Izaberite stranicu

У последњих неколико дана у средствима јавног информисања појавила се информација да ће се на дневном реду сједнице Скупштине Пријестонице Цетиње, заказане за дан 14. септембар 2021. године, поред осталог наћи и грађанска иницијатива везана за ,,враћање“ Цетињског манастира “Црногорској православној цркви”.

Намјерно се у овом ауторском тексту ријеч ,,враћање“ ставља под знацима навода и извода, будући да се несумњиво ради о имовини вјерске заједнице, сада уписане као власништво Пријестонице Цетиње, а прописи којим треба да буде регулисано питања враћања те имовине одузете у корист државе, још увијек нијесу донесени.

Стога је оваква формулација из средстава јавног информисања правно нејасна, а једина исправна би била ,,пренос“ права својине са Пријестонице Цетиње као садашњег уписаног титулара тог права, на “Црногорску православну цркву”, као новог титулара. Ово наравно само под претпоставком да је Пријестоница Цетиње уистину стварни власник те непокретности, без обзира на њен упис, те да га као такав може пренијети на треће лице.

Анализом документације и одлука које се налазе код Управе за катастар и државну имовину-Подручна јединица на Цетињу, уколико су ти подаци заиста тачни, закључује се да је први упис у катастру извршен у вријеме важења тзв. пописног катастра, који је уведен 1954. године, када је у 1958. години Цетињски манастир уписан као добро Православне Цркве Цетињска Митрополија.

Након тога, односно седамдесетих година прошлог вијека, у периоду након важења пописног катастра, па до формирања катастра непокретности, као титулар је такође била уписана Митрополија црногорско-приморска, уз назнаку да се ради о Манастиру Свети Петар. У 1996. години спроведен је поступак излагања на јавни увид података о непокретностима, међу којима је био и Цетињски манастир, али позиву на излагање, од стране Митрополије црногорско-приморске није приступио нико, из простог разлога што, како то произилази из списа предмета Митрополија црногорско-приморска није била обавијештена о том поступку. Тако је у катастарском операту као титулар права означен само Манастир Светог Петра, али без означавања Митрополије црногорско-приморске, чиме је направљен формално-правни пропуст усљед непреношења назива претходно уписаног на новоуписано лице.

Тек у 2005. години, дакле по први пут од увођења евиденције о непокретностима у Црној Гори, као титулар права својине уписана је тадашња Општина Цетиње. Прије тог времена наведена општина никада није била уписана као носилац тог права. Нажалост, мора се рећи, да је то учињено ,,напамет“, односно без икаквог правног основа. Тако се у образложењу рјешења Управе за некретнине Подгорица-Подручна јединица Цетиње, број: 954-119-УПИ-516/05 од 24. новембра 2005.године, којом се врши прекњижба, наводи да је оно донесено по примљеном налогу, дакле директиви од стране Управе за некретнине Подгорица бр: 02-2646/2 од 3.новембра 2005.године, и то тако што је на основу тог једног јединог рјешења извршена промјена уписа права на градском грађевинском земљишту за цјелокупне двије катастарске општине, са више стотина листова непокретности. Уз то, наведно рјешење никада није уручено странкама које су његовим доношењем изгубиле своја одређена права из ранијег уписа, па тако у доставној наредби на крају те одлуке стоји да се оно доставља само Пријестоници Цетиње и Управи за некретнине у Подгорици, а затим архивира.

Након доношења таквог, очигледно незаконитог рјешења, у чијем доношењу, како је већ наведено, Митрополија црногорско-приморска није учествовала, ова вјерска заједница је поднијела два захтјева Управи за катастар и државну имовину, и то бр: 954-119-УПИ-1061/2007, којим је тражено да се изврши исправка уписа у листу непокретности број 915 КО Цетиње И, на начин што ће се брисати упис Пријестонице Цетиње са правом својине 1/1 и Манастир Свети Петар са правом коришћења 1/1, и извршити упис свих непокретности на Православну митрополијуцрногорско-приморску са правом својине 1/1, те бр: 954-119-УПИ-672/2011, којим је тражено претварање права коришћења у право својине у катастру непокретности за ту исту некретнину, на начин што ће се извршити упис на Манастир Свети Петар- Православна митрополија црногорско-приморска, мб 602246414 са правом својине 1/1, како је то било од првог увођења евиденције на непокретностима по службеној дужности.

Последњи наведени захтјев поднесен је у смислу одредбе чл. 419. сада важећег Закона о својинско-правним односима (,,Сл.лист ЦГ“, бр.19/2009), којом је прописано да право управљања, коришћења, односно трајног коришћења и располагања на земљишту у друштвеној, сада државној својини, постаје ступањем на снагу тог закона, право својине дотадашњег имаоца права управљања, коришћења, односно трајног коришћења, какав је Митрополија црногорско-приморска. Међутим, како се ова законска одредба, као што то произилази из њене садржине, односи само на земљиште, а не и на саме објекте, поставило се питање њене практичне примјене на конкретан случај и поред чињенице што је Пријестоница Цетиње и у низ других случајева издејствовала прекњижбу права својине у право коришћења, не само на грађевинском земљишту, већ и на објектима, што је када је ово послење у питању незаконито. Напријед наведена два поступка покренута по захтјеву Православне Митрополије црногорско-приморске, нијесу окончана, али свакако постоје, односно егзистирају у правном саобраћају.

Према томе, чак и у случају да Скупштина Пријестонице Цетиње донесе одлуку о преносу свог уписаног права на Цетињском манастиру, на “Црногорску православну цркву”, ова вјерска заједница не би по закону могла да издејствује упис тог свог права, имајући у виду два напријед наведена раније поднесена захтјева МПЦ истој катастарској управи, о исправци уписа и претварању права коришћења у право својине. Ово стога што је одредбом чл.12. Закона о државном премјеру и катастру непокретности прописано да се упис права у катастар непокретности врши према временском редосљеду подношења права за упис и да правно дејство уписа према трећим лицима почиње од тренутка подношења захтјева за упис органу управе, а наведена два захтјева су поднесена прије него што би Скупштина Пријестонице Цетиње евенутално донијела одлуку о преносу свог уписаног права на Црногорску православну цркву .

Из наведеног произилази да све док се не окончају поступци по два поднесена захтјева од стране МЦП, ради стицања одређених права, нема услова за упис неког каснијег траженог права по захтјеву било ког трећег лица. Наравно, уколико би ови захтјеви МЦП били одбијени и као такви коначни у управном поступку, по самом закону (,,еx lege“), на ред одлучивања доспијевао би захтјев оног субјекта који је поднесен касније, а то би био захтјев “ЦПЦ” у случају да пријестоница донесе одлуку о продлуку о преносу свог уписаног права на ову вјерску заједницу.

Код оцјене питања власништва на Цетињском манастру, треба поћи од чињенице да Митрополија црногорско-приморска има вишедеценијску (неки историчари тврде и вишевјековну, али је то без утицаја на овај случај) мирну и несметану државину. Такође треба имати у виду и то да све и под условом да “Црногорска православна црква” издејствује упис свог права власништва, не би постојала могућност за исељење МЦП као садашњег држаоца, у управном поступку од стране Секретаријата за комуналне послове. Ово стога што је могућност исељења бесправно усељеног лица прописана одредбом чл.636. Закона о облигационим односима, и односи се и на лице које се у некој некретнини налази и након престанка тог правног основа, али се такође у смислу те исте одредбе примјењује само на случајеве усељења или бесправног останка у посебним или заједничким дјеловима стамбених зграда, какво својство нема објекат Цетињског манастира.

Отуда би у случају покушаја насилног исељења Митрополије црногорско-приморске, овој вјерској заједници као неспорном држаоцу, припало право на заштиту те његове државине, прописано одредбом чл. 402. Закона о својинско-правним односима. Јер, том законском одредбом је прописано да сваки држалац ствари и права има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине (сметање државине), при чему је овај поступак према одредби чл. 440. Закона о парничном поступку, тзв. хитан поступак, са правном заштитом одређивања привремене мјере враћања у посјед, идентичне са тужбеним захтјевом.

“Црногорска православна црква” у случају да Пријестоница Цетиње на њу пренесе своје уписано право власништва, а ова вјерска заједница издејствује упис тог свог права, има право да поднесе тужбу надлежном суду ради повраћаја индивидуално одузете ствари.

Ради се о тзв. реивиндикационој тужби  у смислу одредбе чл. 112. ЗОСПО, којом је прописано да власник ствари може захтијевати од држаоца повраћај те индивидуално одређене исте ствари, при чему је дужан да докаже како своје, тако и право својине свог правног претходника, конкретно Пријестонице Цетиње (тзв. ђавоље доказивање-,,probatio diabolica)

Ова околност како за “Црногорско православну цркву”, тако и за Пријестоницу Цетиње може и те како представљати правни проблем, будући да из раније цитираног рјешења Управе за некретнине из 2005. године, произилази да се пријестоница уписала као власник Цетињског манастира без правног основа, и претходних рјешења из којих произилази константан упис тог права на име Митрополије црногорско-приморске.

Иначе, право својине је апсолутно и не застаријева, што садашњем уписаном лицу, па евентуално и “Црногорској правнославној цркви” уколико би издејствовала упис, омогућава да без обзира на проток времена устане са захтјевом за заштиту права својине предајом манастира у посјед.

Тако је одредбом чл.121. ЗОСПО-а прописно да право на подношење тужбе за повраћај ствари не застаријева. Међутим, пошто уписано право својине на напокретности представља само правну претпоставку да је уписано лице уистину власник те непокретности, и то обориву правну претпоставку (,,presumptiones iuris tantum), то нема законске сметње да држалац поднесе противтужбу и пружи суду доказ о свом праву својине јачем него што је право својине тужиоца, да би на основу тога правоснажном пресудом издејствовао упис.

Ради се о тужби због узнемиравања својине прописане одредбом чл. 126. наведеног закона, према којом ако треће лице неосновано узнемирава власника или својинског држаоца на други начин, а не одузимањем ствари, тај власник, односно својински држалац може захтијевати тужбом да то узнемиравање престане. Уз то, а при чињеници најмање вишедеценијске државине од стране Митрополије црногорско-приморске на Цетињском манастиру, овој вјерској заједници припада право и на тужбу за повраћај ствари по јачој државини. Ради се о тзв. публицијанској тужби (,,actio Publiciana) прописаној одредбом чл.123.

ЗОСПО-а, у ком поступку је довољно да држалац докаже како има државину подобну за стицање права својине путем ванредног одржаја, од лица које такву државину нема. Стицања права својине путем одржаја посебно је прописано одредбама чл.28. и чл.29. наведеног закона, па је одредбом чл.28. прописано да се право својине између осталог стиче по самом закону, а чл.29. тог закона да се по самом закону права својине између осталог стиче одржајем.

Вријеме потребно за стицање права својине путем одржаја, и то када је у питању редован одржај, износи 10 година, предње у смислу одредбе чл. 53. ст. 2. наведеног закона, с тим што редован одржај захтијева и да та државина буде законита. Да би нека државина била законита она се мора заснивати на пуноважном правном основу који је потребан за стицање оног стварног права чију садржину држалац врши, предње у смислу одредбе чл.389. наведеног закона. Но, међутим, када је у питању ванредни одржај, државина не мора бити законита, али свакако као и код редовног одржаја, она мора бити савјесна, и право својине путем ванредног одржаја стиче се протеком времена од 20 година, предње у смислу одредбе чл. 54. ст. 2. наведеног закона. Када се каже да државина у оба случаја мора бити савјесна, то значи да уколико је несавјесна, држалац никада, па ни послије сто година трајања државине, не би могао стећи право својине путем одржаја. Притом, одредбом чл. 390. ЗОСПО-а је прописано да се савјесност држаоца претпоставља, при чему је савјесна државина постоји када држалац не зна или не може знати да није ималац стварног права чију садржину врши, што би у конкретном случају Пријестоници Цетиње или “Црногорској православној цркви” уколико би издејствовала упис права власништва, налагало доказивање несавјесности државине Митрополије црногорско-приморске на Цетињском манастиру.

На крају свега изложеног долази се до закључка, све и под претпоставком да је Пријестоница Цетиње на правно ваљан начин уписана као власник Цетињског манастира и да својом одлуком то своје уписано право пренесе на “Црногорску православну цркву”, а та вјерска заједница изврши упис свог права власништва, да до предаје државине овим субјектима не би могло доћи без правоснажне судске одлуке у парници коју би покренула пријестоница или “Црногорска православна црква” ради доказивања свог права власништва на тој непокретности, све и под условом да Митрополија црногорско-приморска не посједује доказ о свом праву власништва на тој истој некретнини или да нема државину подобну за стицање права својине путем одржаја, што је, посебно када је ово последње у питању, очигледан случај и опште-позната чињеница.

Овај текст има искључиво стручни карактер и нема намјеру да било кога мотивише или одговара од вођења спорова ради утврђења права власништва на Цетињском манастиру, будући да би о тим захтјевима искључиво одлучивали надлежни судови. Стога евентуални политички коментари у прилог или против правног становишта овог аутора, неће бити предмет његовог интересовања.

адвокат Велибор Марковић

Извор: https://eu.docworkspace.com/

Pin It on Pinterest

Share This