Izaberite stranicu

Почасни Патријаршијски егзарх све Бјелорусије Митрополит Филарет (Вахромејев) прeставио се у Господу 12. јануара 2021. године, у 86. години живота.

Владика Филарет је претходно био хоспитализован у једној од клиника у Минску.

Вријеме и мјесто испраћаја покојника биће накнадно објављени.

Митрополит Филарет (у свијету Кирил Вартоломејевич Вахромејев) рођен је 21. марта 1935. године у Москви у породици државних службеника. Дјед, Александар Иванович, познати јарославски трговац, од 1913. године био је наследни племић. Отац, Вартоломеј Александрович (1904-1984), био је наставник музичке школе Гнесинског на Московском конзерваторијуму, аутор уџбеника „Основна теорија музике“. За састављање уџбеника црквеног пјевања за богословске школе одликован је Орденом Св. Књаза Владимира II степена. Мајка Александра Феодоровна Вахромејева (1903-1981) и старија сестра Олга Вартоломеевна Вахромејева (1925-1997) такође су биле наставнице московских музичких школа. Године 1953. завршио је средњу школу бр. 557, а истовремено музичку школу у класи хорског пјевања и контрабаса. Дипломирао је 1957. године у Московској богословији и уписао  Московску духовну академију. На другој години Академије, 3. априла 1959. године, намјесник Тројицке-Сергијеве лавре архимандрит Пимен (Хмелевски), постригао га је у монаштво са именом Филарет у част праведног Филарета Милостивог. У току Божанствене литургије у Богојављенском саборном храму у Москви, 26. априла 1959. године, Његова светост Патријарх московски Алексеј I рукоположио га је за јерођакона. Дипломирао је 1961. године на Московској духовној академији и одбранио кандидатску дисертацију на тему „Пастирско старање о душама Митрополита московског Филарета, према његовим писмима“. Задржан је као професор стипендиста на Московској духовној академији. У новембру исте године постављен је за наставника Московске духовне академије, а 14. децембра на Божанственој литургији у  храму праведног Филарета Милостивог у Патријаршијским одајама Тројицке-Сергијеве лавре, Његова светост Патријарх Алексеј га је рукоположио у чин јеромонаха. У септембру 1962. године постављен је за првог помоћника главног васпитача Московске духовне академије; од јуна 1963. главни је васпитач Московске духовне академије.

У Успенском храму Тројицке-Сергијеве лавре, 4. августа 1963. године Епископ Волоколамски Питирим (Нечаев) одликовао га је чином игумана са правом ношења крста са украсима и надбедреника. Исте године, 8. октобра, Патријарх Алексеј га је уздигао у чин архимандрита. Од септембра 1963. године био је задужен за постдипломске студије на Московској духовној академији. Одлуком Светог синода од 8. октобра 1965. године изабран је за Епископа тихвинског, викара Лењинградске епархије.

За епископа је наречен 23. октобра 1965. године у  цркви Лењинградске духовне академије. Хиротонисан је 24. октобра на Божанственој литургији у храму Свете Тројице Александро-невске лавре. Богослужење су извршили Митрополит лењинградски и ладошки Никодим (Ротов), Архиепископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков), Архиепископ херсонски и одески Сергије (Петров), Архиепископ мински и белоруски Антоније (Мелников), Епископ кировски и слободски Јован (Иванов), Епископ вологодски и великоустјужски Мелхиседек (Лебедев).

Од 1961-1965. био је секретар комисије Светог синода за јединство хришћана. Одлуком Светог синода од 14. маја 1966, постављен је за Епископа дмитровског, викара Московске епархије и ректора Московске духовне академије. 7. октобра исте године именован је за члана уредништва часописа „Теолошки радови“. 28. новембра 1968. именован је за другог замјеника предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. 20. марта 1969. године укључен је у Комисију Светог синода за јединство хришћана. 16. децембра исте године укључен је у Комисију за проучавање питања канонизације јапанског Архиепископа Николаја. Посјетио је Јапан. Од 6. септембра 1971. до 25. августа 1972. привремено је управљао Калининском епархијом.

Његова светост Патријарх Пимен је 9. септембра 1971. године Епископа Филарета одликовао чином архиепископа. Исте године, 19. октобра, разријешен је дужности замјеника предсједавајућег ОВЦС-а према сопственом захтјеву. Одлуком Светог синода од 18. априла 1973. године именован је за архиепископа берлинског и средњеевропског, Патријаршијског егзарха Средње Европе. 7. маја 1974, изабран је за почасног члана Московске духовне академије. 15. априла 1975. године одликован је чином митрополита. 3. марта 1976. године изабран је у Комисију Светог синода за хришћанско јединство и међу црквене односе. 2. септембра 1977. године добио је право ношења друге панагије. Одлуком Светог синода од 10. октобра 1978. године постављен је за митрополита минског и бјелоруског; од 12. октобра – Патријаршијски егзарх Западне Европе. Више пута је посјећивао парохије егзархата. 16. новембра 1979, повјерена му је привремена управа Корсунске епархије (у вези са преласком епископа корсунског Петра (Лјулие) у надлежност Православне цркве у Америци). 23. децембра 1980. именован је за члана комисије Светог синода за организацију прославе 1000-годишњице крштења Русије.Одлуком Светог синода од 14. априла 1981. године постављен је за предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе и сталног члана Светог синода. 22. јула исте године именован је за замјеника предсједника комисије Светог синода за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. 19. децембра 1983. године изабран је за предсједника Јавне комисије за односе са вјерским круговима који су иступали за мир.1. фебруара 1984. године, разријешен је дужности егзарха Западне Европе, сагласно сопственој молби. 19. априла 1985. повјерена му је брига о православним парохијама у Финској. 24. марта 1985. године награђен је пригодном панагијом на којој је приказана Жировичка икона Богородице. 4. јула 1988, награђен је Панагијом за активно учешће у припреми и одржавању јубиларних прослава посвећених 1000-годишњици Крштења Русије. 1988. године, на оснивачкој конференцији Удружења креативне интелигенције „Свијет културе“, изабран је за њеног потпредсједника. 15. децембра 1988. ушао је у изборну комисију за избор народних посланика СССР-а из мировног покрета уједињеног од Совјетског мировног комитета и из Удружења за сарадњу Уједињених нација у СССР-у.

За егзарха Бјелорусије са титулом „митрополит мински и гроднински, патријаршијски егзарх бјелоруски“ постављен је 16. октобра 1989. године. Одлуком Светог синода од 13. новембра 1989. године, ослобођен је, према молби, дужности предсједавајућег ОВЦС-а уз очување сталног чланства у Светом синоду све док ово питање не буде ријешено на Архијерејском сабору. Одлуком Архијерејског сабора од 30. до 31. јануара 1990. постао је митрополит мински и гродински, патријаршијски егзарх све Белорусије.1990-1995. био је посланик Врховног совјета Бјелорусије, члан Комисије за образовање, културу и очување историјског наслеђа. 1990. године изабран је за члана Савјета бјелоруског огранка Међународног фонда за словенске писмености и словенске културе, предсједавајућег Комисије Врховног савјета БССР-а за парламентарну етику. 16. јула 1990. именован је за предсједника комисије Светог синода за помоћ у напорима у превазилажењу последица чернобилске несреће. Од јануара до децембра 1991. године – народни посланик СССР-а. Од 18. фебруара 1992. године – митрополит мински и слутски, патријаршијски егзарх све Бјелорусије, свештеноархимандрит Успенског Жировитског манастира.28. децембра 1993. именован је за предсједника Синодалне богословске комисије, формиране од Комисије за јединство хришћана. Од 3. фебруара 1994. – свештеноархимандрит Благовештењског Љаденског манастира. Од 28. децембра 1996. до 17. јула 1997. привремено је управљао Полотском епархијом, од 28. фебруара до 4. јула 2002. привремено је управаљао Могиљевском епархијом. Од 27. јула 2009. године – члан Међусаборног присуства Руске православне цркве. 21. марта 2010. године добио је право коришћења Предностног крста током богослужења на територији Бјелоруског егзархата.Одлуком Светог синода од 5. до 6. октобра 2011. године (бр. 100) разријешен је мјеста предсједавајућег Синодске библијско-теолошке комисије на основу сопствене молбе. Синод је одлучио да изрази дубоку захвалност митрополиту Филарету на дуготрајном  предсједавању Синодском комисијом, „захваљујући којој су се унутарцрквене и међународне теолошке расправе развиле на високом нивоу, организован је озбиљан дијалог између црквеног научног свијета и свијета свјетовне науке, на теолошка питања која су архијереји слали комисији благовремено је одговарано  “.

Одлуком Светог синода од 25. децембра 2013. године (бр. 125), умировљен је у вези са сопственом молбом. Синод је именовао Његово високопреосвештенство митрополита Филарета за почасног патријаршијског егзарха све Бјелорусије, задржавајући му право да учествује у раду Светог синода и почасно мјесто на богослужењима и званичним церемонијама.

Извор: www.patriarchia.ru

Превео: прот. Остоја Кнежевић

Pin It on Pinterest

Share This