Izaberite stranicu

Пише: ђакон Павле Љешковић

 

Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво-бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са “Бог помаже”. Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје.То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене.Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили, најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање,све до тренутка у којем су потпуно заћутали.С павали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце,која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио :”Трење, трење – то је све што нам је остало од љубави”. То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем.  Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци,у којем је добио папир на којем је писало да је разведен,притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за  смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли.Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе,будући да је утакмица одавно завршена ,а сви гледаоци пошли својим кућама.Са стадиона би одлазио,а да није знао ни који је био резултат,ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали,па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима,најприје је на њега спустио главу,а онда га загрлио рукама.За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност.На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа,те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао.Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа,па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих. Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници,да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију.
Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног,октобарског дана 2017.године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице,био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим, када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса,јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче.
Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича о човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак,одсуство љубави…
(Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Pin It on Pinterest

Share This