Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године

,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога.

Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама.

Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу.

Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.”

“Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум,  да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти.

Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија.

,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.”

Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Tранскрипт Данило Балабан

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This