Пише: Јелена Петровић
У речима! Сви у себи носимо читав један универзум, свако свој. Па како да се разумемо, господине, када ја у речи које изговарам уграђујем смисао и вредност онога што носим у себи, док онај који их слуша неизбежно доживљава у складу са смислом и вредношћу који владају у универзуму који он носи у себи!
Луиђи Пирандело, Шест лица тражи писца
Људи су прекомпликована бића, али негде ипак верују да су мали богови, јер никада реално не мислимо о сопственом крају, јер да мислимо, између друштва и личности, између онога што морамо и онога како би требало, победила би личност. Могуће да је вера у вечни живот, суштински, онтологизација друштва и његових вредности, а не спасење индивидуалног човека. Идеја вечног живота ставља забрану на помисао о смрти као крају, и тако човек себе наставља да суспендује. А са друге стране, у тако устројеном систему, појединац без друштва пропада и нестаје. Послушност тако постаје главно средство које се потегне када човеку објашњавамо шта је важно за његово спасење. Кроз надзирану комуникацију изгубили смo непредвидљивост слободе. Сталним редефинисањем прошлости које би одговарало подешавању данашњице за коју верујемо да је стварност, односно, креирањем интереса и измишљањем оправдања да су сви ти поступци за оно будуће што нас чека, али никако овде и сада, већ у обећаном Царству, стварамо неку нову реалност и истину. А Истина је једна, бар за нас хришћане. Као да се Царство Небеско већ не остварује овде. У таквом једном наметнутом и послушном систему, верник више и није потребан. Он је игроказ, монодрама, измишљена улога, једночинка која губи представу о томе да је слободан.
Покорност и памет су антиподи. Развијањем послушног карактера запоставља се критичка мисао, као и емоционална писменост. Шта се деси када човек своју памет, своју снагу, не артикулише у своју корист, већ у послушност? Корист није неминовно ућарити и мимо квалитета остварити успех. Корист је бити бољи. Да ли је човек трпљење или понижење, да ли је човек роб? Да ли покорност иде у корист интелигенције? Ако до краја извучемо идеју о послушности, на крају ћемо добити болест. Робови нису знали зашто им није добро, тачније, неко је морао да им освести властиту слободу. И занимљиво је да, рецимо, Црнцима, нису донели слободу Црнци на крају, већ нека бела елита, али опет за неке своје интересе. И увек постоји та „елита“ која ће да ти каже да си слободан, онда када и сама процени властиту корист у твојој привидној слободи.
Још једно средство манипулације човеком јесте тумачење. Мало је оних који својим читањима траже исправне одговоре. Понеко само помисли да их је нашао па настави да трага даље и дубље, а ретки разумеју да одговори никада нису коначни и да их је тешко докучити. Понекад све сличи оном Ековом роману у ком јунаци добију идеју да направе програм за рачунар који ће преметати уписане реченице и тако створити другачију нову причу. Реченице на први поглед изгледају бесмислено, али их један од јунака тумачи на свој начин и тако добија потпуно ново тумачење нечега претходно забележеног. И вечито питање: да ли је критика исто што и тумачење? Ако погледамо у речнике видећемо да критиковање подразумева припадање стручној и научној области, она је умеће процењивања о неком делу. Дакле, критика припада научној области, док тумачење бива лични доживљај условљен властитим капацитетима искуства и знања. Послушност се често поставља као врхунски принцип. Нема преиспитивања, непожељно је, нема критике, само послушност. Умишљеност човекова да чини ствари у име вишег добра, гаси сваку људску кочницу, и поништава послушност баш када је најпотребнија.
У једном познатом истраживању под називом „From words tо meaning: A semantic illusion“, већина испитаника је насела на једно трик питање. Питање је гласило: Колико је уочи великог потопа јединки од сваке врсте животиња Мојсије повео на Арку? Скоро сви су одговорили „две“. Већина људи уопште није приметила да то није био Мојсије, већ Ноје, јер је била сконцентрисана на тачност одговора задатог питања. Шта ће човек, ђаво је у детаљима. Кроз оваква истраживања долазило се до сазнања колико људи критички посматрају свет, обраћају ли пажњу на чињенице, колико уопште могу да примете вешто прикривену лаж. Или колико су у стању да сами смисле нову лаж из властитих читања. У каквој су вези „Мојсијева илузија“ и послушност? У речима, у слушању и тумачењу. Потребно је да препознамо оне који нам послушношћу суптилно махну испред носа сваки пут кад им засметамо или када за наше добро говоре о нашем спасењу. Јер умети решавати једначине у бесконачно много решења може само слободан човек.
Истински корисно послушање је само оно које не извире из егоизма особе која послушање намеће, него из његове љубави према послушнику. Послушање кроз љубав подразумева карактерни напредак, јер служи и изградњи личности и њихових односа. Ако је човек условљен послушношћу он временом постаје антисоцијална особа, уместо биће заједнице, субмисивна, са израженим конфликтом са сваким ко одступа од задатих наредби. Човек на тај начин бива изолован од самога себе, отварајући жељу за непостојећим собом, умишљеним собом, који углавном није у складу са објективном сликом себе и остаће заувек непотпун.
