Izaberite stranicu

Пише: Матија СТОЈАНОВИЋ*       



O ТЕОКРАТИЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ ( Рад је првобитно објављен у “Веснику правне историје”, год. 2, бр. 2, чији је издавач Правни факултет Универзитета у Београду)

У овом раду, аутор ће критички преиспитати основаност тезе да је у Црној Гори, у периоду између шеснаестог и деветнаестог вијека, постојао такозвани теократски облик владавине чија је средишња личност био црногорски митрополит. Аутор ће прво да расвијетили поријекло овог предања, затим ће размотрити сам појам теократије и, пошто постави одговарајући појмовни оквир, критички преиспитати основаност тезе о постојању теократије у Црној Гори у дефинисаном периоду. Испитивање ће аутор да подијели на два дијела – на испитивање постојања теократије у периоду прије владавине и током владавине братства Петровић Његош. Као изворе ће да користи у првом реду оно што су о политичком уређењу Црне Горе писали свједоци тога времена, као и сами црногорски митрополити. Резултат испитивања је такав да тезу о постојању теократије оспорава тиме што доказује да је у наведеном периоду у Црној Гори постојала не теократија, већ особена врста племенске демократије.

 Кључне ријечи: Теократија. Црна Гора. Митрополити. Петровић Његош.

Владичанство. Општецрногорски збор.

1. УВОД

 

У (правној) историографији, и уопште у стручној и лаичкој јавности, готово је општеприхваћена теза о постојању теократије у претпетровићевској и петровићевској Црној Гори.1 Иако се ријетко гдје образлаже каква је та теократија тачно била, наведена теза се своди на тврдњу да је Црном Гором у наведеном периоду управљао цетињски митрополит. Овом предању није једноставно пронаћи извориште. Оно се заснива на вјеровању да је посљедњи владар Зете, Ђурађ Црнојевић, прије одласка у изгнанство своју свјетовну власт предао цетињским митрополитима и тиме их учинио јединственим носиоцима свјетовне и духовне власти. Тешко је пронаћи одговарајуће изворе који би нам ово предање потврдили или додатно расвијетлили. Индикативно је да прве писане трагове о њему налазимо код црногорских владика, конкретно код владике Василија (1709–1766), који је у својој

„Историји о Црној Гори“, штампаној 1754. у Москви, написао како у „Црној Гори херцези Црнојевићи владаху до године 1516. Од те исте године умјесто херцега владају митрополити“.2 Више детаља о наводном преносу власти пружио је владика Петар I

Петровић (1748–1830), који је у својој „ Краткој историји Црне Горе“ записао ријечи које је Ђурађ Црнојевић, прије напуштања Црне Горе, наводно оставио Црногорцима у аманет: „Ја бих вас савјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате за својега владатеља, ал’ знајући да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. (…) Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којег су блаженопочвши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали.“3

По овом предању, Ђурађ Црнојевић је 1516. митрополиту Герману, а преко њега и потоњим митрополитима, предао свјетовну власт заједно са њеним симболима. Иако је историјска заснованост овог предања упитна, не постоји разлог да сумњамо у његову распрострањеност. Током 19. вијека ово предање су, уз незнатне разлике, забиљежили многи ондашњи писци. Најраније је то учинио Сима Милутиновић Сарајлија у својој

„Историји Црне Гореˮ из 1835. године,4 а затим и Вук Караџић у свом спису „Црна Гори и Црногорциˮ из 1837.5 Исто су учинили у својим историјама Црне Горе и Милорад Медаковић 1850,6 и Димитрије Милаковић 1856. године. Милаковићева „Историја Црне Горе“ је увела и периодизацију теократије на период управе владика из различитих братстава (1516–1697) и период владичанства куће Петровић Његош (1697–1851).7 Ову периодизацију касније су усвојили Павле Ровински,8 Валтазар Богишић и Митар Бакић.9

Богишић је, међутим, релативизовао постојаност теократске власти у периоду прије Петровића, пишући да: „По одласку Ђурђа Црнојевића (Иван бегова сина) године 1516. постали су господари земаљске владике, бирани из различнијех племена све до год. 1690. Њихова власт распростирала се само на цркву, премда су имали нешто уплива и у светскијем пословима. (…) Од год. 1690. до 1852. владали су владике из куће Петровић Његоша. Они су имали сву власт свјетску и духовну“.10

Сви ови аутори, уз незнатне разлике, понављају основну тезу да је у Црној Гори у периоду између 1516. и 1852. постојала нека врста „духовничке управе“ односно теократије. Ту тезу је по правилу пратила и теза о вјековној независности Црне Горе од Османског царства, коју је, по наводима ових аутора, обезбјеђивала управо теократска власт њених митрополита. То предање о вјековној независности Црне Горе је, у периоду послије ослобођења једног дијела српских земаља од Турака, добило своју ширу политичку употребу служећи као основ за изградњу тезе о историјском преимућству Црне Горе и њене династије Петровић Његош у односу на остале српске династије, на основу чега се даље изводио и закључак о њеном праву првенства у трци за будући јединствени српски престо.11

У контексту оваквих стремљења, свеукупно предање о теократској традицији Црне Горе наишло је на прва озбиљнија оспоравања, и то, разумије се, из Србије. Предводник у том оспоравању је био Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетег и оснивач српске критичке историографије. У свом дјелу Montenegrina (1898)12 Руварац је расвјетљавао заблуде у вези са црногорском историјом уопште, а посебну пажњу, у другом поглављу те књиге, посветио је питању теократије. Критикујући ауторе који су теократско предање научно популаризовали, Руварац пише: „На више страна је писао познати Рус П. Ровински у свом делу: ʼЧерногоријаʼ (…) трудећи се, да разјасни ʼсмисл и значение теократическаго правленија в Черногоријиʼ, но трудио се залуд, јер о теократичком управљању у Црној Гори не може бити уопште ни говора, те сваки говор о том не вреди ништа. К томе морам још и то додати, да о владикама Црногорским ни Ровински није знао више што од Милаковића и Медаковића и Милутиновића.“13 Он затим примјећује: „Неко је написао: ʼРоман без Романаʼ; тако би и та двестагодишња повест црногорских владика, као владалаца и поглавара, била ʼИсторија без историјеʼ“.15 На крају, Руварац оштро закључује: „А фикса је идеја, или силом у главу уврнута мисао и ништа друго, теократија или влада владика Црногорских у XVI. и XVII. в.“16

У духу критичке историографије наставили су да пишу и историчари послије Руварца, најприје Јован Томић,17 Бранислав Ђурђев18 и Глигор Станојевић.19 Иако се они нијесу непосредно бавили питањем теократије у Црној Гори, њихови радови су додатно расвјетлили историјске прилике у Црној Гори за вријеме наводне теократије и тиме су пружили обиље доказа на основу којих је могуће реконструисати праву слику о друштвеним приликама у ондашњој Црној Гори, као и о могућности постојања теократије у њој. Ипак, упркос свим овим радовима, у научној литератури је и даље могуће наићи, чак и код добро обавијештених научних извора, на тезу о тзв. црногорској теократији. Тако је један од најпризнатијих савремених црногорских историчара, Александар Стаматовић, написао да послије пада под турску власт „у Црној Гори долази до очигледне појаве теократије. Она предстаља сублимацију свјетовне и духовне управе над једним простором у једној личности, тј. црквеном поглавару. У овом случају то је црногорски, тј. цетињски митрополит, и Митрополија као црквена установа и организација која стоји иза њега. Стога се у наредном периоду, у значајном броју догађаја и иступа црногорских митрополита, не може направити и јасна граница између њихове свјетовне или вјерске конотације“.20 Разлог овим оцјенама, за разлику од претходних народно-романтичарских, свакако не може да лежи у недостатку историјског знања, већ прије свега у неопрезној употреби самог појма теократија. Неопходно је, стога, да упоредо са расвјетљавањем историјске збиље, одредимо и значење самог појма „теократија“.

2. ПОЈАМ ТЕОКРАТИЈЕ

Теократија (гр. Θεοκρατία) је грчка ријеч, састављена од ријечи „Θεός“ (срп. Бог) и „κρατία“ (срп. држањe/државље или власт/влашће), и она би се на српски језик буквално дала превести као Боговлашће или Богодржавље. Овај појам не сусрећемо у класичној грчкој политико-философској литератури, већ га је по свој прилици сковао јеврејски историчар Јосиф Флавије не би ли што сликовитије приближио Римљанима природу и суштину друштвеног уређења Јевреја. Флавије пише да „постоје небројне разлике у појединачним обичајима и законима код различитих народа, које се могу укратко свести на следеће главне облике: неки законодавци су дозволили да њима влада монархистичко уређење, други су дозволили да то буде олигархија, трећи су изабрали републиканску владу; али наш законодавац пренебрегао је све те облике, и одредио да наше уређење буде оно што бисмо могли, не сасвим адекватно назвати – Теократија, у којој се ауторитет и моћ приписују Богу и гдје се људи имају привољети да уважавају њега као творца свих добара“.21

Начин на који је Јосиф Флавије дефинисао теократију отркива њене двије главне одреднице, које она задржава у свим каснијим употребама. Прва се своди на то да је ријеч о државно-правном поретку, а друга да је ријеч о државно-правном поретку са нарочитим религијским назначењем (које Флавије дефинише као то да се „људи имају привољети да уважавају Бога као творца свих добара“).22 Кроз ове двије одреднице, теократија се двоструко одређује. Она је, с једне стране, правни поредак који се од других правних поредака разликује по томе што је религијски укоријењен и усмјерен, док је истовремено, с друге стране, и религијска заједница која се од осталих религијских заједница разликује по томе што су њене норме кроз апарат државне принуде учињене правно обавезујућим.

Ипак, то хоће ли нека религија подразумијевати могућност успоставе теократског поретка, зависи прије свега од нормативног садржаја саме те религије. Јеврејска религија је дозвољавала и чак захтјевала стварање конкретног земаљског државно-правног поретка у име испуњења одређених религијских потреба. У којој мјери православна вјера, којој су припадали црногорски митрополити, дозвољава стапања духовне и свјетовне власти, остаје отворено питање. Историјско искуство показује као нешто најближе „православној теократији“ политичко устројство Византијског царства. То устројство је, ипак, у много чему различито од јеврејске теократије. У јеврејској теократији правни поредак не постоји независно од религијског поретка, већ само као његов саставни и неразлучиви дио, док су у византијској „теократији“ постојале и свјетовна и религијска власт, али у једном нарочитом односу сагласја који није подразумијевао њихово апсолутно сједињавање. Православна црква је у самом почетку усвојила каноне којима је јасно одредила свој однос према државним властима уопште. Та правила су првенствено садржана у Апостолским канонима, па тако 6. канон одређује да: Епископ или презвитер, или ђакон нека не узимље на себе световних послова; иначе нека се свргне“.23 Ово правило понавља и 81. канон: „Рекли смо да Eпископ или презвитер не треба да се даје на јавне управе, него да се бави само црквеним потребама. Нека се дакле склони, или да тога не чини, или нека буде свргнут, јер по заповеди Господњој: ʼнико не може два господара служитиʼ“,24 као и 83. канон: „Епископ или презвитер, или ђакон, који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, то јест, и римско поглаварство и свештеничку службу, нека буде свргнут. Јер што је царево цару, а што је Божије Богу.“25 То што је Римско царство временом признало хришћанство за званичну религију није укинуло ова ограничења, већ су она понављана и у каснијем црквено-државном законодавству.26 Александар Шмеман у вези са тим примјећује како: „Царство може да призна хришћанство, оно може да натјера његове поданике да ураде то исто; али царство не може постати црква чији је живот мистичан и сакраменталан.“27 Држава се није у Византији, као код Јевреја, стопила са црквом, већ су обе наставиле да постоје засебно, али у односу међусобног сагласја.

-наставиће се-

* Студент докторских студија Правног факултета Универзитета у Београду; mato.sto1@gmail.com

1 Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, Светигора / Октоих / Штампар Макарије, Цетиње – Подгорица – Београд 2013, 56-57. Александар Стаматовић, Историја Митрополије Црногорско-приморске до 1918. године, Светигора, Цетиње 2014, 329.

2 Владика Василије, Историја о Црној Гори, http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm (приступљено 10.10.2021).

3 Петар I Петровић Његош, Између молитве и клетве : сабрна дјела (прир. Весна Тодоровић и Никола Маројевић), Светигора, Цетиње 2015, 525–526.

4 Сарајлија преноси да „Ђурађ сакупи народ, објави свима да одлази у Италију, како би кратки остатак живота провео у тишини и без главобоље, а да Црну Гору Богу и староме владици препоручује. (…) Тада се Ђурађ са свима изгрли и опрости и пређе у Италију, али тамо убрзо умрије не постигавши никаквог успјеха за свој народ и не добивши свога порода. А Црна Гора остаде на бригу и под владавином својих архијереја, који су тај скупи аманет један другоме у насљеђе, уз све веће искуство у управљању народом, додавали, пошто већ немадоше коме другоме из народа ту драгоцјеност као важни аманет повјеравати, и преносити на грађанску добронамјерност и знање.“ – Симеон Милутиновић Сарајлија, Историја Црне Горе, Светигора, Цетиње 1997; https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html#_Toc483545799 (посљедњи приступ 10.10.2021).

5 „Жени Ђурђевој као да се нијесу свиђале сурове стијене црногорске. Једно то, а друго и због све чешћијех нападаја турскијех, одлучи се она да напусти Црну Гору. Како су и она и Ђурађ већ били у годинама, а нијесу имали порода, стане га она наговарати да се преселе у Млетке и да у миру заједно проведу остатак свога живота. И то јој пође за руком. Ђурађ пренесе на тадашњег цетињског митрополита и световну власт, препоручи га главарима народнијем као поглавицу мјесто себе, и испраћен од свију до Котора напусти наслијеђену државу. Ово се, веле, догодило 1516. године или негдје у првој четвртини 16 стољећа.(…) Тако је у ово доба постала у Црној Гори духовничка управа (теократија), и њоме почиње ново доба у црногорској историји.“ – Вук Караџић, Црна Гора и Црногорци, ЈАНУС, Београд 2003, https://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html#_Toc44869814 (посљедњи приступ 10.01.2020).

6 Милорад Медаковић, Повѣстница Црнегоре од найстаріег времена до 1830, Кньигопечатньом дра Дан. Медаковића, Земун1850, 34.

7 Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе, Књигопечатња браће Батара, Задар 1856, 94, 104.

8 Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости – књ. 4, Издавачки центар Цетиње / Централна народна библиотека Ђурђе Црнојевић / Издавачка књижница Зорана Стојановића, Цетиње – Сремски Карловци 1994, 347355, 380.

9 Митар Бакић, Црна Гора под управом владика, Обод, Подгорица 1995.

10 Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, UNIREKS, Beograd – Podgorica 1999, 215.

11 Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево 1953, 1727.

12 Иларион Руварац, Montenegrina – прилошци историји Црне Горе, Штампарија Јована Пуљо, Земун 1899.

13 Ibid., 44.

15 Ibid., 49.

16 Ibid., 50.

17 Јован Томић, Црна Гора за Морејског рата (16841699), Српска краљевска академија, Београд 1907; Јован Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год, Глас Српске краљевске академије, Београд 1904.

18 Б. Ђурђев, Турска власт у Црној Гори, 1115. Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Свјетлост, Сарајево 1964, 155–173.

19 Глигор Станојевић, Црна Гора у доба кандиског рата, Научна књига, Београд 1953; Глигор Станојевић

„Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине 14/1963; Глигор Станојевић, Шћепан Мали, Научно дело / Издавачка установа САН, Београд 1957; Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740–1766, Народна књига / Историјски институт, Београд 1978; Глигор Станојевић, Милош Васић, Историја Црне Горе, Књ. 3, Од почетака XVI до краја XVIII вијека. Т. 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1975.

20 Александар Стаматовић, Историја Митрополијe, 329.

21 Flavius Josephus, Against Apion, The Project Gutenberg EBook, на: http://www.gutenberg.org/files/2849/2849- h/2849-h.htm (приступљено 10.10.2021.)

22 Сличну дефиницију теократије наћи ћемо и у Вујаклијином речнику, гдје се она описује као „божја владавина, облик државног уреñења у коме бог, тобоже, влада, преко свештенства или неког световног поглавара као његовог заступника, нпр. код старих Израиљаца, папска држава Ватикан итд“. Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1980, 905.

23 Атанасије Јевтић, Патрологија I, Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2015, 144.

24 Ibid.

25 Ibid.

26 Никодим Милаш, Православно црквено право, ИСТИНА, Београд – Шибеник 2004, 264, фн. 33.

27 Alexandar Schmemman, „Byzantine theocracy and the Orthodox Church“, CrossCurrents, 4(2), 1954, 114.

БИБЛИОГРАФИЈА

ИЗВОРИ:

Maršal Marmont, Memoari, Logos, Split 1984.

Александар Младеновић, Владика Данило – Владика Сава : писма (избор), Обод, Цетиње 1996.

Бранко Павићевић, Радослав Распоповић, Црногорски законици 1796–1916 – том 1,

Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица 1998.

Петар I Петровић Његош, Између молитве и клетве : сабрна дјела     (прир. Весна Тодоровић и Никола Маројевић), Светигора, Цетиње 2015.

ЛИТЕРАТУРА:

Živko Andrijašević, Dinastija Petrović-Njegoš, Narodna knjiga / Miba Books, Podgorica – Beograd 2016.

Митар Бакић, Црна Гора под управом владика, Обод, Подгорица1995.

Valtazar Bogišić, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, UNIREKS, Beograd – Podgorica 1999.

Јован Бојовић, „Законодавство и органи централне власти у Црној Гори у вријеме митрополита Петра I Петровића (1784–1830)“, Историјски записи 1982 (1/2), 5-120.

Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1980.

Владика Василије, Историја о Црној Гори, http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm (посљедњи приступ 10.10.2021).

Душан Вуксан, „Русија и проглашење Црне Горе књажевином“, Историјски записи 1928 (4/3), 193-199.

Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево 1953.

Бранислав Ђурђев, Улога цркве у старијој историји српског народа, Свјетлост, Сарајево 1964.

Атанасије Јевтић, Патрологија I, Православни богословски факултет / Институт за теолошка истраживања, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2015.

Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности : историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. годинe, Обод, Цетиње 1947.

Вук Караџић, Црна Гора и Црногорци, ЈАНУС, Београд 2003, https://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html#_Toc44869814 (посљедњи приступ 10.01.2020).

Радош Љушић, Историја српске државности – Србија и Црна Гора, САНУ / БЕСЕДА / Друштво историчара јужнобанатског и сремског округа, Нови Сад 2001.

Милорад Медаковић, Повѣстница Црнегоре од найстаріег времена до 1830,

Кньигопечатньом Дра Дан. Медаковића, Земун 1850.

Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе, Књигопечатња браће Батара, Задар 1856. Никодим Милаш, Православно црквено право, ИСТИНА, Београд – Шибеник 2004.

Симеон Сарајлија Милутиновић, Историја Црне Горе, Светигора, Цетиње 1997; https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html (посљедњи приступ 10.10.2021).

Божо Михајиловић, „Неколико паштровских исправа и једно писмо владике Данила“,

Историјски записи 1958 (1–2), Цетиње 1958, 328-340.

Ненад Нинковић, „Хиротонија Петра l Петровића у Сремским Карловцима“ у: Осам вјекова Српске православне цркве у Црној Гори, Драгиша Бојовић (ур.), Међународни центар за православне студије – Центар за црквене студије, Ниш 2021.

Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990. Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997.

Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости – књ. 4, Издавачки центар Цетиње / Централна народна библиотека Ђурђе Црнојевић / Издавачка књижница Зорана Стојановића, Цетиње – Сремски Карловци 1994.

Иларион Руварац, Montenegrina – прилошци историји Црне Горе, Штампарија Јована Пуљо, Земун 1899.

Александар Стаматовић, Историја Митрополије Црногорско-приморске до 1918. године, Светигора, Цетиње 2014.

Глигор Станојевић, „Црна Гора у доба кандиског рата (1645-1669)“, Историски гласник 1–2/1953.

Глигор Станојевић, Шћепан Мали, Научно дело / Издавачка установа САН, Београд 1957.

Глигор Станојевић, „Шта је црногорски збор у првој половини XVII вијека“, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 14/1963.

Глигор Станојевић, Милош Васић, Историја Црне Горе. Књ. 3, Од почетака XVI до краја XVIII вијека. Т. 1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1975.

Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740–1766, Народна књига / Историјски институт, Београд 1978.

Матија Стојановић, „О правном поретку Петра I Петровића Његоша“, Весник правне историје / Herald of Legal History, 1(2) 2021, 62–91.

Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија, Ниш 2020.

Јован Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год., Глас Српске краљевске академије, Београд 1904.

Јован Томић, Црна Гора за Морејског рата (16841699), Српска краљевска академија, Београд 1907.

Josephus Flavius, Against Apion, Интернет: http://www.gutenberg.org/files/2849/2849- h/2849-h.htm (приступљено 10.10.2021)

Aladin Husić, Crna Gora u defteru Dukađinskog sandžaka iz 1570. godine, Orijentalni institut / Državni arhiv Crne Gore, Sarajevo – Cetinje 2017.

Васа Чубриловић, „Периодизација историје Црне Горе у новом вијеку“, Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд 1983.

Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, Светигора / Октоих / Штампар Макарије, Цетиње – Подгорица – Београд 2013.

Alexandar Schmemman, „Byzantine theocracy and the OrthodoxChurch“, CrossCurrents, 4(2), 1954, 109–123.

Mijat Šuković, Ustavno pravo, CID, Podgorica 2009.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This