Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и Духовном академијом, Црква Светог Ђорђа и Светих новомученика момишићких у подгоричком насељу Момишићи данас, 22. марта, прославила је своју храмовну славу и десет година од канонизације Светих момишићких мученика, чије свете мошти почивају у овој светињи.
Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење свештенства архијерејских намјесништава подгоричко-колашинског и подгоричко-даниловградског и молитвено учешће вјерног народа.
По заамвоној молитиви благосиљани су колач и кољиво, а у својој архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит Јоаникије се осврнуо на љепоту данашњег дана, почетак прољећа, истичући да је, као што ово сунце радује нас и цијелу творевину, дајући живоносну свјетлост која све оживљава, подиже и обнавља, тако свјетао и узвишен и данашњи празник Светих 40 мученика севастијских и Светих 42 мученика момишићких.
Говорећи о житију Севастијских мученика, који су пострадали почетком 4. вијека, у вријеме безбожног цара Ликинија, јер као римски војници нијесу хтјели да се одрекну Христа, Митрополит је истакао да су они били спремни да се сједине са крстом Христовим и да су пострадали за Господа, као што је Господ пострадао за нас.
„Како су страдали на њих су падали вијенци са неба, који су их овјенчавали вјечном и непролазном славом Божијом, па их због тога зовемо Младенцима, а њихов празник пада у вријеме почетка прољећа и дијели прољеће од зиме, и дан иде у напредак са њиховим празником.“
Нагласивши да се Момишићки мученици, двојица свештеноучитеља и њихових четрдесет ђака, прослављају на празник Севастијских мученика, Високопреовећени је казао да се њихово страдање с краја 17. вијека, иако је било зло вријеме па је брзо све одлазило у заборав јер је било много страдања, никад није заборавило, као ни спомен да је у Момишићима био стари манастир. Иако је било иницијатива још за вријеме краља Николе да се ту подигне црква у спомен дјеце пострадале за Христа, она је подигнута тек за вријеме Митрополита Гаврила Дожића.
„У спомен те невине жртве која обнавља наше памћење, али исто нас сједињује са Господом. Када гледамо на њихову жртву невину, христолику и ми се оплемењујемо, и те жртве, као и све друге жртве за Христа пострадале, оне доносе живот, обнављају наше заједништво, честитост, међусобно повјерење. Та невина крв проливена за Христа, она је очувала памћење наших предака те су остали вјерни Господу Исусу Христу, сачували су то памћење и подигли овај свети храм, који се у новије вријеме обновио“, бесједио је владика.
Подсјетивши да је данас десетогодишњица канонизације Светих новомученика момишићких, казао је да је овдје велика историја и да данас славимо Свете мученике који су наши заступници пред престолом Божјим, који нас призивају да чувамо нашу вјеру и заједништво, да чувамо памћење и да се међусобно миримо, да превазилазимо наше разлике и подјеле. Даље је објаснио да међу људима увијек има разлика, и то није ништа лоше, али лоше је ако на основу тих разлика почнемо да се свађамо и дијелимо и да једни друге прогонимо.
„То никако није добро, али нажалост тешко се навикавамо на слогу. Просто као да нам је потребно да се стално свађамо и дијелимо. Видимо шта се све догађа у нашем народу, није то добро. Треба имати више ширине. Иде се ка искључивости, ка томе да онај ко другачије мисли, иако можда мисли боље и љепше, корисније за народ, да се с њиме не може и не треба разговарати. Међутим, ако имамо макар мало спремности да прихватимо једни друге, видјећемо да међу нама нема премного разлика, да су те свађе и раздори глупости и да је то демонска замка“, поучио је сабране Митрополит и поручио да то као прави људи, посебно као прави хришћани, треба да превазиђемо јер нас на то опомиње и жртва дјеце момишићке и двојице вјероучитеља, који су у једну крв заједно пострадали за Христа, са Христом се сјединили и постали наши небески заступници пред престолом Божијим.
На крају владика је честитао овај дивни и свети празник о. Николи Пејовићу, пароху момишићком, народу који се у овој светињи у вјери утврђује и умножава, свима сабранима, и захвалио о. Зорану Јовићевићу који је са својом породицом домаћин овогодишње славе. Домаћинство славе за наредну годину преузео је Марко Крстовић.
У име своје заједнице, протојереј Никола Пејовић на љубави је заблагодарио Његовом високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, браћи свештеницима, као и о. Зорану Јовићевићу, који је недавно постао свештенослужитељ Цркве Христове. У знак благодарности отац Никола је у име ове светиње брату Зорану, који се трудио годинама да својим појањем, заједно са својом породицом, украшава и обнавља момишићку светињу, уручио мали дар – прибор за крштење.
„Црква га је призвала на то узвишено свештеничке звање, а главна и основна обавеза свештеника је да чује ону заповијест Христову: Идите и научите све народе, крстићи их у име Оца и Сина и Светога Духа. У знак ове велике прославе, овог јубилеја, његовога дивнога и благословеног домаћинства и свих оних будућих дешавања, дарујем овај мали прибор за крштење да оно што је у његовој парохији некрштено да се крсти, а оно што је крштено да се утврђује у вјери и у љубави.“
По благослову Митрополита Јоаникија, након Свете службе Божије уприличена је Духовна академија на којој су учествовала дјеца полазници свих вјеронаука при подгоричким храмовима, чиме је наставаљен традиционални Сабор дјеце, који је блаженопочивши Митрополит Амфилохије благословио да се на овај дан одржава.
***
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донио одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вjерном народу наше Свете цркве.
Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божије) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао блаженог спомена Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора.
Момишићки мученици
Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпијеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча.
Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цијеливање на празник Светих четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.
Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
