Izaberite stranicu

Пише: Тијана Лекић

Првог априла око пет, пробудили смо се од експлозија и потреса. Небо је било црвенкасто. ”Гађали су нешто важно”, сложили су се мама и тата.
Тих ноћи сам спавала под столом. Био је то једноставни писаћи сто са фиоком, а доле је имао читавом ширином и дужином дрвену плочу. То је био мој импровизовани кревет са склопљеним јорганом, јастуком и ћебетом. Изнад главе сам за дашчице качила важне ствари: Малог принца, иконицу, играчке и слаткише. Склониште и уточиште. У скученим просторима сам се осећала сигурно и пријатно и не сећам се када сам постала клаустрофобична. Можда баш после бомбардовања, не знам.

Ујутру су јавили да је срушен Варадински мост.

Тата ми је пре рата, у једној шетњи, причао како је овај мост саграђен за време Краљевине, а после у рату га срушила наша војска, па су га Немци обновили, а онда га и сами срушили приликом повлачења. После рата су га обновили исто Немци, али наши заробљеници, којима смо заузврат поклонили слободу. Увек ми је личио на неку дугу немачку реч, металну и хладну.

Питала сам тату хоће ли га сад, после овог рата, обновити Американци и остали које заробимо. Нисам добила одговор.

Два дана касније, симболично је срушен и Мост слободе и свакодневно се на скели, као на Нојевој барци, тискали људи, животиње и бициклови да пређу Дунав, а следеће године је Варадински мост поново постојао под називом Варадинска дуга.
Увек сам сматрала да овај назив није прикладан јер, кад смо већ код Нојеве барке, дуга је симбол вечног завета између Бога и људи.

Андрић каже: ”Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилазим на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка”, али међу људима, нажалост, нема тог завета и тог моста који не може бити погажен и опет срушен.

 

Pin It on Pinterest

Share This