Izaberite stranicu

Пише: Матија СТОЈАНОВИЋ*

 

O ТЕОКРАТИЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ ( Рад је првобитно објављен у “Веснику правне историје”, год. 2, бр. 2, чији је издавач Правни факултет Универзитета у Београду)

У овом раду, аутор ће критички преиспитати основаност тезе да је у Црној Гори, у периоду између шеснаестог и деветнаестог вијека, постојао такозвани теократски облик владавине чија је средишња личност био црногорски митрополит. Аутор ће прво да расвијетили поријекло овог предања, затим ће размотрити сам појам теократије и, пошто постави одговарајући појмовни оквир, критички преиспитати основаност тезе о постојању теократије у Црној Гори у дефинисаном периоду. Испитивање ће аутор да подијели на два дијела – на испитивање постојања теократије у периоду прије владавине и током владавине братства Петровић Његош. Као изворе ће да користи у првом реду оно што су о политичком уређењу Црне Горе писали свједоци тога времена, као и сами црногорски митрополити. Резултат испитивања је такав да тезу о постојању теократије оспорава тиме што доказује да је у наведеном периоду у Црној Гори постојала не теократија, већ особена врста племенске демократије.

 Кључне ријечи: Теократија. Црна Гора. Митрополити. Петровић Његош.

Владичанство. Општецрногорски збор.

3. ЦРНА ГОРА ПОД УПРАВОМ ВЛАДИКА ИЗ РАЗНИХ БРАТСТАВА

(1496–1697)28

Ако пођемо од тога да је посљедњи црногорски владар, Ђурађ Црнојевић, пренио свјетовну власт на цетињског митрополита, сјединивши тиме у његовој личности и свјетовног и духовног владара Црне Горе, потребно је испитати колику и какву свјетовну власт је Ђурађ, све и да је хтио, на њега могао да пренесе. На основу увида у историјске изворе можемо да закључимо да та власт није могла да буде нарочито велика. Више од сто година прије Ђурђеве владавине, његов претходник Балша II Балшић се жалио „у једном писму млетачким властима у Котору како ʼгорњо-зетска племенаʼ неће да слушају његова наређења, ʼнего живе по старинскиʼ“.29 Не постоји основ за закључак да је у времену између писања овог писма и владавине Ђурђа Црнојевића централна власт у Црној Гори битно ојачала, већ све упућује на јачање племенског елемента. Историчари биљеже како су и сами Црнојевићи настали као племенска аристократија: „држава Црнојевића је и настала као резултат развитка феудалних односа унутар племена, с једне стране, а опадањем феудалне организације немањићке државе, с друге стране“.30 Јасно је да друштвена моћ у Црној Гори, у времену непосредно прије наводног преноса власти на митрополита, није била концетрисана у рукама једног појединца или структуре који би били у стању да власт једноставно пренесу на неко друго лице или тијело. То постаје утолико јасније када узмемо у обзир да је заједно са Ђурђем Црну Гору напустио и највећи дио њеног феудалног племства, што је додатно ослабило ионако крхке полуге централне власти, као и потенцијалне механизме њеног преноса.31

Умјесто јаке централизоване државе, Ђурађ је за собом оставио разједињено друштво оптерећено племенском партикуларизмом. Племенски партикуларизам пак није наставио да постоји у полтичком вакууму, независано од спољашњих утицаја, већ је искоришћен од стране турских освајача како би се што успјешније успоставила турска власт у Црној Гори. „Приликом освајања Црне Горе Турци су ову земљу пописали онакву какву су је затекли, не уводећи никакве административне новине, узимајући као основицу управне подјеле старе жупе или изграђене самоуправне племенске јединице, које се мање- више поклапају са турским нахијама.“32 Бројне главешине племена – тзв. „кнезови“ – ставиле су се у службу Османском царству, те су у замјену за привилегије (због чега су назване „муселими“ – они који су ослобођени од дажбина) прихватиле да прикупљају дажбине од остатка црногорског становништва. Кнежева је било у Црној Гори, судећи по пописима из 1523. и 1570. године, чак 36.33 Чињеница да је јак племенски партикуларизам очуван и за вријеме Турака свједочи о томе да се послије Ђурђевог одласка у Црној Гори успоставила не теократска власт њених митрополита – већ власт турског царства која се ослањала, између осталог, и на један број црногоских племенских главара. Ово даље поставља два изазова са којима теза о вјековној теократији не може да изађе на крај: први је континуитет племенске самоуправе у Црној Гори, а други је дисконтинуитет црногорске самосталности, односно успостава турске управе над Црном Гором. Историјски посматрано, оба ова фактора су међусобно судјеловала на начин који није остављао простора успостављању теократске власти митрополита.

Док су кнезови скупљали порезе од остатка становништва, општу управну власт над Црном Гором у име Турске империје вршио је скадарски субаша, познат и као „црногорски војвода“.34 Судску власт су вршиле кадије.35 У условима турске окупације црногорска митрополија је наставила да дјелује као културни и политички објединитељ Црне Горе, али њен митрополит није био суверен те области. Митрополија је задржала своја бројна имања, али је црногорски митрополит, као и остали црногорски главари, признавао турску власт и дјеловао је под њеним окриљем.36 Најубједљивији доказ за то да се у Црној Гори по Ђурђевом одласку успоставила не митрополитска већ турска власт налазимо у владавини Скендербега Црнојевића, која је трајала од 1513. до 1530. Скендербег Црнојевић је као турски санџак-бег вршио власт над Црном Гором потпуно и неприкосновено. То доказују, између осталог, и два пописа црногорског становништва која су извршена током његове владавине. Пописи су вршени од села до села, што је подразумјевало ангажовање државне инфраструктуре и трајно присуство на терену, што ће рећи – испољавање пуних државних прерогатива.37 Потребно је истаћи да је успостава турске власти, између осталог, допринијела јачању племенског елемента у Црној Гори и тиме што је потврдила и проширила персоналне слободе њених становника. За вријеме Скендербегове владавине укинут је ионако ограничен феудални режим у Црној Гори и сви њени становници проглашени су слободним сељацима невезаним за земљу.38

Послије Скендербегове смрти управна власт над Црном Гором номинално се вратила жабљачком субаши, док је судска власт поново припала подгоричком кадији. За разлику од Скендербегове власти, власт ниједног од ова два турска службеника није била свеобухватна, нити је подразумијевала уплитање у свакодневницу и унутрашње послове Црногораца. Њихова власт се исцрпљивала у надзирању испуњавања периодичних обавеза покорности турском поретку, које су укључивале редовно прикупљање пореза, испуњење војних обавеза и чишћење грбаљских солана.39

Црногорским племенима је послије Скендербегове смрти фактички омогућено да своје унутрашње прилике и свакодневницу уређују мимо сваког битнијег турског уплива, што је за посљедицу имало постепену изградњу особених и аутономних племенских установа. Уважавајући стање на терену, османски султан је поставио и нове законске оквире црногорској аутономији. У другој половини шеснаестог вијека османски султан је издао ферман којим је законски одредио обим аутономије црногорске области. Ферманом се црногорска област непосредно подредила султану, и тиме ослободила од власти оближњих паша и субаша. Турским званчицима је одузето право да прикупљају порез од њених становника без изричитог султановог овлашћења, а становници Црне Горе су ослобођени војне обавезе ван граница црногорске области. Као круна свих привилегија, услиједила је забрана турским званичницима да без султанове дозволе уопште и кроче на територију Црне Горе.40

Султанове привилегије су додатно подстакле процесе аутономизације црногорског племенског живота и јачање племенских установа. Ове установе се, како Чубриловић објашњава, „морају јављати тек онда када, једним делом ослобођена надзора турских власти, племена због унутарњих размирица и њихових стишавања и због интереса заједничке одбране почињу показивати тежње за окупљањем и повезивањем у племенске савезе (…) Збор једног таквог савеза у ствари је главни орган тога савеза. Зато је појава Црногорског збора као сталне установе у XVII веку била знак да у Црној Гори јачају међусобне везе њених племена и да се и код њих јавља потреба имати један заједнички орган преко кога ће се разговарати са турским властима, Венецијом и суседним племенима.“41 На чело тог органа, црногорског збора, налазила се личност коју Ђурђев назива „канцеларом“ племенског савеза.42 Управо је тој личност припадала обавеза да представља Црну Гору пред турским и другим званичницима, али и да врши дио управних надлежности које су традиционално припадале жабљачком субаши. 43

За првог таквог управитеља Црне Горе султан је одредио Вуја Рајчева и његове насљеднике, додијеливши им титулу „спахија црногорских“. 44 Ипак, улога ових спахија- канцелара није подразумјевала истинску власт над остатком црногорског друштва. Прво значајније иступање црногорског митрополита у политичком животу Црне Горе представљало је заправо одговор на покушај црногорског спахије Вуја Рајчева да у савезу са скадарским пашом наруши слободу коју је султан додијелио Црногорцима.45 Године 1604. црногорске снаге предвођене митрополитом Рувимом Његушем сукобиле су се на Љешкопољу са снагама скадарског паше који је хтио да, уз асистенцију спахије Вуја Рајчева, противно султановим повластицама, прикупи харач од Црногораца. Снаге предвођене митрополитом су однијеле побједу. Ова битка, како примјећује Ђурђев, није била битка за очување независности Црне Горе, већ за очување њених повластица.46

Ова битка нам доказује да врховно политичко тијело у Црној Гори нијесу били ни митрополит ни спахија, већ племенска скупштина – општецрногорски збор који је окупљао целокупан народ Црне Горе. Збору је могао да приступи сваки пунољетни и ратно способан Црногорац, а преглашавање или наметање одлука било којем племену било је немогуће. Одлуке су се доносиле консензусом свих присутних, а то значи да без сагласности сваког племена није било могуће усвојити било какву одлуку, а још мање обавезати неко племе да уради нешто што је нарушавало његове интересе. У одсуству консензуса – збор би се просто разилазио.47 У том смислу, ни митрополити, ни спахије, а ни други главари нијесу уживали посебно право гласа или наређивања. Ако би неко од главара покушао да наметне своју вољу и тиме прекрши племенску слободу Црногораца, он би, слично Вују Рајчеву, неминовно наишао на отпор. У оквирима збора временом се издвојило и посебно, уже тијело – тзв. главарски збор, у чији су састав улазили само племенски главари. Будући да је главарски збор окупљао ужи круг људи, он је могао брже и лакше да се састаје и доноси одлуке, али те одлуке нијесу биле обавезујуће све док их општецрногорски збор не би потврдио. Ово указује да је правило одлучивања у црногорском друштву, на крају, увјек подразумјевало племенски консензус.48 Временом се као најбитнији прерогатив главарског збора издвојила надлежност избора црногорског митрополита. 49

Одређене особине црногорског збора нам откривају да предање о владичанској власти има реалног историјског основа. Ђурђев наводи да је турски кадија, приликом рјешавања унутрашњих црногорских спорова, за прву личност и представника црногорског збора држао управо митрополита. Он такође наводи и да је сам збор приликом обраћања млетачким властима одређивао митрополита као свог представника.50 Станојевић додатно расвјетљава унуташњу хијерархију збора: „На збору црногорском су феудални елементи строго чували хијерархију (…) У црногорском збору на прво место долази владика, па затим спахија.“51 О посебном положају митрополита у збору можда најбоље свједочи чињеница да је био чувар „општецрногорског“ печата, без којега одлуке збора нијесу биле пуноважне: „печат, односно ʹмохурʹ, све Черни Гори не може нико употријебити, ни гувернадур, ни други, осим митрополита у присуству народа, а народ без сагласности митрополита не може га употријебити.“52

Стога је јасно да је митрополит заузимао изузетно мјесто у збору, које би се савременим терминима могло одредити као мјесто предсједника ове племенске скупштине. Прецизнији пресјек хијерархије црногорског племенског друштва и увид у динамику одлучивања унутар збора налазимо у писму које су црногорски главари упутили Млетачкој републици за вријеме Кандијског рата, 1648. године. Писмо су Црногорци написали због све учесталијег нарушавања црногорских повластица од стране турских моћника, што их је подстакло на одлуку да коначно збаце турску власт и умјесто ње прихвате млетачку власт. У писму које потписује на првом мјесту црногорски миторополит, а затим и остали црногорски главари, укључујући и црногорског спахију, одређени су услови под којима су Црногорци били спремни да прихвате млетачку власт. Један од услова је одређивао: „Будући да је неопходно потребан у овој земљи Црне Горе један заповједник, као што је увјек у прошлости под Царством (турским), којем је био потчињен, био из наше земље, који је управљао с овим народима, будући да је земља велика и пространа, то тражимо од пресвијетле узвишености, пошто је војвода био увијек из наше отаџбине Црне Горе, да сада буде господин Черница, пошто је достојног рода и племић наше отаџбине“.53

Ово писмо нам јасно показује да половином 17. вијека код Црногораца није постојала било каква свијест о традицији теократског управљања овом облашћу, и да Црногорци у владици нијесу препознавали природног управитеља односно заповједника. Та је улога припадала свјетовним фигурама које они називају „војводама“ односно „гувернадурима“.54 Ипак, поред потврде свијести о традицији свјетовног управљања, у овом писму налазимо и потврду о ипак посебном положају црногорског митрополита у црногорском збору. Писмо које су Црногорци послали потписано је на следећи начин:

„Ми, Висарион Бориловић, митрополит Црне Горе и Маина потписах својом властитом руком осам наведених тачака у име свих кнезова Црне Горе и часног Збора Црне Горе и потврдих печатом свете Богородице према обичају наше земље.“55

Дакле, у овом писму, поред потвде о традицији признавања свјетовних лица за управитеље Црне Горе, наилазимо и на потврду да је црногорски митрополит посједовао

„државни печат“ без кога одлуке збора нијесу могле да буду правоснажне. Ово нам указује да митрополиту, иако није био званичан управитељ ове области, јесте припадала важна функција у политичком животу земље.

Истоврсну технику одлучивања и избора црногорских управитеља препознајемо и за вријеме Кандијског рата. Тада је црногорски збор за номиналног представника Црне Горе, и то на владичино инсистирање, изабрао још једну свјетовну фигуру – Зана Грбичића. Избором млетачког поданика за свог поглавара, Црногорци су поново прихватили млетачку власт.56 У вези с тим су писали: “и сад, пошто смо дошли под крило принципово, тако разумијемо да љуби Грбичиће и остала земља; и ми Црногорци љубимо их и држимо за наше господаре речене Грбичиће, да нам заповједају вазде, докле њих кућа буде“.57.

Из досадашњег излагања је јасно да је управна власт над Црном Гором припадала оној личности коју је општецрнороски збор, у конкретној прилици, сматрао најпозванијом да води Црну Гору. Та личност је обично био војвода, некада митрополит, али је то могао да буде и неко сасвим трећи. Чињеница да је збор био тај који је у датом тренутку препознавао и одређивао водећу личност племенске демократије, говори да звања, како митрополита тако и војводе, нијесу подразумјевала и политички утицај. Ђурђев примјећује да „успостављањем пуне црногорске аутономије у прво време (…) спахија се више истицао од владике у представљању земље. Али (…) почевши од двадесетих година XVII века, природно је у први ред долазио владика (…) ни гувернадур за време преовладавања млетачког утицаја, нити спахија за време успостављања турског врховништва нијесу могли стати као равноправни представници земље Црне Горе уз владику.“58.

Описане „ротације“ племенских првака су настављене и у наредним вјековима. Сама чињеница да су ове ротације постојале свједочи да је тврдња о постојању теократије у Црној Гори неоснована. То што се владика повремено истицао над осталим племенским главарима било је искључиво из разлога што су сами Црногорци, окупљени у збору, у одређеним тренуцима у њему препознавали политичког првака те земље. То ко ће у племенском друштву био политички првак зависило је мање од звања те личности, а много више од његовог личног угледа, заслуга, као и од међународних околности. Усредсређивањем на изворе, у наредним поглављима ћемо видјети да сви црногорски главари, укључујући и митрополите, приликом планирања државне управе у Црној Гори уопште нијесу пројектовали изградњу теократског поретка, већ готово увијек племенско-демократског.

-наставиће се-

* Студент докторских студија Правног факултета Универзитета у Београду; mato.sto1@gmail.com

28 Иако се у досадашњем излагању као година када је Ђурђе Црнојевић напустио Црну Гору и наводно пренио власт на митрополита Германа наводила година 1516, овдје наводимо годину 1496. будући да је историографија утврдила да Ђурађ Црнојевић није напустио Црну Гору, како су романтичарски писци тврдили, 1516. године, већ 1496. године. (вид. Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 30)

29 Јовановић Јагош, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности : историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. годинe, Обод, Цетиње 1947, 61.

30 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 103.

31 Ibid.

32 Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 40.

33 Aladin Husić, Crna Gora u defteru Dukađinskog sandžaka iz 1570. godine, Orijentalni institut / Državni arhiv Crne Gore; Sarajevo –  Cetinje 2017, 55.

34 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 31.

35 Ibid., 114.

36 Ibid., 71.

37 Ibid, 113. A. Husić, Crna Gora u defteru, 1333.

38 Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 37.

39 Ibid., 39.

40 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 84.

41 Васа Чубриловић, „Периодизација историје Црне Горе у новом вијеку“, у Одабрани историјски радови

Народна књига, Београд 1983, 351.

42 Б. Ђурђев, Улога цркве у старијој историји Срба, 165.

43 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 108.

44 Ibid.

45 Б. Ђурђев, Улога цркве у старијој историји Срба, 165.

46 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 114.

47 Глигор Станојевић, „Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине 14/1963, 256259.

48 Ibid., 257.

49 Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 94.

50 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 77.

51 Ibid., 109.

52 Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић, 2829. 53 Г. Станојевић, Црна Гора у доба кандиског рата, 2526. 54 Ibid., вид. трећу тачку писма црногорских главара.

55 Ibid., 26-27.

56 Ј. Томић, Црна Гора за Морејског рата, 117120.

57 Г. Станојевић, Историја Црне Горе, 187.

58 Б. Ђурђев, Улога цркве у старијој историји Срба, 171172.

БИБЛИОГРАФИЈА

ИЗВОРИ:

Maršal Marmont, Memoari, Logos, Split 1984.

Александар Младеновић, Владика Данило – Владика Сава : писма (избор), Обод, Цетиње 1996.

Бранко Павићевић, Радослав Распоповић, Црногорски законици 1796–1916 – том 1,

Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица 1998.

Петар I Петровић Његош, Између молитве и клетве : сабрна дјела     (прир. Весна Тодоровић и Никола Маројевић), Светигора, Цетиње 2015.

ЛИТЕРАТУРА:

Živko Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, Narodna knjiga / Miba Books, Podgorica – Beograd 2016.

Митар Бакић, Црна Гора под управом владика, Обод, Подгорица1995.

Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, UNIREKS, Beograd – Podgorica 1999.

Јован Бојовић, „Законодавство и органи централне власти у Црној Гори у вријеме митрополита Петра I Петровића (1784–1830)“, Историјски записи 1982 (1/2), 5-120.

Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1980.

Владика Василије, Историја о Црној Гори, http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm (посљедњи приступ 10.10.2021).

Душан Вуксан, „Русија и проглашење Црне Горе књажевином“, Историјски записи 1928 (4/3), 193-199.

Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево 1953.

Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Свјетлост, Сарајево 1964.

Атанасије Јевтић, Патрологија I, Православни богословски факултет / Институт за теолошка истраживања, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2015.

Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности : историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. годинe, Обод, Цетиње 1947.

Вук Караџић, Црна Гора и Црногорци, ЈАНУС, Београд 2003, https://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html#_Toc44869814 (посљедњи приступ 10.01.2020).

Радош Љушић, Историја српске државности – Србија и Црна Гора, САНУ / БЕСЕДА / Друштво историчара јужнобанатског и сремског округа, Нови Сад 2001.

Милорад Медаковић, Повѣстница Црнегоре од найстаріег времена до 1830,

Кньигопечатньом Дра Дан. Медаковића, Земун 1850.

Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе, Књигопечатња браће Батара, Задар 1856. Никодим Милаш, Православно црквено право, ИСТИНА, Београд – Шибеник 2004.

Симеон Сарајлија Милутиновић, Историја Црне Горе, Светигора, Цетиње 1997; https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html (посљедњи приступ 10.10.2021).

Божо Михајиловић, „Неколико паштровских исправа и једно писмо владике Данила“,

Историјски записи 1958 (1–2), Цетиње 1958, 328-340.

Ненад Нинковић, „Хиротонија Петра l Петровића у Сремским Карловцима“ у: Осам вјекова Српске православне цркве у Црној Гори, Драгиша Бојовић (ур.), Међународни центар за православне студије – Центар за црквене студије, Ниш 2021.

Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990. Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997.

Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости – књ. 4, Издавачки центар Цетиње / Централна народна библиотека Ђурђе Црнојевић / Издавачка књижница Зорана Стојановића, Цетиње – Сремски Карловци 1994.

Иларион Руварац, Montenegrina – прилошци историји Црне Горе, Штампарија Јована Пуљо, Земун 1899.

Александар Стаматовић, Историја Митрополије Црногорско-приморске до 1918. године, Светигора, Цетиње 2014.

Глигор Станојевић, „Црна Гора у доба кандиског рата (1645-1669)“, Историски гласник 1–2/1953.

Глигор Станојевић, Шћепан Мали, Научно дело / Издавачка установа САН, Београд 1957.

Глигор Станојевић, „Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 14/1963.

Глигор Станојевић, Милош Васић, Историја Црне Горе. Књ. 3, Од почетака XVI до краја XVIII вијека. Т. 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1975.

Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740–1766, Народна књига / Историјски институт, Београд 1978.

Матија Стојановић, „О правном поретку Петра I Петровића Његоша“, Весник правне историје / Herald of Legal History, 1(2) 2021, 62–91.

Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија, Ниш 2020.

Јован Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год., Глас Српске краљевске академије, Београд 1904.

Јован Томић, Црна Гора за Морејског рата (16841699), Српска краљевска академија, Београд 1907.

Josephus Flavius, Against Apion, Интернет: http://www.gutenberg.org/files/2849/2849- h/2849-h.htm (приступљено 10.10.2021)

Aladin Husić, Crna Gora u defteru Dukađinskog sandžaka iz 1570. godine, Orijentalni institut / Državni arhiv Crne Gore, Sarajevo – Cetinje 2017.

Васа Чубриловић, „Периодизација историје Црне Горе у новом вијеку“, Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд 1983.

Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, Светигора / Октоих / Штампар Макарије, Цетиње – Подгорица – Београд 2013.

Alexandar Schmemman, „Byzantine theocracy and the OrthodoxChurch“, CrossCurrents, 4(2), 1954, 109–123.

Mijat Šuković, Ustavno pravo, CID, Podgorica 2009.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This