Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Светог Николе у Кончулу, 24. септембар 2010. године

Он осјети у Себи силу што изиђе из Њега. А она, дотакавши се Његових хаљина, по вјери својој, доживјела је велико и неизрециво чудо да је престала да тече крв њена која ју је мучила читавих дванаест година. Овдје имамо опис једнога догађаја гдје се сусрела људска немоћ, људска слабост, људска болест са силом Божијом и показало се оно што је записао апостол Павле за себе, да се ”у немоћи показује сила Божија”. Свети Максим Исповједник говори да је циљ свеукупног људског подвига, људског труда, људских врлина, поста и молитве, не да би тим својим трудом и подвигом стекао и да може стећи преко свога труда и подвига неку награду Божију и да би га Бог наградио због тога. Умјесто тога, циљ свеукупног људског труда и подвига је да се спозна сопствена немоћ. Као што каже у светом Јеванђељу, када све учинимо, онда треба да будемо свјесни да смо као слуге непотребне.

Није, дакле, у људској немоћи снага и сила, нити је у људској врлини спасење, него је сила Божија она која утврђује човјека и која га исцјељује, која му даје снагу, крепост и здравље. Када се хранимо плодовима земаљским, онда доживимо ту силу Божију коју је Бог уградио у Своју свеукупно творевину. Кад поједемо јабуку, грозд, то је дотицај са Њим, то јест дотицај силе Божије, крепости и хранљивости која је у том грозду или у тој јабуци. Тако и сунце које нас грије, и њему је Бог дао силу и снагу да може да обасја човјека и да му да топлину, да га загрије и да земљи да живот и да даде биљу, растињу и живим створењима снагу да могу да узрастају. Ако је то наш додир са природом око нас, извор наше снаге, нашега здравља и нашега раста, колико је тек извор наше снаге и нашега раста дотицај наш са живим господом. Овај свијет свеукупни, и све што је у њему, личи на хаљину Господњу и дотичући се овога свијета и успостављајући однос са њим, ми, преко те хаљине Господње и кроз њу, градимо свој живот. Тај додир човјеков, преко чула додира и преко свеукупног устројства са Божијом творевином, са другим човјеком, са другим створење, је извор човјековог живота. Без тога додира, човјек не може бити прави и истински човјек. А преко свега и изнад свега, преко свих тих додира и сусрета наших овдје на земљи, са Божијом творевином, са Божијим створењима и са другим људима, ми тиме предосјећамо онај најважнији сусрет, онај најважнији додир без кога човјеку нема живота, а то јесте додир са самим Господом.

То нам свједочи овај примјер, овај догађај из Јеванђеља, ова жена која је потрошила све што је имала, ишла од љекара до љекара да се излијечи њена болест, имајући у себи вјеру, чувши за Господа, она је без питања и без молбе, испуњена вјером, надајући се да ће кроз додир и са само хаљином Његовом оздравити, она се дотакла Господа и заиста је изишла сила из Господа и она је оздравила. А Господ већ зна ко Га се дотакао. Међутим, због сабраних око Њега и ради Својих ученика: ”Ко је тај ко ме се дотаче?”

А ученици кажу: ”Толико је њих који се гурају око Тебе, ти питаш ко Те је додирнуо?”

А Он се окрене ка њој и она паде пред ноге Његове и исповједи да Га се она дотакла. Она је дрхтјела, знајући шта јој се догодило и казала је сву истину и Он јој је рекао оне знамените ријечи: ”Кћери, вјера твоја спасла те је. Иди с миром и буди здрава од болести своје.”

Извор здравља, извор човјековог живљења је у право истинска и дубока вјера. Што је вјера дубља у човјековом срцу, то је веће присуство Онога у кога вјерујемо. Зато је апостол Павле записао у посланици Јеврејима: ”Вјера је основа онога чему се надамо, провјера невидљивих ствари. Већ сама чињеница да вјерујемо је свједочанство да Он јесте, јер не би могла да се роди вјера у људском срцу да Он није негдје у дубинама људскога срца и човјековог бића. И што је дубље то осјећање Његовог присуства у нама, Њега као творца, као спаситеља, као искупитеља, то је и сила Његова она која дјејствује кроз нас и укрепљује нас. Свједоци тога су, на првом мјесту, свети мученици и свете мученице Христове, који су, у бескрајној својој немоћи и понижењу, трпећи страховита страдања, али и вјером својом се дотичући Господа, успјевали да побједе своје непријатеље и кроз њих се пројавила сила Божија. Такве су и мученице Митродора и њене сабратнице, које су принијеле себе као жртву миомирну и које су својом вјером и својом вјерносту посвједочиле, проливши своју крв за Господа, тиме задобијајући силу Божију.

Дакле, додир Господа, додир хаљина Његових, додир кроз вјеру, то је оно што је најважније за човјека. Све дотле докле се човјек не додирне Господа свим срцем својим и свим умом својим, он не може бити здрав, не може бити истински човјек. То свједочи Божије откривење преко кога Он додирује нас, додирује ум и срце пророка и апостола, а преко њих и нас. Дакле, свеукупно откривење Божије је свједочанство Божијег присуства и Божијег дјејства и свједочанство Божије силе којом Бог ствара свијет, промишља о свијету и којом открива Своју вјечну и непролазну љубав, дарујући нам Сина Свога Јединороднога, који не само што се додирнуо нас, него се и уселио у нас пун благодати и истине.

Нека би Господ молитвама Свете Митродоре, Минодоре, Нимфодоре и нас удостојио Свога светога додира, да бисмо и ми познали све ширине и висине тајни Божијих и да бисмо се сјединили са Господом не само у времену, него и у вјечности, молитвама светих мученица и свих светих, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This