Izaberite stranicu

Пише: Матија СТОЈАНОВИЋ*

 

O ТЕОКРАТИЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ ( Рад је првобитно објављен у “Веснику правне историје”, год. 2, бр. 2, чији је издавач Правни факултет Универзитета у Београду)

У овом раду, аутор ће критички преиспитати основаност тезе да је у Црној Гори, у периоду између шеснаестог и деветнаестог вијека, постојао такозвани теократски облик владавине чија је средишња личност био црногорски митрополит. Аутор ће прво да расвијетили поријекло овог предања, затим ће размотрити сам појам теократије и, пошто постави одговарајући појмовни оквир, критички преиспитати основаност тезе о постојању теократије у Црној Гори у дефинисаном периоду. Испитивање ће аутор да подијели на два дијела – на испитивање постојања теократије у периоду прије владавине и током владавине братства Петровић Његош. Као изворе ће да користи у првом реду оно што су о политичком уређењу Црне Горе писали свједоци тога времена, као и сами црногорски митрополити. Резултат испитивања је такав да тезу о постојању теократије оспорава тиме што доказује да је у наведеном периоду у Црној Гори постојала не теократија, већ особена врста племенске демократије.

 Кључне ријечи: Теократија. Црна Гора. Митрополити. Петровић Његош.

Владичанство. Општецрногорски збор.

  1. ЦРНА ГОРА ПОД УПРАВОМ ВЛАДИКА ИЗ БРАТСТВА ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШВладика Данило Петровић (1697–1735)

Досадашње излагање је учинило јасним да је у Црној Гори за вријеме наводне „управе владика из различитих племена“ умјесто теократије владао својеврстан вид племенске демократије. Кровна институција те племенске демократије био је црногорски збор, и у оквиру њега главарски збор. У периоду послије Морејског рата десиће се постепене, али значајне промјене у политичком устројству Црне Горе. Прва промјена ће бити све отвореније и трајније одбацивање турске власти, и она ће се одражавати у постепеном окончавању признавања судског ауторитета подгоричког кадије, престанку рада у грбаљским соланама, као и у све рјеђем извршавању пореских обавеза. Ово ће за посљедицу имати и постепено слабљење установе црногорског спахије, који је био „веза“ између Црне Горе и турских власти. Умјесто спахије, у црногорском друштву биће све присутнији и утицајнији његов млетачки пандан – гувернадур. Ипак, најзначајнија промјена биће јачање политичког утицаја владика, чему ће допринијети и чињеница да ће се на црногорском хоризонту појавити нова велика сила – царска Русија. Оно што је у коначном допринијело утемељавању владичанства као врховне политичке установе Црне Горе, пак, било је измјештање права избора владике са главарског збора на саме митрополите. Почевши од владике Данила Петровића, црногорски митрополити су сами бирали своје насљеднике и то по правилу из братства Петровић Његош.

Владика Данило у почетку свог владиковања није испољавао нарочити утицај међу Црногорцима. Њега су на мјесто владике, према тада још увјек важећем правилу, изабрали црногорски главари 1697. године. О томе колика је била његова (не)моћ по ступању на владичански трон свједочи писмо из 1700. године које је упутио несуђеном вођи Црне Горе из времена Кандијског рата, Зану Грбичићу. У писму владика објашњава: „Сами знате, господине, какви су ово људи слободни. Бога се не боје, господи до руке не доходе који би им чинио да зло не чине, но је уста’ чојак на чојка те се кољу и пљењују, како и сами чујете. Учимо и карамо по закону, но не хоће слушат, а нам није дато ни на кога дигнути оружје, нити имамо војску да их силом уставимо да зло не чине. Наше јест оружје по апостолу глагол божи, али кад људи не слушају, што да им сатворим!“59 Из писма се јасно закључује да владика Данило непосредно по ступању на владичански престо, као и сви митрополити прије њега, није посједовао никакву нарочиту власт.

Да су институције племенске демократије и даље биле на снази у доба владике Данила свједочи и чињеница да су и за његово вријеме Црногорци највеће одлуке, као ону о устанку против Турског царства на позив руског цара, и даље доносили на племенским зборовима. Водећа улога у новом устанку против Турског царства није одмах припала владици Данилу, већ ју је он стекао постепеним доказивањем својих личних и војничких врлина. Ипак, без обзира на то што је из овог устанка изашао као политички првак Црне Горе, владика ни послије њега није био у стању да самостално управља Црном Гором. По гашењу устанка, он је намјеравао да одржи мир са Османским царством и да сачека нови покрет руског цара. Међутим, то није одговарало интересима црногорских главара, које је глад и жеђ за осветом послије турске казнене експедиције наводила да харају турске караване и нападају труска села.60 Владика није био у стању да обузда ове племенске пориве и одржи мир. „Владика је умиривао племена и савјетовао, а понекад и на јевангелију молио да не замећу кавгу са Турцима док нам руски цар не рече, а то ће бити, ако бог да, ускоро. Владика Данило ишао је у племена, савјетовао их, умиривао крвну освету, (…), али није имао нарочитих успјеха“.61.

Додатан доказ владичине немоћи пред племенским стихијама Црне Горе представљају и дешавања из 1716. године, када је група главара, супротно владичиним жељама, одлучила да ступи у млетачко поданство. Главари су молили Млетачку републику да, „сходно црногорској традицији“, именује гувернадура за управника Црне Горе. Сама чињеница да изнова наилазимо на молбу налик оној из времена Кандијског и Морејског рата свједочи да је, упркос постепеном јачању владичиног положаја, традиција свјетовног управљања Црном Гором опстала и почетком 18. вијека. „Послије склапања уговора о прихватању млетачке заштите владика Данило је извјесно вријеме радио да осујети његово остварење. Уговор је био у првом реду уперен против њега, успостављањем титуле гувернадура“.62 Ипак, свјестан тога да би он био политички, а врло вјероватно и физички, елиминисан уколико би наставио да се противи сарадњи са Млечанима, владика Данило је одлучио да, умјесто да осујећује даљу црногорско-млетачку сарадњу, стане на њено чело и сачува свој политички утицај. На скупштини племенских главара на Цетињу 1719. године „он је предложио да се образује нека врста суда од најистакунитијих народних главара, који би ишли кроз народ и молбом ʹутишавали злу крв мећу племенима и братсвимаʹ, али то му није успјело. Јака братства и племена нијесу хтјела да трпе никога да им намеће власт, да сужава уплив домаћих главара.“63 – „Оно што је (владика Данило) постизао, било је прије свега помоћу његове клетве.“64

Оно што је евидентно јесте да владика Данило није предлагао, чак ни кад је био у позицији моћи, успостављање теократског система владавине, већ је, напротив, увијек предлагао изградњу поретка који би одражавао затечену племенску равнотежу. Ипак, и ти његови покушаји су се показали неуспјешним. Немогућност успоставе поретка у Црној Гори владика Данило је објашњавао овако: „Нема се кому овамо писат, зашто имају овамо три идола: један идол прељубодејаније, други идол среброљубије, трећи идол грабљеније и крвопролитије. И докле се гођ која грана не одсијече овијема идолима, не може бити мира ни љубови помеђу народи, него стојте (…) и чува(ј)те се (…) зашто ми се језик затупи предикајући, а ноге прогњише стојећи око мира и слога да би које добро христијаном учинио, али се не може ништа, зашто сметају идоли“.65

Евидентно је да је владика Данило током свог владиковања био приморан да се прилагођава и управља по правилима племенског друштва. Он није успио да успостави наредбодавну власт која би му омогућила да затечене племенске обрасце преуреди. Умјесто да, као прави теократа, намеће сопствена правила, он је морао да се руководи племенским. У недостатку органа принуде, владика је морао и у позним године да моли главаре да

„љубави за правицу“ утичу на братственике и саплеменике да се понашају на одговарајући начин, јер другу врсту утицаја није имао.66 Све то указује да се за Данилова живота хијерархија моћи у црногорском друштву није драстично промијенила у односу на претходне вјекове. Иако је владика био водећа личност црногорске племенске демократије, он није био њен апсолутни – а још мање теократски – владар. Владика Данило је 1725. тешко оболио, што је значајно ограничило његову даљу могућност утицаја на друштвене прилике у Црној Гори.67 Упокојио се десет година касније, али је прије смрти, ипак, успио да успостави династичност дома Петровић Његош и тиме удари основе трајном јачању политичког утицаја владика.68 За свог насљедника је изабрао Саву Петровића Његоша.

 

  • Василије Петровић (1750–1766)

Изгледи да се ствари промијене набоље послије Данила, у смислу могуђности изградње (теократског) поретка, нијесу били нарочито велики. Митрополит Сава, поред владичанства, од свог стрица Данила готово да ништа друго није наслиједио. Њему су недостајали и политички таленат и лична храброст, који би му донијели политички углед и утицај. Он је нерадо излазио из оквира свог калуђерског позива – његова политичка дјелатност се сводила на одржавање политичких веза са Млетачком Републиком и са њом је, решавајући пограничне спорове, био у непрекидној преписци.69 Понизност са којом је прилазио Млетачкој Републици, али и недостатак оних квалитета који би му донјели поштовање племенских главара, осудили су Саву на трајну политичку безутицајност, што је он, између осталог, у својим писмима млетачким властима и признавао.70 Установе натплеменске власти које је градио његов претходник, владика Данило, нијесу успјеле да доживе Савино доба. Сава је писао Дубровчанима како нема „ни галија, ни тавница, но зле људе и непослушне страшним клетвама“ гони.71

Особине које су недостајале Сави биле су присутне код његовог рођака Василија. Он је био, како су Млечани писали, „пун маште за власт, амбиције и интереса“.72 Василије је, сходно новонасталом правилу насљеђивања, још за Савиног живота био одређен за насљедника митрополитског трона – с тим што је Василије, супротно обичају, политички утицај остваривао још за Савиног владиковања. Шансу да утемељи свој политички утицај Василије је препознао приликом Савиног одласку у Русију, када гa je Сава именовао за свог замјеника.73 Током Савиног одусуства Василије је постао до те мјере популаран да је збор молио Саву, пошто се вратио са пута, да Василија задржи као свог трајног замјеника. Сава је на то пристао, чиме је Василије постао фактички вођа Црногораца још за Савиног живота.

„Василије је први црногорски владика који је покушао да заобиђе Збор и води политику сам или у друшву са малим бројем истомишљеника“.74 Управо током Василијевог владиковања наилазимо на прве конкретније радње усмјерене ка конструисању тезе о теократској власти митрополита и њеном историјском континуитету. Ово Василијево дјеловање најбоље се да разумјети ако имамо на уму да је он провео безмало половину свог владиковања ван Црне Горе, у иностранству. Василија је прво путовање одвело у Млетке, друго у Аустрију, а сва потоња у Русију. Сва та путовања су имала један циљ – да се Црној Гори обезбиједи помоћ и покровитељство великих сила, а Василију политичко првенство.

Василије се служио бројним средствима не би ли остварио ова два своја наума. Он није презао од тога да преувеличава што свој лични значај што значај саме Црне Горе. Године 1751, током боравка у Аустрији, он је писао аустријској царици како Црна Гора „није никоме потчињена, него стоји још од време Александра Великога као чиста дјевица, једна нарочита република… Овом републиком влада њен митрополит не само у црквеним већ и у свјетовним стварима, он поставља звања (истакао – М.С.), као што су владали мој истински стриц митрополит Данило и мој рођени брат Сава, намјесто кога сам позван да управљам овим народом“.75 У овом писму можемо препознати можда и прву изричитију тврдњу о постојању теократске управе у Црној Гори. Ипак, јасно је да је она производ Василијеве жеља да предимензионира како свој лични значај, тако и значај саме Црне Горе. Ово његово писмо није наишло на битнији успјех. Када је Василије, послије бројних непријатних искустава, схватио да неће добити помоћ од Аустрије, своју пажњу је преусмјерио, по угледу на свог стрица Данила, ка Русији.

Прије него што се тамо упутио, Василије „на општеплеменском збору предлаже да се формира један натплеменски суд који би решавао спорове мећу племенима – што се и дешава, али без трајнијег успјеха“.76 Он потом путује у Русију, гдје бива примљен уз највише почасти. Топао дочек и сјај православног царства додатно су инспирисали маштовитог владику. Током боравка у Русији, представљајући руским властима Црну Гору

– „црногорске нахије је називао провинцијама, а племена окрузима, угледајући се на административно-политичко уређење царске Русије“.77 Послије двогодишњег боравка он је одштампао и своју „Историја о Црној Гори“, у којој је са нешто више детаља представио предање о теократској традицији Црне Горе, овог пута га везујући не за Александра Македонског већ за немањићку Србију, Косовски бој и напослијетку Црнојевиће, који су своју власт наводно пренијели на цетињске митрополите. „Основни циљ Василијеве Историје био је да докаже вјековну независност Црне Горе и легитимност цетињских митрополита, који владају земљом од нестанка Црнојевића.“78

Поред тога, ово писање је имало за циљ и да допринесе успјеху његових молби за пружње материјалне помоћи и политичког покровитељства Црној Гори.79 Василије је успио да издејствује материјалну помоћ, али не и званично покровитељство. Одрицање од покровитељства Руси су образлагали тиме да Црна Гора у међународноправном смсилу није била држава.80 Истини за вољу, недостајало је тада Црној Гори много више од међународноправне државности. Василије је по повратку из Русије, умјесто уређене губереније какву је представио руским властима, затекао земљу гдје је „крвна освета харала као куга“ и гдје је племенска самовоља била достигла свој врхунац.81

Иста та земља је, захваљујући његовом рођаку Сави, током његовог одсуства готово поново признала турску власт. Сава је са босанским везиром био уговорио исплату харача, а Турцима је остало само да харач прикупе.82 Василије је знао би давање харача означавало признавање турске власти и рушење представе о Црној Гори као вјековно независној држави. Умјешан какав је био, он је из ова два зла, унутрашње неслоге и спољашње напасти

  • успио да произведе нешто добро. Отказавши исплату харача, он је на Црногорце навукао освету турских власти, коју је потом искористио да би Црногорце ујединио у борби против Турака. Иако су ови маневри били производ Василијевог политичког талента, они су, баш као и у претходним вјековима, спровођени уз уважавање традиционалних племенских метода одлучивања, тј. у оквирима традиционалих институција црногорске племенске деморкатије, првенстевно општецрногорског збора.

Пошто је ујединио Црну Гору, Василије је, непосредно пред битку, напустио земљу и по други пут кренуо у Русију.83 Црногорску војску је у Василијевом одсуству предводио гувернадур из куће Радоњића, кога је Василије, прије одласка, именовао за њеног војсковоћу. Пошто је Радоњић однио неочекивану побједу, и он се, заједно са још неколико главара, упутио ка Русији. Сматрајући себе заслужним за опстанак Црне Горе и самим тим позванијим да представља њене интересе, Радоњић се по доласку у Русију сукобио са Василијем. Сукоб је црногорску делегацију у Русији подијело на два табора, гувернадурски и владичански. Ова два табора су се, у жељи да себи обезбиједе политичко првенство, међусобно грдила и клеветала пред руским властима. Постојање овог сукоба и његов интензитет откривају да у очима црногорских главара и народа ни током половине 17. вијека није била изграђена представа о цетињском владици као о искључивом и недвосмисленом представнику Црне Горе.

„Сукоб Василија са његовим противницима на руском двору био је један од највећих скандала који су странци приредили Романовима у њиховом дому. Простачки речник, погрда и псовке, (…) остављале су мучан утисак на Русе. То је ставило руску владу пред велику загонетку: ко су Црогорци и каква је то земља Црна Гора. Двор је ријешио да у Црну Гору упути свог изасланика, који ће на лицу мјеста проучити земљу и народ.“84 За руског изасланика је изабран пуковник Стефан Јустинович Пучков. Он је, заједно са Василијем и остатком делегације, отишао у Црну Гору, поставши тиме први „рођени Рус“ који је званично посјетио Црну Гору.85

По Пучковљевом доласку, Василије је у свом маниру покушао да ствари представи бољим него што су заиста биле. У жељи да сакрије истинско стање, тј. непостојање поретка у Црној Гори, он није сазивао општецрногорски збор, већ је сакупио један мањи број главара које је наговорио да се закуну пред Пучковом да ће основати суд од дванаест чланова који ће судити по Јеванђељу и руским војним законима. Требало је да такав суд буде представа скројена по Пучковљевој мјери. Василије је будући поредак другачије замишљао – он је желио да формира „правитељство“ у којем би он, поред тридесет и шест судија, био „принцип апшолутни доклем дође господар из Мошковије који ће судити“.86 Ипак, ниједна од ових представа није успјела нити да се оствари, нити да превари Пучкова. Дубоко разочаран оним чему је посвједочио, он је у Петербург послао рапорт који ће се показати судбоносним по Црну Гору. „Црна Гора о којој је Василије говорио Русима (…), одједном нестаје пред очима једног Руса као фатаморгана.“87 У рапорту он јавља: „народ је диваљ. Црногорци ʼникаквог права и закона немају међу собомʼ. Власт би се с муком успоставила. (…) Пучков је видио цркве без крста и књига“,88 и закључио да: „Владика Василије нема никакве власти, а то што има извјестан углед ʼзаснива се на чињеници што је Владика свештено лицеʼ“.89

Извјештај Пучкова је слици коју је Василије хтио да наслика о Црној Гори задао тежак ударац, а задаје га и цјелокупном предању о такозваној теократској власти у Црној Гори. Он открива да се ништа значајно у погледу политичке равнотеже у Црној Гори није промијенило у односу на претходне вјекове; да је и даље владала племенска самовоља, и да није постојао апарат државне принуде способан да је обузда. Неповољни рапорт Пучкова је озбиљно уздрмао Василијев политички углед на руском двору. Ипак, промјена на руском пријестолу пружила је Василију прилику да отклони посљедице овог неповољног извјештаја. Имајући то на уму, Василије је и по трећи пут отпутовао у Русију. Али недуго пошто је стигао владика се упокојио. Сахрањен је 10.3.1766. у Петербургу, уз присуство највиших званичника и саме руске царице.90 Послије сахране су руски званичници Василијеве личне ствари, заједно са материјалном помоћи, упутили у Црну Гору по потпоручнику Тарасовом. Извјештај Михаила Тарасова нам пружа додатно свједочанство о унутрашњим приликама у ондашњој Црној Гори. Он је такође забиљежио да „у земљи нема управе, иако владике себе сматрају поглаварима, али их народ држи само за архијереје. Црногорци нијесу никоме подвлашћени, као ни сам владика, ʹи сваки од њих од себе зависи!ʹ“91 Слично као и на Пучкова, „најмучнији утисак на Тарасова су оставиле богомоље. (…) Цркве су запуштене, око њих пасе стока, а служе стоци и људима за одмор“.92

Земља у којој „свако од себе зависи“ и у којој се цркве налазе у неугледном стању, у којој „владике имају нешто мало ауторитета, једино стога што су свештена лица“, не може да представља теократију. Таква земља и није никаква „кратија“ – већ једно анархично, преддржавно и племенско уређење. На тај начин је дефинисао Црну Гору још један Василијев савременик, који је записао да „У Црној Гори нема управе ни реда свјецкога и ако се данашњи арихепископ Василије стара завести међу њима поредак државни“.93 Црну Гору слично дефинише и један ондашњи млетачки путписац, описујући је као друштво „без управе и дисциплине, без старијешина од ауторитета“.94 Поред свог залагања, јасно је да ни енергични и довитљиви Василије није успио да заведе ред и поредак у Црној Гори, а још мање теократију.

-наставиће се-

* Студент докторских студија Правног факултета Универзитета у Београду; mato.sto1@gmail.com

59 Živko Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, Narodna knjiga / Miba Books, Podgorica – Beograd 2016, 97.

60 Ibid., 124131.

61 Ibid.

62 Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 271.

63 Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе, 115116.

64 Ibid.

65Александар Младеновић, Владика Данило – Владика Сава : писма (избор), Обод, Цетиње 1996, 9192.

66 Божо Михајиловић, „Неколико патровских исправа и једно писмо владике Данила“ у: Историјски записи (ИЗ), 1-2, 1958, Историјски институт Народне Републике Црне Горе, Цетиње 1958, 339.

67 Ž. Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, 89.

68 Ibid., 85.

69 Ibid.,105.

70 Ibid., 105-108.

71 Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић, 29.

72 Ibid., 161.

73 Ibid., 133.

74 Ibid,, 74.

75 Ibid., 98.

76 Ibid., 132.

77 Ibid., 103.

78 Ibid., 107.

79 Ibid., 121.

80 Ibid.

81 Ibid., 122.

82 Ž. Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, 144151.

83 Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе, 127128.

84 Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић, 157.

85 Ibid., 160.

86 Ibid., 163.

87 Ibid., 161.

88 Ibid., 164.

89 Ibid., 133.

90 Ž. Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, 169170.

91 Г. Станојевић, М. Васић, Историја Црне Горе, 369.

92 Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић, 185.

93 Ibid., 188.

94 Ibid., 172.

БИБЛИОГРАФИЈА

ИЗВОРИ:

Maršal Marmont, Memoari, Logos, Split 1984.

Александар Младеновић, Владика Данило – Владика Сава : писма (избор), Обод, Цетиње 1996.

Бранко Павићевић, Радослав Распоповић, Црногорски законици 1796–1916 – том 1,

Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица 1998.

Петар I Петровић Његош, Између молитве и клетве : сабрна дјела     (прир. Весна Тодоровић и Никола Маројевић), Светигора, Цетиње 2015.

ЛИТЕРАТУРА:

Živko Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, Narodna knjiga / Miba Books, Podgorica – Beograd 2016.

Митар Бакић, Црна Гора под управом владика, Обод, Подгорица1995.

Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, UNIREKS, Beograd – Podgorica 1999.

Јован Бојовић, „Законодавство и органи централне власти у Црној Гори у вријеме митрополита Петра I Петровића (1784–1830)“, Историјски записи 1982 (1/2), 5-120.

Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1980.

Владика Василије, Историја о Црној Гори, http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm (посљедњи приступ 10.10.2021).

Душан Вуксан, „Русија и проглашење Црне Горе књажевином“, Историјски записи 1928 (4/3), 193-199.

Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево 1953.

Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Свјетлост, Сарајево 1964.

Атанасије Јевтић, Патрологија I, Православни богословски факултет / Институт за теолошка истраживања, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2015.

Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности : историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. годинe, Обод, Цетиње 1947.

Вук Караџић, Црна Гора и Црногорци, ЈАНУС, Београд 2003, https://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html#_Toc44869814 (посљедњи приступ 10.01.2020).

Радош Љушић, Историја српске државности – Србија и Црна Гора, САНУ / БЕСЕДА / Друштво историчара јужнобанатског и сремског округа, Нови Сад 2001.

Милорад Медаковић, Повѣстница Црнегоре од найстаріег времена до 1830,

Кньигопечатньом Дра Дан. Медаковића, Земун 1850.

Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе, Књигопечатња браће Батара, Задар 1856. Никодим Милаш, Православно црквено право, ИСТИНА, Београд – Шибеник 2004.

Симеон Сарајлија Милутиновић, Историја Црне Горе, Светигора, Цетиње 1997; https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html (посљедњи приступ 10.10.2021).

Божо Михајиловић, „Неколико паштровских исправа и једно писмо владике Данила“,

Историјски записи 1958 (1–2), Цетиње 1958, 328-340.

Ненад Нинковић, „Хиротонија Петра l Петровића у Сремским Карловцима“ у: Осам вјекова Српске православне цркве у Црној Гори, Драгиша Бојовић (ур.), Међународни центар за православне студије – Центар за црквене студије, Ниш 2021.

Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990. Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997.

Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости – књ. 4, Издавачки центар Цетиње / Централна народна библиотека Ђурђе Црнојевић / Издавачка књижница Зорана Стојановића, Цетиње – Сремски Карловци 1994.

Иларион Руварац, Montenegrina – прилошци историји Црне Горе, Штампарија Јована Пуљо, Земун 1899.

Александар Стаматовић, Историја Митрополије Црногорско-приморске до 1918. године, Светигора, Цетиње 2014.

Глигор Станојевић, „Црна Гора у доба кандиског рата (1645-1669)“, Историски гласник 1–2/1953.

Глигор Станојевић, Шћепан Мали, Научно дело / Издавачка установа САН, Београд 1957.

Глигор Станојевић, „Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 14/1963.

Глигор Станојевић, Милош Васић, Историја Црне Горе. Књ. 3, Од почетака XVI до краја XVIII вијека. Т. 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1975.

Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740–1766, Народна књига / Историјски институт, Београд 1978.

Матија Стојановић, „О правном поретку Петра I Петровића Његоша“, Весник правне историје / Herald of Legal History, 1(2) 2021, 62–91.

Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија, Ниш 2020.

Јован Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год., Глас Српске краљевске академије, Београд 1904.

Јован Томић, Црна Гора за Морејског рата (16841699), Српска краљевска академија, Београд 1907.

Josephus Flavius, Against Apion, Интернет: http://www.gutenberg.org/files/2849/2849- h/2849-h.htm (приступљено 10.10.2021)

Aladin Husić, Crna Gora u defteru Dukađinskog sandžaka iz 1570. godine, Orijentalni institut / Državni arhiv Crne Gore, Sarajevo – Cetinje 2017.

Васа Чубриловић, „Периодизација историје Црне Горе у новом вијеку“, Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд 1983.

Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, Светигора / Октоих / Штампар Макарије, Цетиње – Подгорица – Београд 2013.

Alexandar Schmemman, „Byzantine theocracy and the OrthodoxChurch“, CrossCurrents, 4(2), 1954, 109–123.

Mijat Šuković, Ustavno pravo, CID, Podgorica 2009.

 

Pin It on Pinterest

Share This