Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности : историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. годинe, Обод, Цетиње 1947.

Вук Караџић, Црна Гора и Црногорци, ЈАНУС, Београд 2003, https://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html#_Toc44869814 (посљедњи приступ 10.01.2020).

Радош Љушић, Историја српске државности – Србија и Црна Гора, САНУ / БЕСЕДА / Друштво историчара јужнобанатског и сремског округа, Нови Сад 2001.

Милорад Медаковић, Повѣстница Црнегоре од найстаріег времена до 1830,

Кньигопечатньом Дра Дан. Медаковића, Земун 1850.

Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе, Књигопечатња браће Батара, Задар 1856. Никодим Милаш, Православно црквено право, ИСТИНА, Београд – Шибеник 2004.

Симеон Сарајлија Милутиновић, Историја Црне Горе, Светигора, Цетиње 1997; https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html (посљедњи приступ 10.10.2021).

Божо Михајиловић, „Неколико паштровских исправа и једно писмо владике Данила“,

Историјски записи 1958 (1–2), Цетиње 1958, 328-340.

Ненад Нинковић, „Хиротонија Петра l Петровића у Сремским Карловцима“ у: Осам вјекова Српске православне цркве у Црној Гори, Драгиша Бојовић (ур.), Међународни центар за православне студије – Центар за црквене студије, Ниш 2021.

Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990. Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997.

Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости – књ. 4, Издавачки центар Цетиње / Централна народна библиотека Ђурђе Црнојевић / Издавачка књижница Зорана Стојановића, Цетиње – Сремски Карловци 1994.

Иларион Руварац, Montenegrina – прилошци историји Црне Горе, Штампарија Јована Пуљо, Земун 1899.

Александар Стаматовић, Историја Митрополије Црногорско-приморске до 1918. године, Светигора, Цетиње 2014.

Глигор Станојевић, „Црна Гора у доба кандиског рата (1645-1669)“, Историски гласник 1–2/1953.

Глигор Станојевић, Шћепан Мали, Научно дело / Издавачка установа САН, Београд 1957.

Глигор Станојевић, „Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 14/1963.

Глигор Станојевић, Милош Васић, Историја Црне Горе. Књ. 3, Од почетака XVI до краја XVIII вијека. Т. 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1975.

Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740–1766, Народна књига / Историјски институт, Београд 1978.

Матија Стојановић, „О правном поретку Петра I Петровића Његоша“, Весник правне историје / Herald of Legal History, 1(2) 2021, 62–91.

Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија, Ниш 2020.

Јован Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год., Глас Српске краљевске академије, Београд 1904.

Јован Томић, Црна Гора за Морејског рата (1684–1699), Српска краљевска академија, Београд 1907.

Josephus Flavius, Against Apion, Интернет: http://www.gutenberg.org/files/2849/2849- h/2849-h.htm (приступљено 10.10.2021)

Aladin Husić, Crna Gora u defteru Dukađinskog sandžaka iz 1570. godine, Orijentalni institut / Državni arhiv Crne Gore, Sarajevo – Cetinje 2017.

Васа Чубриловић, „Периодизација историје Црне Горе у новом вијеку“, Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд 1983.

Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, Светигора / Октоих / Штампар Макарије, Цетиње – Подгорица – Београд 2013.

Alexandar Schmemman, „Byzantine theocracy and the OrthodoxChurch“, CrossCurrents, 4(2), 1954, 109–123.

Mijat Šuković, Ustavno pravo, CID, Podgorica 2009.