Izaberite stranicu
Пише: ђакон Павле Љешковић
Срео сам га тог прохладног јутра на перону будванске аутобуске станице. Носио је свој препознатљиви дуги, сиви капут и плетену, црну капу. Преко уста је носио повелику маску, која му је прекривала готово цијело лице. Ушао је за мном у аутобус. Још прије него што је сјео на сједиште иза мене, почео је гласно да износи своје идеје. Почео је од тезе да сваки облик капитализма, у својој каснијој фази, неизбјежно прелази у фашизам. Стога, умјесто економских монопола, треба увести то да сва добра буду заједничка и свима доступна. Драгоцјености не бисмо смјели да продајемо, већ да их размјењујемо, што је и суштина тзв. економије давања. По њему, то је једини начин да се дође до поретка у којем неће бити богатих и сиромашних, већ ћемо у њему сви бити једнаки.
Наравно, ове ријечи које ми је говорио, баш као и цијело обраћање које је трајало током читавог пута до Цетиња, заправо нису били упућени мени већ осталим путницима у аутобусу. Читав свој концепт ми је још давно изнио у нашим дугим разговорима на разним мјестима у Будви, у којима сам га сусретао. Некад бисмо гласно разговарали испред цркве Св. Тројице, док би поред нас пролазили зачуђени вјерници. Каткад би се те дебате одвијале недалеко од тениских терена, покрај магистрале, док би Саша самоиницијативно фарбао зарђалу ограду на јавној површини. Нерјетко смо сучељавали ставове и на неком од дјечијих игралишта, на којем би Саша сакупљао у најлонским кесама смеће, које су иза себе остављали немарни људи  и одлагао га у оближњи контејнер.
Он врло добро зна да ми је цијела његова концепција изгледала логичном једино у раздобљу док сам имао шеснаест и слушао Клеш. Одавно већ вјерујем у то да је једини прави поредак  онај Божији, те да ће једина истинска правда бити она у Царству Божијем. Све људске идеје о земаљској срећи и поретку једнакости свих су неизводљиве. Увијек ће постојати људи који ће прохладна јутра проводити у својим удобним вилама, баш као што ће постојати неки други Саша и Павле који ће се у том тренутку налазити у недовољно загријаном аутобусу који прилично споро вози у правцу Цетиња. Један од јунака Достојевског је говорио да му је лакше да воли човјечанство него човјека.Ниче је намјесто љубави према ближњем, предлагао љубав према даљњем. Само су у Сашином широком срцу љубави према човјеку и човјечанству, ближњем и даљњем, баш као и православље и анархизам, на неки чудан начин помирени.
Док ми је све то говорио, пажљиво сам пратио реакције неких путника. Млада дјевојка, која је прилично дуго поправљала шминку, у знак протеста је гласно затворила огледалце и заједно са кармином га убацила у торбу. Старији господин се неколико пута окренуо у Сашином правцу и значајно се накашљао. Црвенокоса госпођа, чији смо парфем сви осјећали у аутобусу иако смо носили маске, у једном тренутку се Саши обратила следећим ријечима:” Молим вас, утишајте се! Нисмо у парламенту”!
Након тога је заиста почео да говори тише. Из једне од својих старих, изношених торби је извадио да ми покаже књигу св. Николаја Жичког која говори о економији молитве “Оче наш”. Обећао сам му да ћу је потражити у библиотеци богословије и прочитати. Када смо стигли на Цетиње, прије мог изласка из аутобуса, Саша ми је рекао само двије ријечи – збогом и извини. И као што цијело његово обраћање тога јутра није било намијењено мени, тако је и извињење било упућено осталим путницима у аутобусу. Међутим, Саша упорно одбија да прихвати да живимо у свијету и времену у којем људи не маре за извињења…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

Pin It on Pinterest

Share This