Izaberite stranicu

Пише: Ђакон Павле Љешковић

„Већ је трећа година откад је код нас и постала је центар наших живота“ – говори ми четрдесетогодишњи Београђанин док посматрамо игру петогодишње дјевојчице у дворишту маинске цркве Свете Петке. По свом изгледу, тај човјек подсјећа на неког од музичара који статира у споту групе The Dubliners или The Pogues, са краја осамдесетих година прошлог вијека, будући да има густу, риђу браду и косу. На себи носи старински дебели качкет, сиви капут, црне панталоне и мартинке. Прилично весела и разиграна дјевојчица је обучена у фирмирану одјећу, иако је данима падала киша па је трава у дворишту клизава, а земља блатњава.

Он ми прича како је своју супругу упознао прије десет година. Одмах су знали да су једно за друго, па су се већ после пола године узели. Убрзо су се суочили са чињеницом да природним путем неће моћи да добију дијете. У наредном периоду су неколико пута безуспјешно покушали са вјештачком оплодњом. На крају су се одлучили на усвајање. Међутим, тек тада је кренуо прави ход по мукама који се огледао у разним провјерама и папирологији. Каже ми да му се, после свега, сада чини да је читав тај систем устројен у намјери да обесхрабри парове да усвајају дјецу. Зато њима двојема не пада ни на памет да опет прођу кроз сву ту голготу и усвоје друго дијете, иако за то имају воље и прилично су добро ситуирани.

Чудно му је то како се дјевојчица у новом дому прилично брзо одомаћила и прирасла им за срце. Били су од оних парова који често излазе и воде богат друштвени живот. Откако је то мало створење заокупило њихово вријеме и пажњу, све је другачије. Ријетко кад излазе и стално су уморни. Готово сваку ноћ, дјевојчица се искраде из свог креветића и легне између њих двоје, да би они то тек ујутро примијетили. Новина им је и велики број непроспаваних ноћи у којима је дјевојчица болесна и под повишеном температуром. Ипак му је нелогично како ју је тако брзо заволио, иако јој није биолошки отац.

У последње вријеме се неколико пута догодило да га је несвјесно кроз игру ословила са “ тата“. Каже да је сваки пут готово отрчао до купатила, како би од ње и супруге сакрио очи пуне суза. Све што је у животу желио је да га бар једно дијете тако ослови.

Рекао сам му да то не треба да га чуди, будући да је љубав сама по себи нелогична. Различите су пројаве љубави у овом свијету, а једини им је заједнички именитељ нелогичност. Слично је и са истином. Још нас је Достојевски научио да свака истина дјелује невјероватно и нелогично, те да би дјеловала увјерљивије потребно јој је дотати одређену дозу лажи. Међутим, ми културолошки робујемо цивилизацији логике, у којој човјек све покушава да објасни и прилагоди свом несавршеним уму. Због тога и не знамо да на правилан начин реагујемо кад нам се догоди љубав или се суочимо са истином.

За тих сат времена које смо провели заједно, успјели смо да разговарамо на разне теме: о философији, књижевности, музици…

Констатовали смо да смо раних деведесетих слушали један мало познати и потцијењени алтернативни бенд који се звао “Казна за уши”, а сачињавали су га тројица одличних музичара који су стварали некомерцијалну музику, по укусу уског круга слушалаца.Он задњих година искључиво слуша џез. Што сам старији, све се више усмјеравам на црквено појање и нотне записе Барачког, Ластавице, Ченејца… Обојица констатујемо да смо прошли од „Казне за уши“ до данашњих интересовања прилично дуг пут у еволуцији музичког укуса. Док смо о томе разговарали, дјевојчица је проклизала на трави и пала, брзо уставши, да би након тога више пута намјерно проклизала и прилично испрљала своју одјећу. То је мог саговорника навело да се поздрави са мном и одведе дјевојчицу до апартмана у којем су одсјели, како би се пресвукла.

Док су одлазили до паркинга оближњег супермаркета, на којем им је било паркирано ауто, пришао ми је мој млађи син и рекао да је тужан што та дјевојчица одлази. Ово ме је изненадило због тога што га је она до мало прије више пута позивала на игру и трчање, нашта је он прилично хладно одреаговао. Кад су ушли у аутомобил, дјевојчица нам је више пута махнула, показујући иконицу Св.Петра Цетињског, коју сам јој поклонио. Када је ауто отишао, схватио сам да је то необично створење, које вјероватно никада неће упознати своје биолошке родитеље, заиста испуњавало читав тај простор радошћу и непресушном енергијом. Празнину, која је њеним одласком настала, свакако нису могли да испуне логични и предвидљиви људи, који су од супермаркета до својих аута гурали препуна колица, у којима су се налазили артикли намијењени за прославу новогодишње ноћи…

(Аутор је професор Богословије Св. Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Фото: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This