Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Успења Пресвете Богородице, 6. октобар 2017. године
Служимо, драга браћо и сестре, ову службу Божију на овом светом мјесту. Ево, послије пет стотина и двадесет и седам година од упокојења ктитора и оснивача овога светога храма, кнеза Ивана Црнијевића. Његови земни остаци овдје почивају пред нама. Тако да је судбина ове светиње и овога храма била и судбина његова, не само до његовог упокојења, него и послије његовог упокојења. Није случајно да се ово мјесто назива Ћипур, јер то на јелинском језику значи ,,башта”. Очевидно, за вријеме Црнојевића, митрополитска башта је била овдје, до данас је овдје остала и она се назива Владичина башта, читав овај простор около. Дакле, башта која је, по много чему, слична оној Гетсиманској башти, оцрњеној страшћу и издајом, како каже ријеч Господња. Ово мјесто је вијековима зрачило и свјетлило вјером у Христа Бога распетога, од Дјеве рођенога и распетога на Голготи. Отуда је ово мјесто, по много чему, и мјесто васкрсавања, вјековног, душе, душе ове државе и овога народа.
А, с друге стране, ово је мјесто Његове Голготе и Његовог распећа. Ми ове године, служећи службу Божију и вршећи помен свима ктиторима, оснивачима, приложницима и добротворима ове свете обитељи и свима онима који су овдје похрањени и који чекају до Судњега дана, међу њима посебно мјесто заузима краљ и господар Црне Горе, Никола I Петровић и његова благовјерна супруга Милена. Дакле, сва та вјековна историја је у знаку крста, у знаку Голготе Христове и у знаку васкрсења и обнављања, као што је сав људски живот и људска историја у знаку Голготе и у знаку Васкрсења. Једно од таквих светих мјеста јесте у право ово свето мјесто. Дакле, ми данас овдје, служећи тај помен, започињемо и међународни научни скуп, посвећен управо тој благородној лози Црнојевића и свему ономе што је она изњедрила кроз вијекове, до наших времена, и свему ономе што се догађало на овим просторима, гдје се укршта исток и запад, сјевер и југ. Прослављамо, такође, и ову свету службу Божију, тај спомен и започињемо овај научни скуп на празник зачећа Јована Крститеља и Претече. Ни то није случајно, као што ништа није случајно у људском животу, као што није ништа случајно што се догађало у историји ове древне светиње. Није случајно да је десна рука онога кога су зачели Захарија и Јелисавета, није случајно да је та рука његова стигла до нас, пролазећи и земљу и градове. Од Јерусалима до Антиохије, до Цариграда, до Родоса, до Малте, до Петрограда, до Естоније, до Берлина, до Београда, до светиње манастира Острог, па ево, на крају, та рука је, заједно са Богородицом Филеримском и заједно са дјелом крста Христа нашега, стигла управо овдје у ову цетињску светињу и благословила ћивот Светог Петра Цетињског. Три велике свехришћанске светиње и присуство дјела Часнога крста је свједочанство да је ово заиста мјесто Христове Голготе кроз вијекове.
А присуство руке Светога Јована је свједочанство да је Свети Јован Крститељ онај који је кроз вијекове надахњивао читава покољења да прилазе Ономе чији је он био Претеча. ,,Ја нијесам,” одговори Свети Јован Претеча ,,него долази послије мене Онај коме нијесам достојан ни одрешити ремен на обући Његовој.” Ето, рука тог Светог Јована Претече се овдје налази да проповједа оно што је проповједао док је ходио по земљи – покајање. ,,Покајте се, јер се приближило царство небеско.” Свети Јован Крститељ, покајник, дио Часнога крста и, трећа велика светиња, Богородица Филеримска. Онај ко иде на Родос, видјеће да и дан-данас постоји манастир, обитељ света звана Филеримос. Том манастиру припада рука Светог Јована и дио Часнога крста, једно одређено вријеме, али од његовог оснивања припада икона Богородице Филеримске, која је, заједно са ове двије светиње, ходила и проходила земље и градове. И та Богородица Филеримска је овдје Божијим чудом и Божијим знамењем. Она је током наци-фашистичког распећа 1941. године побјегла и скрила се са дјелом Часнога крста и са руком Светог Јована, скрила се код моштију Светог Василија Острошкога, да би над њом, и над ове друге двије светиње, било извршено насиље од 1952. године. Биле су затрпане у некаквим подрумима Извршног вијећа Црне Горе или Удбе, али ипак се Бог дотакао срца оних који су је отели из манастира Острога, па су јавили, блаженог спомена, Митрополиту нашем Данилу, да ту постоје три светиње и двије светиње су враћене Цркви и ено их у ћивоту Светог Петра Цетињског. А Богородица Филеримска, икона коју је, по предању, насликао Свети апостол Лука, она је привремено дата музејима цетињским, да би била обновљена.
Међутим, од тада, од 1978. године, она се налази у музејима, па је сад изложена као музејски експонат у Владином двору, па и то је некако поднијела мајка Божија. Али сада се припрема најстрашнији злочин против Пресвете Богородице, која је покровитељка овога града, то свједочи и овај храм њој посвећен, а сада, у времена краља Николе, посвећен Светоме Ђорђу, то свједочи и Саборни храм Цетињског манастира, Влашка црква и сви ови храмови овдје су посвећени Пресветој Богородици, тако да је Богородица покровитељка овога града. Е, отуда долазак Богородице Филеримске овдје треба да буде знак великог благослова овога града, овога народа, ове државе и читавога Балкана, да не кажемо и читаве Европе. И било би безумље ту икону, свети образ Пресвете Дјеве, да се он ухапси, да се затвори у пећину која се налази између Цетињског манастира и данашње Богословије, одакле избија гејзер.
Сви Цетињани се сјећају 1980-их година да је из те пећине изаврело врело и поплавило читаво Цетиње. Хоће ту да смјесте икону Свете Богородице! Даће Бог и ја се надам у Бога да ћемо ми, у ово наше вријеме, заједно са свима, да ћемо те три светиње похранити изнад Цетињског манастира, у храму који је почео да се гради 1910. године, за вријеме краља и господара Николе I Петровића-Његоша. Ево, и то је чудо Божије да је сачуван камен темељац храма који је постављен између Биљарде и Владиног дома, на коме пише: ,,У вријеме владе краља Николе I, овај храм сагради цар Николај, августа 1910. године”, дакле, у вријеме крунисања краља Николе. И очевидно је и то једно од чуда Божијих да се поводом стогодишњице мученичке смрти царске породице, цара Николаја, царице Александре и њихове заклане дјеце, да се тим поводом у право те светиње које су биле на његовом двору, па су стигле овдје код нас и стигле овдје гдје је он положио камен темељац саборног храма престонога града Цетиња, надамо се да ће та 1918. година бити наставак његовог светог дјела и њему у спомен, у спомен краља и господара Црне Горе, Николе I Петровића-Његоша и у спомен свих оних који су овдје градили и живјели од 1480-их година, када је основано Цетиње и када је основан овај свети храм овдје.
Изнад Цетињског манастира, између два рата је ондашњи Митрополит Гаврило Дожић, потоњи патријарх српски, који је крај рата дочекао у Дахау, и ондашњи бан зетски, Мујо Сочица, они су сасјекли таблу изнад Цетињског манастира да би ту поставили тај завјетни храм краља Николе и цара Николаја. Али дошло је безбожништво послијератно и спријечено је то, али камен темељац је ту, име Пресвете Тројице, Бога љубави, је оно име коме ће тај храм бити посвећен и зато су и стигле ове три светиње. Пролазећи земље и градове, на крају су стигле овдје, у овај краљевски град, да би оне биле похрањене, да би смо се пред њима Богу молили и да би цјеливали не само Цетињани и Црногорци, него сва Европа управо у том храму, који ће, ако Бог да, идуће године тај камен темељац ће бити постављен изнад Цетињског манастира. И нићи ће у догледно вријеме, а ја вјерујем да ће се то догодити у вријеме обиљежавања осам стотина година непрекидног постојања ове Митрополије, а то је 1219. односно 2019. и 2020. година. Надамо се да ће доћи до освећења тога храма, као и до освећења обновљеног храма гдје су столовали апостолско зетски епископи и митрополити скоро двије стотине година, а то је храм Светих Архангела на Превлаци. Дакле, да би се то догодило, неопходно је да овдје, пред овим ликом Богородице Филеримске, који је прошле недјеље овдје благословио собом ову светињу, да би и братство манастирско и наша богословска школа и Цетињани свакога петка на Вечерњој служби служили акатист Пресветој Богородици Филеримској. Дакле, да замолимо Пресвету Дјеву, покровитељку овога града и покровитељку васионе, да је замолимо да она помогне свима нама, да нас освијетли и просвијетли, да обасја ум наш мудрошћу и знањем, да њена икона не буде оскрнављена и ове три светиње, заједно са њом, да добију оно мјесто које су имале кроз вијекове, до наших времена.
Молитвама Светога Захарија и Јелисавете, Светог Јована Крститеља и Претече и Пресвете Богородице и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
