У Православној цркви верници кроз векове иду на ходочашће у Јерусалим на Христов гроб и осталим светињама, како у Светој земљи тако и у многе православне манастире и цркве широм света, где се налазе чудотворне мошти светитеља, као и њихове чудотворне иконе. Такође се врло често мошти светитеља или чудотворне иконе доносе из манастира у градске цркве на поклоњење верном народу и духовну утеху. Српски народ је имао велики благосов ових дана да се из манастира Ватопед на Светој Гори донесе у Храм Светог Саве у Београду чудотворни Свети појас Пресвете Богородице на поклоњење верном, српском православном народу.
Духовна традиција ходочашћа поклоника светињама, такође, постоји и у Римокатоличкој цркви. Кроз векове па до данашњих дана, милиони римокатоличких верника ишли су на ходочашће римокатоличке светиње како у Свету земљу, тако и у европска светилишта, попут Катедрале Сантијаго де Компостела у Шпанији, где се налазе мошти Светог апостола Јакова. Посебно место за ходочашће римокатоличких верника био су гробови Светог апостола Петра и Светог апостола Павла у Риму. То је трајало кроз векове све до краја 19. века, када је центар ходошаћа римокатоличких верника померен са гробова Светих апостола Петра и Павла на тзв. Христовог викара или намесника на земљи, тј. римског папу. Од тада, тачније од 1870. године, по проглашавању догме о безгрешности римског папе, центар ходочашћа престаје бити поклоњење моштима Светих апостола и тада то постаје личност римског папе, како наводи римокатолички историчар Klaus Schatz.[1]
У другој половини 19. века долази до радикалних промена режима у Европи, а пре свега заузимања Рима од стране Краљевске војске Италије, што је довело до укидања Папске државе у Италији и њеног ограничења на простор Ватикана. То је довело до тога да потпуно ослаби овоземаљска моћ Ватикана и римских папа. Да би ипак сачувао позицију Ватикана у свету, као и улогу римских папа, енергични папа Пијо IX (1792-1878) током свога папског мандата (1846-1878) повукао је неколико значајних потеза који су омогућили да се сачува овоземаљски углед Ватикана у свету, као и папска моћ и утицај на владаре и вернике широм света.
Да би се то постигло, енергични папа Пијо IX успио је током свога папског мандата да уздигне папску власт на највиши ниво, а поготово током Првог ватиканског концила (=сабора) када су проглашани догмати о „Првенству римског папе“ и „Непогрешивости римског папе по питањима догмата и морала“. Управо та два догмата утицала су како на читаву Римокатоличку цркву и њен однос са другим државама и религијама, тако и на ходочашће римокатоличких верника у Риму.
Пре проглашења ових нових римокатоличких догми, три су догађаја утицала да се папска моћ рашири по читавом свету. Први је био проглашење догме о Безгрешном зачећу Пресвете Богородице 1854. године, затим 1862. године проглашење за светитеље 350 јапанских мученика и на крају 1867. године свечана прослава хиљаду осамсто година од упокојења Светих апостола Петра и Павла.[2] Током та велика три догађа за Римокатоличку цркву скупио се велик број римокатоличких епископа који су повезали своје вернике епархиоте са римским папом као центром Римокатоличке цркве.
До тада се искључиво долазило у Рим са свих страна света на поклоњење гробовима Светих апостола Петра и Павла. Од тада па до данас, центар ходочашћа у Рим тј. у Ватикан постаје личност сваког папе који у томе тренутку столује у Ватикану. Познато је чувено „Славенско ходочашће папи“ 1881. године хрватских римокатоличких верника из Аустроугарске, заједно са ученим ђаковачким бискупом Јосип Јурај Штросмајером.[3] Том приликом ишли су на поклоњење римском папи, да се захвале папи Лаву XIII (1810-1903) за Енциклику „Grande Munus“ у којој је признао за светитеље словенске апостоле Кирила и Методија због њихове верности римском папи.
О томе „Славенском ходочашћу папи“ писао је Свети далматински епископ Никодим Милаш: А згодна ми се прилика тада за то показала такозваним „Славенским ходочашћем у Рим“, кад су Хрвати пошли да захвале папи, што је он тобоже признао за свеце словенске апостоле Кирила и Методија. Приликом тога „ходочашћа“, или боље, услијед односне папине енциклике „Grande Munus“ од 30. септембра 1880. већина латинских бискупа наших крајева, а на челу им ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, издали су били посланице позивајући вјернике своје на „ходочашће“, али уједно нападајући на православну вјеру и цркву.[4]
О богословском значају „ходочашћа римском папи“ видимо из књиге кардинала Gerhard Ludwig Müller „Папа, Његова мисија и Његова улога“: „Ходочашће ради виђења Папе укорењено је у католичкој теологији „Ходочасничке цркве“. Оно означава духовно путовање напуштања обичног живота ради сусрета са Богом и одаје почаст Петровој служби – посматрајући Папу као земаљског Христовог намесника, видљивог центра јединства и наследника Светог Петра.
Теолошко значење овог путовања обухвата неколико основних веровања:
- Сусрет са Христом кроз Петровог наследника: Папа представља видљиви знак јединства Цркве. Виђење њега лично или служење мисе са њим схвата се као начин јачања заједништва са глобалном католичком заједницом и продубљивања вере у Христа.
- Концепт „Ходочасничке цркве“: Католичка теологија учи да су сви верници на доживотном путовању вере ка небу. Физичко путовање ради виђења Папе физички одражава ово духовно путовање, подсећајући вернике да „нису код куће“ већ су путници који пролазе кроз свет.
- Позив на обнову и обраћење: За разлику од одмора, ходочашће је намењено духовној трансформацији. Физички напор и намерност путовања стварају простор за молитву, размишљање и тражење од Бога милости да се по повратку кући живи свој хришћански позив.
- Заједница светаца: Ходочашћа често укључују посету гробницама апостола (као што је базилика Светог Петра у Ватикану). Виђање Папе тамо директно повезује ходочашћа са оснивачима мученицима и непрекинутом апостолском традицијом Цркве“[5].
Колико је значајно ходочашће папи у Ватикан говори статистика из прошле јубиларне католичке 2025. године када је у у Рим дошло више од 33 милијуна ходочасника из 185 земаља.[6] Многи римокатолички верници припремали су се годинама за сусрет са папом, како сведоче сами верници, као што се може видити из репортажа са ходочашћа.[7] О самом значају за вернике да виде римског папу сами верници изражавају најдубља осећања:
„ П: Шта је за вас значило путовање да видите Папу?
О: Оно што ме је првенствено довело у Рим је моја чврста вера у Бога. Прилика да упознам Светог Оца, иако сам га видео само из даљине, била је нестварна част за мене. То је нешто што заправо доживите само једном у животу“[8].
За римокатоличке вернике центарални догађај ходочашћа у Ватикан је да приме благослов од римског папе:„Један од најочекиванијих тренутака за ходочаснике је прилика да присуствују папској аудијенцији. Овај сусрет није само прилика да се чује од поглавара Католичке цркве, већ и да се прими његов благослов. Присуство папе је подсетник на континуитет и традицију вере. За многе, овај тренутак може бити врхунац њиховог ходочасничког искуства, безвременска прилика која их повезује са богатом историјом Цркве“[9].
У Православној цркви не постоји ходочашће папи, нити патријарху, нити епископу, нити свештенику или неком познатом духовнику, нити било коме живом члану Цркве и оно је потпуно супротно са догматским учењем Православне цркве и представља својеврсно идолопоклонство-човекопоклонство. Православни верници указују љубав, поштовање и послушање патријарху, епископима и свештеницима, али не и обожавање и поклоњење. Обожавање припада искључиво Богу у Светој Тројици, Оцу, Сину и Светом Духу, а Божије угоднике, светитеље Православне цркве поштујемо призивајући их као заступнике у молитвама. Православни верници иду на ходочашће светињама да целивају свете мошти и иконе светитеља јер су постали сасуди Божије благодати и самим тиме молитвеници за род људски пред Богочовеком Исусом Христом.
Архимандрит мр. Евсевије Меанџија
[1] Klaus Schatz, Der päpstliche Primat, стр.105
[2] J.-P. Moisset, Ιστορία του Καθολικισμού, σ. 362
[3] https://www.croris.hr/crosbi/publikacija/knjiga/11823
[4] Аутобиографија Светог Епископа Далматинског Никодима Милаша https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_(%D0%95._%D0%9D._%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%88)_1
[5]Gerhard Ludwig Müller „The Pope: His Mission and Task”, https://dokumen.pub/the-pope-his-mission-and-his-task-0813234697-9780813234694.html
[6] https://vijesti.hrt.hr/eu/jubilarna-2025-godina-u-rim-privukla-33-milijuna-hodocasnika-12506541
[7] https://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/hrvati-na-hodocascu-u-vatikanu—938951.html
[8] https://romea.cz/en/world/romani-participant-in-international-pilgrimage-meeting-the-pope-is-the-experience-of-a-lifetime
[9] https://trinitours.com/why-pilgrimage-to-the-vatican-is-a-spiritual-must-for-every-catholic/
