У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је, у склопу манифестације „Дани Митрополита Амфилохија“ одржана филозофска трибина о животу и дјелу овог великог савременог јерарха Цркве Христове.
Протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић подсјетио је у уводном слову на ријечи Митрополита Амфилохија да је велики и чудесни дар од Бога и једина права утјеха да коначни суд о људима и историјским збивањима припада Христу Богу.
„Ово су ријечи Митрополита Амфилохија из једне од његових четрдесет до сада објављених књига. И не можемо да будемо више спокојнији и увјерени у очекивању тога Божјег суда ни за једну личност нашега доба као што је то случај са Митрополитом Амфилохијем. И ма шта рекли, и ноћас и свих ових дана, и свих дана наших живота о њему, нећемо моћи том суду ни додати ни одузети ни атом ни струну, јер ће тај његов духовни легат праведног Божјег суда обасјати и освијетлити пут по којем ми корачамо“, рекао је он.
Додао је да је говор о Митрополиту Амфилохију заправо говор о нама: о нашим животима и борби да не дамо светиње, од којих је највољенија и најомиљенија личност тих светиња био управо Митрополит Амфилохије.
„Вечерас је овдје ријеч о оној најстаријој филозофској причи, и то у личности и дјелу једног богослова – нашег Митрополита. А та питања о филозофским везама хришћана дио су оне дуге херменаутичке традиције од првих вјекова у које се теолошка мисао процјењивала посебно кроз њену блискост и сродност са њој најблискијом филозофијом“, казао је отац Борис Брајовић.
Проф. др Филип Ивановић је говорио о савременом и историјском значењу појма филозофија.
Да бисмо, нагласио је он, идентификовали конкретне филозофсјке идеје или познавање филозофије у дјелима Митрополита Амфилохија, за то би нам вјероватно био потребан један научни скуп.
„Оно што је сасвим сигурно јесте да је за идентификовање филозофије у напријед реченом смислу није ни нужно детаљно анализирати његове списе, већ је довољно сагледати његов живот и однос према животу. Није ли испитивање живота и тајни космоса, Бога и човјека обиљежило животни, академски и архипастирски пут Митрополита Амфилохија? Није ли живот духовника, коме је, како једном сам рече и васељена мала и уска најбољи примјер филозофскога живота, односно цјеложивотне духовне вјежбе“, запитао се професор Ивановић.
Проф. др Богољуб Шијаковић рекао је да се Митрополитова мисао никако не може стрпати у неки схоластицизам било ког типа.
„Он је разбио све препреке и све ограде сваког схоластицизма, када је у питању његова мисао и његов живот. Мисао Митрополита Амфилохија садржи изобиље импулса за философију“, сматра он.
Шијаковић наглашава да је Митрополит Амфилохије дао недвосмислен одговор, јер је и живот и дјело посветио основним двама философским питањима: шта је биће, односно шта постоји и како треба живјети.
„Оно што постоји исконски постоји – то је Бог Света Тројица. А како треба живјети, то слиједи из овог претходног: тако што треба да се уподобимо Христу. И на тај начин онда имамо одговор на питање како треба живјети“, објаснио је Шијаковић.
Кад се суочимо с тако великим дјелом какво је Митрополитово, коме, сматра Шијаковић, може у наше вријеме уз раме да стане још једино и дјело Владике Атанасија Јевтића, онда морамо поставити забрињавајуће питање: Да ли видимо на хоризонту, да ли уопште можемо наслутити да ће се код Срба поново појавити још неко тако велико дјело.
„А они су имали на кога да се наслоне – на Јустина Поповића, на Николаја Велимировића. Па онда, просто, то је позив и онима који ће данас и сјутра мислити теолошки, философски да и они имају на кога да се ослоне“, казао је професор Шијаковић.
Трибини су присуствовали Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, а њен модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Сјутра, 29. октобра, у оквиру манифестације “Дани Митрополита Амфилохија”, биће одржано „Књижевно вече” на којем ће говорити: Епископ диселфдорски и њемачки Григорије, др Мило Ломпар, Драган Лакићевић, Будимир Дубак и Милутин Мићовић.
Радосав Рајо Војиновић
Фото: Лазар Шћекић
Проф. др о. Борис Брајовић: Стара памет се сва сабрала у философији Митрополита Амфилохија
Отац Гојко је синоћ на крају прве вечери посвећене теологији митрополита Амфилохија људима који су већ одлазили и устајали рекао: „Ово није ништа тешко, видјећете како ће тек философи говорити“, па сам ја послушао тај његов педагошки налог, и говорићу у овом уводном дијелу више у сликама, а имајући у виду још једну чињеницу. Митрополит није никад волио да се говори о њему у његовом присуству и почећу са једном личном историјом. Наиме, 4. јануара 2020. била је четврта подгоричка литија, коју је предводио Митрополит Амфилохије и кренула је, како је то уобичајно, испред Храма Христвог Васкрсења, од доњег платоа, а завршила се код цркве светог Димитрија. Митроплит је благословио да кажем и да поздравим тај народ. Негдје на средини моје бесједе ја сам рекао: „Поздравља Вас ова црква и поздравља најдостојнијег међу нама, светог Амфилохија, владику нашега. Проломио се дуг, громогласан, интиман и топао аплауз и када смо завршили бесједу, ја сам га испратио до олтара. Док смо улазили у олтар, он ми је шапнуо и рекао: „Лијепо си бесједио, али ниси требао мене да помињеш.“
Ја сам већ био узбуђен и потрешен од те ноћи, од сусрета са њим, од оних силних људи који су као светогорск кипариси изникли у перивоју дворца Краља Николе, па сам заплакао, а он ме је стиснуо на средини подлактице и умирио. И сада кад треба да говорим пред њим, о њему, моје зечије срце, дрхтураво трепери као јасика на младом дјевојачком вјетру, па бих и сада најрадије умјесто ових ријечи заплакао и плакао све док он не би дошао па ме стиснуо за руку. Али одрастање је чудна и болна прича и нема одрастања без раздвајања, а то знамо сви ми хришћани да је цио наш живот заправо то одвајање и чекање када ће доћи наш Родитељ, Онај Небески, да нас стисне за руку и одведе код наших најближих. Велики је и чудесни дар од Бога и једина права утјеха да коначни суд о људима и историјским збивањима припада Христу Богу. Ово су ријечи митрополита Амфилохија, из једне од његових четрдесет до сада објављених књига. И не можемо да будемо више спокојнији и увјеренији у очекивању тога Божијега Суда ни за једну личност нашега доба, као што је то случај са митрополитом Амфилохијем. И ма шта рекли и ноћас и свих ових дана и свих дана наших живота о њему, нећемо моћи том суду ни додати ни одузети ни атом ни струну, јер ће тај његов духовни легат праведног Божијег Суда обасјати и освијетлити пут по којем ми корачамо. Говор о митрополиту је заправо говор и прича о нама, о нашим животима и борби да не дамо светиње, од којих је најомиљенија и највољенија личност тих светиња био управо митрополит Амфилохије. Вечерас је овдје ријеч, како је то и отац Гојко најавио, о оној најстаријој философској причи, и то у личности и дјелу једног богослова, нашег митрополита. А та питања о философским везама хришћана дио су оне дуге херменутичке традиције од првих вјекова у којој се теолошка мисао процјењивала посебно кроз њену блискост и сродност са њој најблискијом философијом. Одмах на почетку да наведем један више него инсипиративан исказ митрополита, не само за овај вечерашњи наш разговор, који је у разговору из 1998. дао за „Просвјетни рад“, па ће тамо рећи, цитирам:„ Све сам задивљенији чудом људског бића и природе, а и овом грдном мјешавином у нама и око нас. Све мање вјерујем у Бога, а све више знам да га има.“ На самом крају овог разговора, он ће рећи: „Богословље, књижевност, умјетност и философија одувијек па и данас били су ми храна и хљеб свагдашњи“. Овај лични исказ, није само лични мисаони ред митрополита Амфилохија, нити само каталог његовог духовног сензибилитета, већ овако изнесен чини конституцију еволуције европског мишљења. Цјелокупно поље хуманитаса је овдје изнесено и изречено, орјентишући тиме не само личну историју једне личности, у овом случају митрополита Амфилохија, већ упућује и на колективно памћење које нас повезује са заједницом људскога знања. Свака од ових духовних цјелина пренесена је у ове четири вечери о личности и дјелу митрополита ад литтерам. Дозволите ми да кренем једном другачијом наративном стратегијом, која је жанровски смјештена у она гранична поља која се налазе не само на граници између чињенице и фикције, између историје и противисторије, између философије и теологије, већ се налази на граници између логоса и митоса, а која је од антике па до данас пратила животе великих људи, а посебно чувених философа. Ријеч је о анегдоти, а пошто је ријеч о аскети, анегдоти-апофтегми. Анегдота се конвенцијално схвата да има приближно исти однос према биографији као алхемија према хемији и она укључује нешто више од неке преднаучне приповјести. Сама ријеч на грчком значи једноставно „ствари које нису објављене“, и облик анегдоте је неодређен. Дакле, она означава једно прелазно стање преноса и преношења, па ми се чини да би овај мој говор о митрополиту Амфилохију могао бити прича или слово између анегдоте-апофтегме и хагиографије. Између онога што још није објављено и што је сакривено и чека на своје откривење и онога што је потврђено и проживљено, па заједно конституишу једну интимизовану теолошку апокалиптику личности митрополита Амфилохија. А тај доксографски карактер већ открива не само личност митрополита, већ и карактер личности која није могла да стане у оно објављено, забиљежено, записано, већ се прелила у причу, искуство, оно неизрециво, у осјећање, у митску барку којом се једино може пренијети на другу обалу оно што се склонило и сакрило у збјегу живота, и то философије живота једног истинског мудраца чији се живот могао смјестити само у оним граничним предјелима свјетова. Сам је говорио: „Мени је уска васиона, идем негдје дубље и даље од васионе“ и то је прва слика коју сви носимо о митрополиту и која је, ако хоћете, философски бременита, а која је сажета у оном народном осјећању, у оној литијској анегдоти-апофтегми, а која се оваплотила у хипокористику Ђедо, који је епоним мудраца. Лик мудраца у личности Ђеда је слика правог и истинског философа. Та слика Ђеда, поникла на митолошкој извиискри, лика оног мудрог старца, претка свих наших предака и свједока свих духовних генерација, а не само једне, а у коме се сажима колективно искуство оног видовитог знања једног представника оностраног на земљи, који размиче границе свог и људског вијека, кидајући ланце проклетога Дукљанина, премјештајући нас у подручје ванвремености, вјечности, бесмртности, и у себи обједињујући двије референтне тачке, свештеника или духовника, и народног вође или видара и љекара, али и истинског, мудрог старца или философа. Други народи су у својем добу имали по седам и више мудраца, а ми смо у личности Ђеда имали једног, Епску старину који је војвода од тристо три љета, који у својој личности оваплоћује и старину Новака, Југ- Богдана, старога Вујадина, али и Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенског Тајновидца и Јасновидца, и оне аскете и подвижнике чија имена знамо, али се њихових лица не сјећамо, и уједном лицу, личности митрополитовој, лако их препознамо. Овдје је ријеч о трострукој ономастици једне личности нашег митрополита која није ријетка у легендама о великим људима и истинским мудрацима. Прво име Ристо добио је по рођењу, Амфилохије је добио по монашком посвећењу, а Ђедо по оном саборном, литијском крштењу. Има један израз који сам нашао у његовим књигама, када је посјетио Радована Бећировића у Страшевини, негдје пред крај његовог живота, па га је питао о разним стварима, па му је Радован рекао за једног човјека, који је достојан потомак својих предака: „Он је стара памет“. Е та стара памет се у митрополиту сва сабрала у његовој философији живота. Диодор Сицилијски, антички писац, у својој историјској Библиотеци, у четвртој књизи, који први помиње ових седам мудраца, ће записати шта означава правог филозофа, па ће рећи да је Питагора одредио почела, по којима је одређена философија, разликујући је од мудрости, говорећи како ниједан човјек није мудар, мислећи на слабост људске природе, ма колико био човјек, него је мудрац само онај који слиједећи начине и начин живота једнога мудраца може се назвати филозофом. А ова прича заправо потврђује основну мисао која је већ увријежена у овом ставу Питагорином, да начин на који живите одређује правог мудраца а не оно што говорите, и да су за правог филозофа потребни етос и патос. А прије свега потребна је она симпатетичка веза, она филиа. Дакле прави мудрац био би онај који има етос и патос, а овдје би ме Митрополит употпунио да је за правог философа потребан Христос, етос и патос. Ето то је прва филозофска абревијација митрополита Амфилохија“
Бесједништво као философска дисциплина
Ја мислим да та веза философије и теологије у дјелу и личности митрополита Амфилохија није нигдје израженија него у његовом бесједништву и бесједама. Многи од нас су први пут чули и о Богу и о многим стварима које нису могли нигдје наћи управо из његових бесједа. Прва бесједа послије његовог устоличења за митрополита на Цетињу 30. децембра 1990. на степеницама испред Цетињског манастира и последња његова бесједа из октобра 2020. из болничке постеље чине онај духовни лук којим можемо повезати све оне силне бесједе које се налазе у ових до сада четрдесет књига. Отац Радомир каже да ће их бити сто двадесет. Можете ли вјеровати? Дакле, што је наш покојни Пеђа Вукић говорио, да митрополит некад по пет бесједа у току једне Литургије одржи, али је имао онај светопавловски метод да се уподобљавао ономе коме говори. И његова прва ријеч испред Цетињског манастира када се обратио народу, рекао је: „ Ево мене и ево вас“ и она успоставља онај неопходни антрополошки захтјев достојан делфских пророчких заповијести, које су у темељу човјечанског најважнијег задатка, а то је сусрет човјека са човјеком, а тај ће сусрет поплочати оне улице којима ће проходити наше литије. И наставио је ријечима у истој бесједи: „Спремно је срце моје, каже пророк, и моје срце је спремно да заједно са вама обнављам своју душу“. Он није рекао: „Ја сам дошао да обнављам вашу душу“, већ своју, јер је већ у почетној инвокацији себе интимизовао са другима, а онда је наставио са ријечима, како је он рекао великога Његоша: „ Слобода нас је родила, шта има да се бојимо слободе“. Дакле, слобода и светиња. То је његово послање било, јер се прво морамо ослободити страха и освојити слободу. А он је попут апостола Павла на Ареопагу тако и на оном цетињском Ареопагу говорио као и апостол Павле о непознатом Богу, пошто су људи не само потиснули у својој подсвијести Бога, него су и заборавили на њега. Па им је зато рекао: „Да обнављам своју душу“ , јер душа се може обновити тек кад се ослободимо страха. Заробљен човјек не мисли на своју душу. Дакле слобода и светиња биле су његово послање које је од прве бесједе 1990., а причали су ми и када је био владика у Банату, да се пео на кровове кућа, па је са крова бесједио. А бесједио је на такав начин, а то је и темељ оне последње његове бесједе коју је отац Никола Пејовић из болничке постеље снимио, гдје он каже негдје на средини, а заједничко првој и последњој бесједи је Његош, али он у тој последњој бесједи из болничке постеље каже: „Љубав је начело живота“. То је заправо оно што је породило све оне наше литије, не само оне од прошле године, већ све оне литије које су биле у сусретању сваки пут на службама Божијим са њим. Дакле, ја сам тада рекао на једној литији: „Кад се воле два бића кажемо да је љубав, али кад се воли међу собом цијели народ, кажемо то су литије. То није моја памет, то је искуство којим смо сви ми задојени од митрополита, зато што је он сусрећући нас преко ријечи, преко погледа, преко Литургијских Дарова, бесједио на различите начине. Само да подсјетим да су са митрополитом Амфилохијем заправо почеле те праве философске бесједе, сусрети философије и теологије, преко Кирилометодијевских дана, које је он много волио и пазио. И то је заправо тај сусрет философије и теологије, преко питања о философији рата, о светости , о одговорности, па све до последњих. То је оно што је оставило дубок траг у нама.
Митрополит као учитељ
Ја бих се наслонио на оно што је професор Шијаковић рекао и он је добро детектовао то једно бјекство у манастир и друго бјекство из манастира, односно ту жеравичну тачку која спаја, али и раздваја светог Саву и Доситеја Обрадовића. Митрополит је особен по двије тачке педагошкога руководника, односно лика, личности учитеља, која није непозната у историји нашега монаштва. Најближа може да буде код светог Василија Великог, а основ чини да човјекољубље није дјело самоће, већ се мора провјерити и препустити у изложености другоме, а њу може достићи само онај ко свој живот и своју личност пренесе у ризигијалности. То би била нека политичка теологија. Зато је митрополит видио европску културу у дубокој кризи, самозатворену и самозаљубљену, будући да тај једнострани концепт разума, управо је то промовисано још од просвјетитељства, дакле да је превише ограничио схватање цијелог људског бића. А људског бића нема без те отворености без остатка другоме. Говорио је митрополит да се западна демократија, и то често, трансформише у демонократију, која рјечником, то су његове ријечи, мазне а празне политичке коректности намеће модел мишљења и живљења, опет његове ријечи, без душе и људсковине. И због тога је сматрао хитном потребом да се подржи и оваплоти у сваком тренутку живота онај Христов ум, који у једној философији живота развија христоцентричне погледе на свијет. Оне симболичне облике који се користе за превазилажење контигенције и сложености живота у перспективи вјечности. Није зато случајно да је своје најзначајније теолошке студије и увиде посветио исихазму, јер се одлика исихазма налази у отворености према свијету, у једној кенотичкој жељи за саможртвовањем, у једној неисцрпној спремности да се љубав прихвати у дијалогу, у интерперсоналној комуникацији, да се уведе у исихастички живот у Богу сваки човјек који је близу и који страда. Митрополит је заправо и обновио у нашој култури онај филокалијски идеал личности духовника који је у руском правоживљу познат као старчество. И ту је он јединствен, јер је у својој личности спојио и грчки, односно антички тип вјере, и руски, односно словенски, тип вјере. А срж овог педагошког учитељевања или страчества, ако хоћете идеала учитеља, је дијалог аскетског предања са свијетом и људима, да строгост личног аскетског начина живота који је митрополит практиковао цијелога живота мора бити освједочена у дијалогу са сваким човјеком кога је сретао, од оних цетињских стопера преко карневалских пјесника до оних благочестивих бакица, јер је његова служба била служба духовног учитеља, савјетника, састрадалника. Он је тако уводио свијет у манастир, а не манастир у свијет. И то је оно разликовање између светосавског и доситејевског пута које је митрополит тако оштро у оној књизи о Доситеју написао.
Проф. др Филип Ивановић: Испитивање живота и тајни космоса, Бога и човјека, обиљежило животни, академски и архипастирски пут Митрополита Амфилохија
Савременом човјеку, а поготово оном који носи титулу професора философије, није лако говорити о философији. У последњих пар деценија философија постоји и у свакодневном говору оваквих или онаквих принципа по којима неко живи па често кажемо „он има неку своју фолософију“ до оних подругљивих, у смислу неразговјетнога, бесмисленога говора или мишљења, и то је нешто што је нашем језику прилично својствено, кад кажемо за некога да философира значи да га не не разумијемо. У академском контексту, с друге стране, савремена мејнстрим филозофија далеко је од својих античких извора како по форми тако и по предметима интересовања, што филозофију често своди на минуциозну, јасно устројену анализу питања, која за човјека, нажалост, имају мало или немају уопште интереса. И зато је ово добра прилика коју треба искористити за подсјећање на оне праве оригиналне изворе философије као љубави према мудрости, што је њена етимолошка и на крају крајева најједноставнија дефиниција. Као љубав према мудрости, као чуђење, што Аристотел и Платон виде као зачетак филозофије и као треперење духа над тајнама космоса, дакле филозофија није или није само ригорозно ређање исказа већ је прије свега и након свега начин живота. Након предсократоваца ступа на историјску сцену философије Сократ који у центар свога интересовања ставља човјека, његов живот, односно добар живот, односно етику. Зато Сократа и памтимо по максимама као што је на примјер “неиспитан живот није вриједан живљења” или оној помало зачуђујућој, односно парадоксалној, “знам да ништа не знам”. Сократов живот, још више његова смрт утрли су пут разумијевању философије као начина живљења, што је концепција која неће нестати са старогрчком философијом већ ће наћи своје мјесто у хришћанству, а нарочито у Византији. Оно што је један познати историчар филозофије Пиер Адо назвао “духовним вјежбама” наставиће да живи поготову у монашком покрету кроз практиковање аскезе и молитве, односно кроз једну специфичну, али приличну вјеру, у својим коријенима, филозофију живота.
Да би смо идентификовали конкретне филозофске идеје или познавање филозофије у дјелима Митрополита Амфилохија био би нам, вјероватно, потребан један посебан научни скуп, што не значи да се он неће десити. Али оно што је сасвим сигурно јесте да за идентификовање философије унапријед реченог у смислу, није ни нужно детаљно анализирати његове списе већ је довољно сагледати његов живот и однос према животу. Није ли испитивање живота и тајни космоса, Бога и човјека обиљежило животни, академски и архипастирски пут Митрополита Амфилохија!? Није ли живот духовника најбољи примјер философског живота, односно цјеложивотне духовне вјежбе. Већ поменути Пјер Адо сматра у једном свом делу који носи наслов “Филозофија као начин живота”, да је за разне философске школе у антици постојао претходни егзистенцијални избор. Неки критичари су рекли да није потребно да тај егзистенцијални избор претходи одабиру философске школе којом ће неко припадати већ да су антички ученици филозофских школа просто усвајали одређене скупове идеја и начина живота па и опредељивање на основу тога којој ће школи да припадају. Мислим да је добро за размишљање да у контексту филозофије као начина живота егзистенцијалног избора појединца промислимо, рецимо о неком Ристу Радовићу, који прави избор да студира Богословски факултет иако му је обећана стипендија да студира било који други, али он прави избор да студира Богословски факултет. Па размислимо о том избору да се након факултета упути на даље студије у Берн и у Рим па у Атини да почне своју докторску тезу и да је тамо одбрани. Па зашто баш та докторска теза? Зашто баш паламизам? Зашто баш Григорије Палама? Па зашто у току тог свог боравка у Грчкој одлази на Свету Гору? Зашто постаје монах? Зашто бира име Амфилохије? Зашто долази на Цетиње, постаје митрополит црногорско-приморски и на неки начин запоставља своју академску каријеру да би развио своју пастирску, градитељску, очинску и на крају ђедовску дужност? Запитајмо се каква је на крају крајева била овоземаљска кончина Митрополита Амфилохија, у каквој ситуацији и у ком контексту, и да ли је и то била нека врста егзистенцијалног избора. Оно што је дакле суштина јесте да осим те неке академске или писане продукције Митрополита Амфилохија сасвим сигурно можемо да, у контексту филозофије као начина живота и филозофије као егзистенцијалног избора, закључујемо да Митрополит Амфилохије није био ништа више теолог него што је био и филозоф.
Сама фигура Сократа је обиљежила историју филозофије. И дан данас се она изучава као нешто што је једно од печата не само античке филозофије него филозофије уопште, не само зато што је Сократ осуђен на смрт и што је ту своју осуду прихватио испивши отров, већ и због тога што је био човјек, односно филозоф који је умро у складу са оним како је живио. За ову моју поенту смрти у складу са животом, пало ми је на памет и да кажем буквално неколико ријечи и о томе како Сократ у Федону говори о филозофији. Управо у Федону Сократ каже, он објашњава, да је философија припрема за смрт, и да овоземаљска смрт философима пада много лакше него другим људима, зато што они знају да одлазе тамо гдје постоји нада да достигну оно за чим цијелог живота чезну. Другим ријечима, смрт овоземаљска за Сократа је само почетак, односно прва тачка пута ка небу који је човјекова истинска отаџбина. Дакле, то је једна античка слика истинског философа који умире исто онако како и живи, односно умире у складу са оним што је живио. И у том контексту сам рекао да је Митрополит Амфилохије ако не академски философ, онда је био философ по начину на који је живио.
Филозофски часопис “Теорија” 1981. године издаје посебних број под насловом “Филозофија и теолошко мишљење” и тај је број био замишљен тако да неколико теолога и филозофа, и православних и римокатоличких, одговоре на одређени број питања у виду анкете, а Амфилохије Радовић не одговара на анкету конкретно на постављена питања већ шаље један свој краћи рад, који бива објављен у том броју на тему “Суочавања људске и Божанске егзистенције” гдје је Митрополит записао: “тражити вјечну пуноћу своје личности у ономе што је нема само по себи, а то су човјек и природа узети сами за себе, условљени својом тварношћу и променљивости, значи да човјек пристаје на коначно ништавило себе и својих односа, то јест на смрт. Откривали лични однос са вјечним другим кроз своје општење са њим и кроз свој непоновљиви начин постојања у односу на природну општост и исто тако непоновљиву различитост других бића, човјек тиме открива словесност односно Логосност себе и свега постојећег”. Мени је то била једна врло бременита идеја, односно реченица у којој ми се некако чини да се сублимирају знања истраживања и филозофа и богослова, уопште мислилаца, од антике преко средњег вијека, нарочито Византије, па све до 20 вијека, и рецимо егзистенцијализма и других мисаоних токова тога доба.
Има једна реченица у његовом докторату која каже: “ниједна друга епоха није имала толику жеђ за заједништвом и за бескрајним колико наша епоха. Истовремено ниједна друга епоха није имала толики осјећај одсуства нераскидивог заједништва и онтолошког личног бескраја као наша”. Ово је реченица иначе у закључку доктората која говори колико је Митрополит Амфилохије био свјестан свијета. Он је живио у свијету и био свјестан његовог контекста, био је свјестан ствари и свега онога што се дешава око њега и мислим да је ова реченица узрокована неким посматрањем свијета који је био око њега. А он у једној реченици све то сублимира, тако што препознаје жељу за заједништвом и бескрајем, дакле препознаје потребу да будемо у заједници, али такође да та заједница не буде само заједница нас од крви и меса и заједница овога свијета, већ и заједница за бескрајем. А та потреба човјекова за бескрајем је нешто што није до краја задовољено и нешто шта нам треба и дан данас, а што би иначе требало на неки начин да усмјеравамо ка правом задовољењу и не тражећи неке супституте за то.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 28. октобра 2021. године)
Проф. др Богољуб Шијаковић: Митрополит је рехабилитовао изворни смисао политике, а то је брига за заједницу
О односу философије и теологије
Захваљујем и хвала колегама што су ми омогућили да одмах директно кренем у саму ствар. Није то само новија појава да је философија често на злом гласу и да се, онако мало пејоративно, говори о такозваној професорској философији. Она је постала једно занимање, једна чудна разуђена дисциплина, која је чак неухватљива и небрањива. Још давно, у античко доба, Аристофан је у својим комедијама исмијао философе, па међу њима и Сократа, говорећи да су они ,,ни на небу ни на земљи” и да се баве нечим што ,,никог не занима нити се било ко у то разабира”. Има, наравно, тих девијација не само у философији, има их и у теологији. Знамо на ком испиту је пала схоластика. Схоластика је била, логички и методолошки, изузетно развијено мишљење, али она се отуђила од самог живота и више нико није могао да схвати какве везе има уопште са животом, дакле постајала је неко беживотно знање.
Митрополитова мисао, да одмах кажем, никако се не може трпати у неки схоластицизам било ког типа. Он је разбио све препреке и све ограде сваког схоластицизма кад је у питању његова мисао и његов живот. Мисао Митрополита Амфилохија садржи изобиље импулса за философију. Ако се окренемо изворним философским питањима, не ономе у шта се све философија може изметнути, а то су у основи два питања: шта је биће, шта постоји, и друго питање: како треба живјети. Митрополит је на оба питања дао јасан и недвосмислен одговор, посветио и живот и дјело тим питањима. Оно што истински и исконско постоји, то је Бог, Света Тројица и Христос. А како треба живјети? Па то слиједи из овог претходног питања: тако што треба да се уподобимо Христу. И на тај начин имамо одговор на оба питања. Наравно, Митрополитово стваралаштво је изузетно обимно: ту је десетине књига и стотине чланака. И природно је да не можемо о свему томе говорити, него о оним акцентима и најважнијим моментима. Његово дјело ће сигурно бити у будућности предмет истраживања, јер када се суочимо са тако великим дјелом, коме у нашем времену може уз раме да стане само дјело владике Атанасија, онда морамо поставити једно забрињавајуће питање: да ли видимо на хоризонту? Да ли можемо уопште наслутити да ће се код Срба поново појавити тако велико дјело? А они су имали на кога да се наслоне: на Јустина Поповића, на Николаја Велимировића, па онда је и ту просто позив и онима који ће данас и сјутра мислити, теолошки и философски, да и они имају на кога да се ослоне.
Ако бисмо хипотетички мислили да нема других књига о теологији осим Митрополитових, то би нам било довољно да се упутимо у све важније теолошке проблеме и теолошке дисциплине. Он је, о томе је и синоћ било ријечи, избјегавао то и није прихватао да се теологија распадне на неки низ самосталних дисциплина и струка, да то буде знање резервисано за узак круг људи, ма колико његова мисао знала да буде и вербално тако артикулисана да није једноставно продријети у њу, јер су биле такве теме којима се бавио. Он је, хоћу да кажем, држао у интегралном јединство цјелокупно теолошко знање. Али, поред тога, он је држао у јединству теологију са философијом, историјом, културом, са политичким животом. Не само да се, дакле, противио разградњи теологије на засебне и отуђене дисциплине, него се противио и самодовољности теологије и њеном дистанцирању од стварности живота. Он је, дакле, трагао за универзалном и животном истином и ту животну истину је потврђивао својим животом.
Ако бисмо поставили питање, да употријебим један стручни израз који одмах заборавите, фундационализам, а то значи: како је једно мишљење фундирано, утемељено, гдје оно налази своје сазнајно утемељење и оправдање. Онда би се, када је Митрополит Амфилохије у питању, могла издвојити три темељна полазишта његовог мишљења: прво је, наравно, лично искуство вјере, а то значи искуство личносног Бога у животу и у историји. Кад кажем лично, то претпостављам да знамо, али ипак да истакнемо, то не значи приватно или персонално, јер личност је, како нас је небројено пута учио Митрополит Амфилохије, релациона, односна категорија, јер не постоји једна личност, Постоји само личност у заједници, па је према томе дубоко искуство једне личности заправо искуство читаве заједнице. То је саборно искуство, како би се рекло интер-субјективно искуство, које важи међу свим субјектима у тој заједници. Друго важно полазиште, и то је поменуто било синоћ, Митрополит у духу антрополошког увјерења читавог савременог европског мишљења, развија теолошку мисао, полазећи од триадологије, а томе је посвећен његов докторат, из тога происходи христологија, а из христологије антропологија или теантропологија. Тако да код Митрополита антропологија не добија само своје утемељење, него и одређену сврху као дисциплину. Она је дисциплина са посебном сврхом.
Наравно, немамо сад времена и није ни прилика да нашироко показујемо читав контекст европског мишљења унутар ког Митрополит развија овај теантрополошки став. Али, само да подсјетим, он се увијек руководио сликом човјека као Божијим подобијом, сликом човјека као бића слободе и достојанства, и онда нас та тема враћа на ренесансну рехабилитацију теме De hominis dignitate – О људском достојанству, а та тема у Ренесанси је незамислива без њених хришћанских извора, а ти хришћански извори су укоријењени у хеленској антици, и онда ту долазимо до оног gnōthi seauton – познај самога себе. Дакле, у том његовом антрополошком окрету, који карактерише савремену философију, видимо синтезу читавог европског мишљења, од почетака до данас. То је једна, заиста, толико озбиљна тема.
Треће темељно полазиште се састоји у сљедећем: кроз призму христолошки утемељене антропологије, Митрополит Амфилохије приступа проблемима савремености и онда, поражавајући положај човјеков данас, контрастивно тумачи у односу на човјеково назначење, на оно шта би човјек могао да буде. Из тог питања: ,,Шта би могли да будемо?” происходи његова брига за заједницу. ,,Шта бисмо као заједница могли да будемо?” Видите, одатле происходи једна нормативност. Дакле, морамо живјети у складу са одређеним нормама. Он нас је стално опомињао, као прави васпитач, на то. Његова мисао се окреће у контексту европске хуманистичке културе, која се, након Великог рата, обрушила у једну кризу и након Великог рата криза је постала основно својство људске цивилизације и трајно својство. Ми смо константно у некаквој кризи и стално рјешавамо неке кризе због тога што смо залутали на путу историје.
Посебно тај контекст означава у његовом животу доминација комунистичке идеологије и банализованог анти-теистичког просветитељства. Такође, кад је теологија у питању, за њега је релевантан контекст теолошких струјања његовог времена, као што је то патристичка синтеза, а такође и разни проблеми, као што је однос теологије према философији, култури и историји. И све се то могло видјети ’70-их година, када се Митрополит вратио у Београд и почео да учествује на јавно-интелектуалној сцени и на академској сцени, која је дуго, већ прије тога деценијама, била ускраћена за такву мисао какву је он носио, једно такво увјерење. То су биле фасцинантне дискусије, расправе и предавања, гдје су сале биле препуне по читавом Београду.
Нарочито када је у питању однос философије и теологије вјере и знања, а посебно када је у питању статус хришћанске философије, а унутар ње проблем несазнатљивости, изградња једне агносиологије. То је посебан акценат Митрополитове мисли. Однос теологије и философије је Митрополит посматрао нипошто као однос међусобно искључивих дисциплина, већ као однос продуктивног преплитања. И то не само како се оно реално догађало у духовној историји, већ како то преплитање може да нам да подстицаје и у теологији и у философији. И ту имамо посла код њега са једном синтезом, човјек невјероватно широких замаха и синтеза: то да је истинско знање дар од Бога, Митрополит је детаљно разматрао у својој докторској дисертацији и у каснијим радовима на сличне теме. Нећу сад да рекапитулишем, било је синоћ ријечи о томе, али да истакнем да његов докторат показује толико убједљиво и јасно каква је важност религиозног искуства и шта значи знање као дар.
Сви ми знамо да су вјера, нада и љубав основне хришћанске врлине, али оне су, како се то каже, божанске врлине! Божанске јер нису наш производ, јер их добијамо на дар. И вјеру, коју Бог открива нама, и наду, коју нам Бог даје, јер је то Бог обећања, који то Своје обећање јемчи, и то заклетвом, и ми вјерујемо у спасење јер је та нада зајемчена, и љубав, јер Бог први завоље нас и ми само узвраћамо. Тако и ово знање које добијамо од Бога не можемо ми произвести и ту желим да истакнем један важан момент начелног типа за философско мишљење данас, а то је епистемички статус религиозног искуства, сазнајодавни статус религиозног искуства. Дакле, постоји она врста сазнања коју не можемо ни на који начин стећи осим кроз вјеру! И то је, дакле, показано у овоме граду.
Сад бисмо могли ту развијати једну тему односа философије, теологије и науке: шта је уопште знање? Отац Гојко је начео једну интересантну ствар кад је поменуо ту проблематизацију у науци сваког другог облика знања. А ви ћете сваког дана на првом дневнику да видите како људи говоре: ,,Ми вјерујемо науци!” они не кажу: ,,Ми знамо науку.” него: ,,Ми вјерујемо науци.” Дакле, у тој ситуацији и наука је објект вјеровања. Да не говоримо о томе што смо ми давно упали у замку, у доба позитивизма и просветитељства, да научни појмови треба да буду прихваћени као сама реалност. Научни појмови су један опис реалности. То није реалност, него су научни појмови.
О светосавској мисли Митрополита Амфилохија
Као увод у ту тему само да поновим то да је мисао Митрополитова дубоко Христо-центрична, и његов живот и његово дјело. Он инсистира на том сусрету Бога и човјека, који се већ догодио у Христовом оваплоћењу. Бог се, дакле, не устручава да се спусти на наш ниво, да тако кажем. Према томе, он је одатле изводио закључак да је Бог који је постао човјек темељ и Богопознања и антропологије, у њиховом унутрашњем јединству. Јер самосазнање је заправо Богопознање и обрнуто, Богопознање је самосазнање. У том контексту он говори да је Христос такође Богослов. Да сад не развијамо ту идеју Бога Логоса, с почетка Јеванђеља Јовановог.
Е, сад само кратко да се из тог угла вратимо на Сократа. Видите, ако из те Христо-центричне перспективе посматрамо Сократа, онда Сократ јесте тај који јесте у историји људскога духа, философије и културе. То је тако у историји и било. Тек страдање Христово бацило је нову свјетлост на Сократову судбину. И кад ми данас тумачимо овако, као што колеге релевантно и говоре о Сократовој судбини, онда ми заправо његов живот и његову кончину посматрамо као Христово страдање. Према томе, без тога нама Сократ не би био толико важан и толико присутан у нашој култури. То видимо и у Ренесанси када је један чувени аутор, Еразмо Ротердамски, у 16. вијеку, говорио: ,,Socrates, ora pro nobis.” ,,Сократе, моли Бога за нас.” Дакле, он се обраћао Сократу као хришћанском светитељу, управо посматрајући га из овог Христо-центричног угла. И сад видите колико ми имамо плодан терен да из угла Митрополитове философије разумијемо и античку мисао.
Наравно, Митрополитова мисао је често била реакција на владајућу идеологију и на владајућу стварност. Чак начелно када говоримо о њему као философу у овом изворном смислу, он је чак и својим животом демонстрирао да је хришћанска философија заправо једна евиденција, да је она евидентна. Постоји огромна расправа у историји философије о статусу хришћанске философије и нећемо се тиме замарати, али просто треба да знамо да је бити хришћански философ нешто евидентно и да то не треба доказивати, јер наша егзистенција претходи сваком нашем предметном мишљењу. О чему год да мислимо, услов је да постојимо. Не можемо мислити ни о чему ако не постојимо. Према томе, ми егзистирамо већ као духовно биће. Мој духовни живот је стварност и ако постојим као хришћанин, ако постојим у контексту вјере, онда могу да мислим о разним философским проблемима и темама као хришћанин. И онда је то хришћанска философија из искуства вјере.
Кажем, Митрополит је у том смислу константно демонстрирао импулсе за философију и потенцијал философа, не само онда када је писао о философско релевантним темама. Његова реакција на постојеће стање је и његова позната студија о светосављу. То је једна тема која је била доста запостављена у нашој култури, односно након чувеног текста Јустина Поповића ,,Светосавље као философија живота”, то су његова ратна предавања омладини у окупираном Београду, није било неког битног рада о томе. Између два рата о томе се водила велика дискусија и велика расправа и, нажалост, просто, Светосавље је толики један потенцијал као тема за нашу културу, за нашу духовност. Учени и образовани људи, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Димитрије Најдановић, Вујић, Милош Ђурић и тако даље, они су између два рата говорили о Светосављу да би искристалисали једну тео-хуманистичку мисао која би се супротставила пропалом западном хуманизму. Након Првог свјетског рата нико више није вјеровао да се може говорити о било каквом хуманизму. Након Другог свјетског рата, Адорно је рекао: ,,Па чему пјесници и философи након Аушвица и Јасеновца.” O чему имамо ми да причамо након Јасеновца? То је крај људске мисли, то је пораз људске мисли.
У том контексту, Митрополит се враћа овим темама на један изузетно озбиљан и данас веома инспиративан начин и он нам показује како дјело Светог Саве не можемо схватати и тумачити као неко просветитељство западног типа, каквог је заступао Доситеј. И он ту производи један антагонизам између Доситеја и дјела Светог Саве. Толико импулса има у том његовом раду. Он почиње оном чувеном реченицом да ,,једно бјекство у манастир” бјекство Светог Саве, и ,,друго бјекство из манастира” бјекство Доситеја Обрадовића, опредјељује животни пут не само те двије личности, него читаве наше културе. Он доказује да је полазиште Светога Саве истина примана вјером, то јест Богочовјека у вјечност, којом се мјери свако вријеме.
И он повезује светосавско предање са исихастичком духовношћу и то са исихастичком духовношћу у једном саборном смислу. Као што је Свети Сава избјегао у ту замку о којој се у то доба говорило, постојао је један израз ,,свети егоизам”, када неко оде у келију и сам спашава себе, није га брига за свијет. Свети Сава је не само бјежао у манастир него је бјежао и из манастира да спашава народ, да спашава друге. Дакле, то је велика ствар и то су велики Митрополитови уводи. И он говори о трагичности наше доситејевске модерне културе и просвјете, јер се она одрекла сопственог историјског континуитета и идентитета. И у каснијим радовима о духовном и у културном значењу манастира Студеница, о духовном смислу храма Светог Саве и тако даље.
Он, рецимо, у том тексту пуноћу Светосавља види у Косовском завјету, и то морамо поменути као нешто што је он стално држао на уму и на шта нас је опомињао. Он је увијек држао у јединству Косово, Ловћен и Јасеновац. Косово као нашу завјетну мисао, и ту ми видимо колико је његово схватање националних проблема заправо универзално. Он је премостио тај проблем и то питање националног и универзалног. Он је са универзалног становишта говорио о националном. Њему није могло промаћи да смо ми завјетни народ, а то значи народ утемељен у вјери и у нормативности, обећању да см се завјетовали, да нешто јемчимо и да гарантујемо нешто, а то значи да имамо шта да бранимо, јер тако раде људи који имају нормативни систем. Они имају шта да бране и то су показале литије: да ми, као народ, имамо шта да бранимо. Он је на томе стално инсистирао. Ловћен и капела, то је такође био његов завјет који је примио од Његоша и принио га нама као наш завјет, и Његошу и Митрополиту Амфилохију. И Јасеновац, то је наша велика историјска жртва, све жртве од Косова, које морамо убрајати у живе и на њима темељити наш живот, јер жртва је у темељу вјере, жртва би требало да је у темељу културе!
Дакле, један интегритет Косова, Ловћена и Јасеновца је њему стално био на уму.
Искуство са Митрополитом Амфилохијем као философом
Изванредно искуство. И Кирило-методијевски сусрети, њих је било дванаестак, сви изреда су били изванредни. Теме су биле рат, светост и одговорност, личност, покајање, страдање и тако даље. Дакле, све су то биле веома актуелне теме, дневно актуелне теме. Ја могу да кажем као свједок тог времена да нико у Црној Гори није ни разматрао те теме ни изблиза, можда није ни помињао те ријечи у јавном животу. Али Митрополит је осјећао да су то фундаментални проблеми којима се морамо позабавити. Он је имао толику ширину да организује и води Кирило-методијевске сусрете на којима су учествовали људи из најразличитијих струка философије, теологије, права, економије, историје, књижевности, психологије и тако даље. Могао бих рећи да не сва, али огроман број важних имена интелектуалног живота тада су се радо дозивали и учествовали у тим сусретима, који су некако, стицајем околности, отихнули, а ово је прилика да се присјетимо тога да би било добро обновити их, па и у част Митрополиту Амфилохију.
То такође говори о томе колико је он био заинтересован за јавни живот на један дубински и фундаменталан начин, не површан начин. Сви смо свједоци да се политика данас, гледано глобално и гледано локално, поготово локално, свела на манипулације, лажи, изневјеравња обећања и тако даље. Закономјерност политике данас је да нарушава све норме до којих је људском роду стало и сваког дана смо свједоци тога. То је један глобални налет који води човјечанство у суноврат и огроман број људи који добију народно повјерење веома се радују што нас све воде на Титаник. Митрополит је рехабилитовао изворни смисао политике, а то је брига за заједницу, брига за полис. Какви смо то људи ако не бринемо за заједницу у којој живимо, јер та заједница нас чини људима! То је био његов императив. Због тога је његова ријеч, као што знамо, истинољубива ријеч, понекад била прекорна, јер позива нас заборавне на покајање. Понекад је била бунтовна, јер нам не допушта да се олако одрекнемо слободе. Није нам дао да се олако одрекнемо слободе, а то је угодно одрећи се слободе. На пристанемо на наметнути изгон истине у овом времену лажи и пост-истине, на организовано ружење светости, на одбијање даровне жртве, када наши животи постану лишени смисла.
Он је, дакле, био руковођен бригом за заједницу и то бригом за конкретну заједницу у којој је живио. Сви смо могли да видимо мед који је он свуда скупљао, али нико није могао да види горчину и жуч који је гутао. Али понекад смо видјели ту оправдану жестину, као реакцију на јавну скаредност, на неправду. Видјели смо правдољубивост, залагање за божанске и људске вриједности. То нам недостаје у овим временима. Знамо сви колико је он душа опојао, на колико је стратишта био. Он је опојао оне чије име деценијама нико није смио да помене, ни да их се сјети, јер су били осуђени на забрану памћења. Он је и пораженима и одбаченима враћао људско достојанство. Он је све нас лијечио од амнезије. Својим врлинама и подвизима обликовао је духовну и моралну снагу народа и зато су његова теологија и философија тако дубоке, одважне, конкретне. Његова теологија је показна вјежба живота и када је нама оставио свој богатством преиспуњени живот, и у својим молитвама понио наше кривице, онда су га на кољенима испратили они које је учио како да стоје усправно.
Дакле, његова политика, далеко од сваког политиканства, је заправо пут душе у чистоту и слободу. Недостајаће нам та врста политичке теологије, која читаву историју народа посматра као историју жртве на распећу. И ја се присјећам те 1990. године, када је испред Цетињског манастира позвао народ да узме слободу. ,,Не бојте се, узмите слободу!” Увијек је исказивао поштовање свакој личности и уздизао њену слободу и достојанство. Дакле, он се активно супротстављао политичкој култури понижења која нам се намеће. Тако да ова свенародна лозинка ,,Не дамо светиње!” то је његов наук нама да имамо шта да бранимо. То нас је, у временима безнађа и безакоња, научио наш Митрополит.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 28. октобра 2021. године)
