Протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење јеромонаха Јована (Шљиванчанина), началствовао је јутрос Светом литургијом у цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице на Чепурцима, у Подгорици, поводом 40 дана од упокојења монахиње Христине (Рабреновић).
За пјевницом на литургијске возгласе одговарале су сестре монахиње из манастира Курило и појци са Саборног храма Христовог Васкрсења.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Мирчета Шљиванчанин, старешина храма под Горицом, у коме је монахиња Христина служила последњих година свога живота:
„Када служимо парастос или било који помен нашим упокојенима, ријечи Светог писма које слушамо увијек нас истовремено тјеше и поучавају. Оне нас подсјећају на смисао живота и показују пут којим треба да идемо.
У Посланици Светог апостола Павла чујемо ријечи: Нећемо, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не тугујете као они који немају наде. Овим нам се не забрањује туга. Напротив, туга за вољенима је природна и људска. И сам Господ Исус Христос заплакао је над гробом свога пријатеља Лазара. Међутим, хришћанска туга не смије бити већа од хришћанске наде. А наша нада је Христос Васкрсли. Наша утјеха је Васкрсење Христово и обећање да ће сви који вјерују у Њега, имати живот вјечни.
Када тугујемо за нашим ближњима и када нас обузме бол због растанка, треба да се сјетимо Христовог Васкрсења и Његових ријечи да ће доћи час када ће сви чути глас Сина Божијега и оживјети. Зато смрт није крај, већ прелазак у живот вјечни. Господ није васкрсао само ради себе, него да свакоме човјеку дарује побједу над смрћу и могућност вјечног живота. Управо у томе лежи темељ наше вјере, наше наде и наше утјехе. Зато није најважније колико дуго живимо на земљи, већ како живимо. Смисао живота није у броју година, него у вјери, љубави, честитости, жртви и добрим дјелима. Важно је да свој живот проживимо у заједници са Христом, јер је Он циљ и смисао нашег постојања.
Сјећајући се наше упокојене сестре Христине на њеном четрдесетодневном помену, молимо се Господу да јој подари Царство небеско и вјечни покој. Вјерујемо да је живјела у вјери Христовој и да је своју наду положила у Господа. Нека Господ упокоји њену душу и душе свих уснулих слугу својих, а нама дарује утјеху, снагу и непоколебиву наду у васкрсење и живот вјечни. Вјечан јој спомен и Царство небеско.“
Потом је на градском гробљу, на Чепурцима, одслужен четрдесетодневни парастос којим је начаствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз саслужење јеромонаха Јована (Шљиванчанина), прота: Николе Пејовића, Предрага Шћепановића, Мирчете Шљиванчанина, Велимира Бугарина и Блажа Божовића.
Након одслуженог помена присутнима, породици, сестрама монахињама и пријатељима, обратио се прота Никола Пејовић, старешина Храма Христовог Васкрсења, на коме је монахиња Христина служила готово двије деценије:
„Часни оци свештеници, драге монахиње, драга родбино монахиње Христине, драга браћо и сестре, Христос васкрсе!
Сабрали смо се око гроба и земних остатака наше сестре Христине да се у саборној молитви још једном помолимо за покој и спасење њене душе, али и да се подсјетимо њеног честитог лика и њене улоге у животу наше Цркве.
Дошли смо овдје да посвједочимо своју вјеру – прије свега вјеру у једнога Бога, који није усамљен, него нам се открио као Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух. То је Бог који се у тој заједници открива као љубав и који и нас људе открива као бића створена из љубави и за љубав. Без те љубави човјек нема истинског смисла, нити његов живот, нити његова дјела, нити било шта што чини. Ма колико година провео на овоме свијету, ако се његово срце не отвори за савршену Божију љубав и ако је не препозна, онда, како каже Његош, није се имао рашта ни родити.
Данас стојимо овдје сјетни и тужни због прераног одласка наше монахиње Христине, али истовремено испуњени дубоком радошћу и вјером да је њен живот био у сагласју са вољом Божијом и са том љубављу Божијом која није била само у њеним ријечима, него и у њеним дјелима.
О њеном животу тако дирљиво и надахнуто говорио је отац Мирчета. Оно што смо сви у Цркви препознали као њен посебан дар, јесте љубав према Цркви. Она је дошла у вријеме када је нашој заједници била посебно потребна. Наш храм је већ био почео да живи пуним животом, а пред нама су били многи изазови и обавезе. Господ нам је послао Христину, која се врло брзо не само уклопила у живот заједнице, него постала један од њених истинских стубова и ослонаца.
Све што се дешавало ових година носили су многи људи, често тихо и ненаметљиво, иза сцене. Христина је била један од тих људи. Била је неко на кога смо увијек могли да се ослонимо, неко ко је читаво своје биће предао служењу Цркви. Врло брзо Црква је постала њен истински живот.
Живот у свакој заједници доноси и радости и искушења. Тако је у породицама, тако је у сваком људском односу, а нарочито у Цркви. Искушења имају дубљи смисао – она провјеравају нашу љубав, нашу вјерност и нашу истрајност. Кроз таква искушења прошла је и Христина. Господ је испитао њену вјеру, а она је остала чврсто везана за Цркву и наставила да јој служи још ревносније и преданије.
Показала се као истински човјек Божији. Не само што је наставила свој труд и своју жртву, него је знала да прашта, да воли и да свакога дочека са радошћу. Сви смо осјећали ту радост приликом сусрета са њом. Заиста се пројавила као саборна личност, као истински члан и дио Цркве Христове.
Знајући њен живот, њену љубав и ревност према Цркви, када је отац Мирчета предложио да Христина прими монашки постриг, то није била радост само за њу и за њега, него за цијелу нашу заједницу. Сви смо то доживјели као велики благослов Божији.
Њен живот, њен рад и њен труд били су велики благослов за нашу Цркву, али и узор свима нама који настављамо да служимо Богу до посљедњег даха. Она је својом љубављу оставила дубок траг у срцима многих људи. То је, уосталом, и највећи плод живота у Цркви – када човјек постане благослов и радост за друге.
Наша монахиња Христина оставила је велику празнину у нашим срцима, али и велику утјеху. Знамо да данас, својом вјером, својим животом и својим служењем, има са чим да стане пред Господа. Вјерујемо да ће је дочекати Свети Георгије, кога је толико вољела, као и њен духовни отац, блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је цијенио њен труд и њену љубав према Цркви.
Сигурни смо да ће њена душа наћи покој у наручју Тројединога Бога, у заједници Светих, у Сабору Оца и Сина и Светога Духа. На то небеско сабрање, њеним молитвама, нека Господ и нас призове у онај Дан. Амин. Боже дај!“
У Духовном центру Црквене општине подгоричке уприличена је трпеза љубави.
Елза Бибић
