Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија са службе Царских часова у Цетињском манастиру, 25. април 2008. године
,,Ходите сви да пјевамо Ономе који се ради нас распео.” Понављамо ту пјесму на овај свети дан, пјесму Цркве Божије, коју она поје вијековима, призивајући оне који љубе Господа да се поклоне страдањима Његовим и Његовом дуготрпљењу, да се поклоне Његовом Распећу, Његовом Часном крсту, којим је загрлио, распостријевши Своје руке на њему, загрлио исток и запад, сјевер и југ, загрлио сву творевину Своју, тиме показавши Своју богочовјечанску љубав према свеукупној творевини, а особито према човјеку, бићу које је обдарио са највише даровао, али бићу које је најдубље пало и од Њега отпало, отказавши се свога божанског призвања и свога достојанства. А човјек као најсавршеније биће земаљско никада није био толико ружан, никада није био толико помрачен, никада зенице срца његовог и ума његовог нису толико биле окамењене и оскрнављене као на овај дан, на овај Велики петак, дан у који човјек помрачени суди Богу своме. Велики петак је страшни суд над Богом прије Страшнога суда Божијег који ће доћи над људима и на свим створењима. Човјек је узео у своје руке оно што њему не припада, али је он помислио да је то његово, узео је у своје руке да суди не само другим људима и стварима и бићима и догађајима око себе, него да суди и да буде судија живоме Богу, Творцу неба и земље, Ономе кога је изаткао у дубинама земље. Да Му суди, да Га цијени и да Га процјени и цијена Његова да буде тридесет сребрника.
Јуда издајник Га продао за тридесет сребрника, помрачен среброљубљем и прије њега и послије њега безбројни људи учествују у том његовом јудинском злочину, продајући живога Бога за пролазне ствари, за пролазни свијет, за оно што мољац нагриза и рђа квари, за оно што данас јесте, а сјутра није. Продају Онога који је задахнуо творевину Својим дахом живоносним и који је задахнуо човјека дахом живота и учинио да човјек буде душа жива. Међу судијама који суде Христу на овај дан, који су Му судили и који Му суде и који ће Му судити, очевидно, до краја свијета и вијека, поред Јуде издајника и првосвештеника ондашњих, помрачених, који су требали да буду чувари Закона и носиоци његове свјетлости, али помрачени и они су учествовали и били главни носиоци тога злочина и тога суда, дакле поред Јуде један од главних личности који суди Христу јесте Понтије Пилат, намјесник римскога цара. Вријеме Христовог рођења, Његовог живота на земљи и вријеме Његовога страдања, распећа и смрти, вријеме је моћнога, римскога царства, које је господарило тада Европом и Азијом. Понтије Пилат је био један од намјесника римскога цара, који је био намјесник његов управо у Палестини, у светој земљи, сједећи у светом граду Јерусалиму. Он је био носилац државне власти, био је онај који је дијелио правду. Зато није чудо да су Христа, послије Његовог извођења пред Ану првосвештеника и Кајафу првосвештеника, да су онда Њега извели пред Понтија Пилата, тврдећи да ,,њима не приличи никога да убију’’, јер он им је рекао: ,, Изволите ви. Ви сте Му пресудили и ви извршите пресуду.” Они лицемјерно кажу: ,,Не, то не припада нама, то предајемо теби као ономе ко има власт.”
И Пилат у више наврата ставља Господа пред собом и у његовом односу према Христу изражава се и пројављује се не само његово лицемјерје, његов лицемјеран однос према Христу и према правди, него лицемјерје власти уопште кроз вијекове! Власти којој, по Божијем допуштењу, припада дјељење правде, али која се увијек изнова лицемјерно и лажљиво односи према правди, правду користећи не сагласно њој самој, него својим интересима саможивим, своме властољубљу, своме среброљубљу и сагласно страху не од закона и од правде, него у страху од моћника од оних који суде. Тако и Понтије Пилат, лицемјерни носилац ондашње римске власти, он је извео Христа, испитавао Га ко је, одакле је. Господ му некад одговара на његова питања, али му не одговара на питања одакле је. Па ће он рећи: ,,Зашто ми не одговараш? Знаш ли да имам власт да Те убијем и имам власт да Те пустим?”
,,Да ти није с више дано, не би имао власти.”
А он Га пита: ,,Ови Твоји кажу да си ти цар. Јеси ли Ти цар?”
Господ одговара: ,,Царство моје није од овога свијета.”
,,Дакле Ти јеси цар.” каже Њему Пилат.
Господ му одговара: ,,Tи каза. Ја сам дошао у овај свијет да свједочим истину и сваки који је од истине слуша глас мој.”
А онда Пилат поставља питања које постављују многи властодршци кроз вијекове и многи људи до данашњега дана, поставља питање о истини, али поставља погрешно то питање. Не пита Га: ,,Ко је истина?” што би се очекивало, јер се он сусрео са Оним који говори о Истини, који о Себи говори да је Он свједок истине. Дакле, пред њим је личност, није било какав предмет или идеја. Међутим, помрачен у своме незнању, он поставља питање: ,,Шта је истина?”
Наравно, на то и такво питање Господ није одговорио јер је било лажно питање, јер је показивало да Пилат није од оних који слушају глас Његов, што значи глас истине и да је узалудно њему говорити ко је истина и у чему се састоји истина. Пилат, иако је свјестан да Тај човјек који је пред њим, да је Он неправедно изведен пред њега. Он не налази кривице на Њему, па Га у неколико махова изводи пред Јевреје. Прво Га ишиба, па онда његови војници му прену трнов вијенац и пурпурну хаљину, изругају Му се и шамарају Га. И са трновим вијенцем постављеним на Његову главу, од кога је капала крв са Његове главе, он Га изводи нарушенога, пониженога, згаженога, изводи Га, па лицемјерно каже: ,,Ево цара вашега! Шта да радим са вашим царем? Ја не налазим кривице на Њему.”
А они не одговарају на његову ријеч, као што ни он не одговара на прави начин на Христову ријеч. Они само вичу, подстикнути и помрачени првосвештеницима: ,,Распни Га! Распни Га!” И Пилат поново Га изводи и изговара ријечи, несвјестан шта је рекао, али ријечи које садрже у себи најдубљу истину о Њему поруганом, Њему згаженом, испљуваном и ишамараном, он каже: ,,Ево човјека!” Није био свјестан Пилат да је изговорио најдубљу истину која може да се изговори о некоме. И заиста, Он је био човјек и заиста Он је у Себе објединио сву човјечност, обновљену, исконску људске природе. Пилат то изговара у своме лицемјерју, покушавајући да опет на неки начин избјегне да Га он осуди и да Му пресуди и опет Га изводи пред Јевреје и каже: ,,Ево цара вашега!”
А Јевреји у глас говоре: ,,Распни Га! Распни Га!”
,,Зар цара вашега да разапнем?”
И сада долази поента тог страшног разговора, невиђеног у историји. ,,Немамо цара осим ћесара у Риму. Ако Њега не разапнеш, ти си против цара свога.”
Е, ту Пилат није могао више да одоли. Престрашен тим призивом ћесара римскога, чији мач је висио над његовом главом, и онда је прихватио да Господ буде разапет. У томе јесте сва срж лажних властољубаца и лажних власти, који знају шта је правда и шта је истина, али и поред тога газе правду и поричу и одричу се истине и Онога који је носилац те истине. Пилат је у том погледу, са прањем својих руку од руку праведника, он је примјер за све властодршце овдје на земљи кроз вијекове, па и у наше вријеме. И данас, на другачији начин, али по садржају на исти начин, савремени властодршци перу руке своје, лицемјерно, скидају са себе кривицу за зла и злочинства и крвопролића која се догађају и преносе кривице на друге. Понавља се Јудино лицемјерје, Јудино среброљубље и Пилатово лицемјерје! Среброљубље и лицемјерје су основа сваког злочина вршеног овдје на земљи против правде Божије, против истине и против Онога који је носилац те истине. Онако како је то било прије двије хиљаде година, тако то бива и данас! И данас многи од оних који правду дјеле перу руке и пребацају кривице на друге, они су ти који су невини, а други су они који су злочинци! И понавља се историја Великог петка, у зеници Великог петка види се сва људска историја, све оно што се догађало и што се догађа, јер такав однос, који су имали првосвештеници, Јевреји и ондашња власт према Христу и према истини коју је Он свједочио и проповједао, то се наставља кроз вијекове, такав однос и према Њему и према истини Његовој и према онима који су носиоци и свједоци Његове истине кроз вијекове, па и у наше вријеме. А ми који смо просвећени свјетлошћу богопознања, који смо завољели Господа и који смо се крстили у Његово име и који се трудимо да останемо вјерни Његовој истини и Његовој правди, ми увијек изнова ослушкујемо глас Цркве Божије, тијела Његовог распетог и васкрслог и позив ослушкујемо да сви појемо и сви појимо пјесму Ономе који је ради нас и Свога бескрајног човјекољубља разапет, који је Себе принио за живот свијета.
Господу дуготрпељивом, на крсту прикованом и распетом ради нас и нашега спасења, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
