Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије данас, 6. јуна 2026. године, у манастиру Косијерево, са свештенством и свештеномонаштвом служио је Свету литургију и четрдесетодневни помен Јовану Кнежевићу (2013-2026), који се упокојио у Господу изненада, несрећним случајем, 29. априла на Цетињу, а 1. маја сахрањен на манастирском гробљу ове светиње.
Бесједећи након прочитаног зачала из Светог јеванђеља протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, казао је да се пред страдањем дјетета васељена и небеса уздрмају и застану у тишини, али у тишини која одзвања васкрсењем, животом и вјером: „Нека је благословено име Господње, рекао је праведни Јов страдајући и у дубини свога срца не желећи ни једног тренутка да похули на име Господње. То јововско страдање дато је нашим о. Остоји, Викторији и Ксенији, праведнима и кроткима, побожнима и богобојажљивима какав је био Јов. И само такви могу носити и изнијети страдање које се некоме да. И опет само и једино Духом Светим и у Духу Светоме. Знам, и сви знамо, да се дубоко у тишини свога страдања, и страдања ове дивне и благочестиве породице, пројавила Црква Божија. Пројавила се љубав Божија и онај смисао и оно амин које смо рекли кад смо се крштавали и постали хришћани. То амин је био печат наше вјере, која се пројавила и засијала над одром дјетета Јована. Али је засијала прије свега у срцима о. Остоје и његове породице. У тој тишини страдања посвједочено је оно кад смо учили да је Црква заједница и љубав и да у њој налазимо смисао и испуњење.“
По свршетку Литургије на гробу новопрестављеног Јована одслужен је четрдесетодневни помен, након којег се сабранима обратио Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије: „Ми данас вршимо овај четрдесетодневни помен отроку Јовану и као што је Христос за вријеме свога живота био радост Својим ученицима и следбеницима, које је исцјељивао и помагао како год је коме требало, тако је и он био и радост својим родитељима, рођацима, пријатељима и осталима. А онда када је наступио онај час смрти, како рече отац Слободан, нијесу онда само неки отац и мајка изгубили свога сина и сестра свога брата, него сви се ми осјећамо као да смо изгубили најближег и најмилијег нашега члана. Међутим, и док смо служили помене свакога дана, помињали га на свакој Литургији и молили Бога за његову душу, послије сваког то помена Бог нам је слао све више и више утјехе. И данас када стојимо пред његовим гробом, и сви знамо да је његово тијело овдје, ја имам осјећај као да стојим пред празним гробом, јер заједно са свима вама вјерујем да је Бог узео његову душу тамо где је много љепше, него овдје где се ми данас налазимо. И његово тијело чека васкрсење мртвих и живот вјечни, да вјечно свога Бога слави, који свима нама дарује живот вјечни и радост и утјеху. Нека му је вјечан покој и Бог нека га упокоји.“
У име породице се обратио протојереј Остоја Кнежевић, отац уснулог Јована, заблогадаривши свима за љубав и топле молитве које су узнешене од оног 29. априла па до данашњега дана: „А та љубав и та молитва, та топлина и људскост је била, и јесте, упућена Јовану. И ми је кроз њега доживљавамо и кријепимо се њоме, гријемо се и тјешимо се њоме. Иако смо некада помислили како је много зла и неискрености и пакости и нељудскости у овоме свијету, ови дани су нам показали да овај свијет ипак има на коме још да почива. А ви нијесте са Јованом и са нама да бисмо вам ми узнијели некакву хвалу, него што је то био, и што то јесте, зов вашега срца и зато што сте сви Христови. Нека Бог свакоме добром и љубављу, милошћу и благошћу Својом узвраћа. Драги оци, драги владико, молим вас да наставите да се молите за нашега Јована, за његово вјечно блаженство у Царству небеском.“
Прота Остоја је истакао да упркос болу и празнини с којима се носе, најважније да за свог Јована не брину јер је скупом цијеном плаћен да би отишао у ништавило: „Плаћен си крвљу Христовом и Његовом крсном жртвом искупљен, као и сваки од нас. И зар да сумњамо у ријеч Господњу која каже: Пустите дјецу да долазе к мени и не браните им, јер је таквих Царство небеско. И зар да се не кријепимо оном ријечју: Тамо гдје сам ја, тамо ће бити и слуга мој. Једино што је суштинска утјеха су ријечи Господње.“
Весна Девић
Фото: Максим Шестаков
Бесједа о. Слободана Јокића
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Нека је благословено име Господње – ове ријечи Светога праведнога и многострадалнога Јова могу бити само изговорене Духом Светим и у Духу Светоме, оном Духу Светоме кога нам је Христос обећао и послао, а кога прослављамо и ове дане. Вјера и бол, сузе и загрљај, питање и тишина, суза и осмијех оног благог студеничког распећа. Све су то мисли и осјећања која ево 40 дана вију изнад нас, прожимају нашу душу као онај мач који је пробо душу Пресвете Богородице гледајући Сина распетога.
И опет питање и опет тишина страдања пред којим је застало човјечанство. Јер кад дијете страда, онда све стане, све се уздрма. Велики мислиоци су застајали над сузом дјетета и питали се шта је смисао и зашто, а пред страдањем дјетета васељена и небеса се уздрмају и застану опет у тишини, али у тишини која одзвања васкрсењем, која одзвања животом и вјером и дубином.
Онај одар нашег Јована је највећа утјеха и онај лик благи је живот анђеоски и смисао. И над њим опет је било питање и опет тишина. Нека је благословено име Господње, рекао је праведни Јов страдајући и у дубини свога срца не желећи ни једног тренутка да похули на име Господње. То јововско страдање дато је нашим о. Остоји, Викторији и Ксенији, праведнима и кроткима, побожнима и богобојажљивима какав је био Јов. И само такви могу носити и изнијети страдање које се некоме да. И опет само и једино Духом Светим и у Духу Светоме.
Знам, и сви знамо, да дубоко у тишини свога страдања и страдања ове дивне и благочестиве породице се пројавила Црква Божија. Пројавила се љубав Божија и онај смисао и оно амин које смо рекли кад смо се крштавали и постали хришћани. То амин је био печат наше вјере, која се пројавила и засијала над одром дјетета Јована. Али је засијала прије свега у срцима о. Остоје и његове породице. У тој тишини страдања посвједочено је оно кад смо учили да је Црква заједница и љубав и да у њој налазимо смисао и испуњење.
Знам оче Остоја, брате и пријатељу, да у тој тишини страдања вјерујеш да живимо за живот, а не за смрт и да ти и твоја породица вјерујете да смрт нема задњу ријеч, него је превазиђена и побијеђена. Знам да знате да ће у тузи и тишини вашег страдања провијати, кроз пукотину, свјетлост оног васкрсења Христовог, као из гроба животворног. Јер знамо браћо и сестре да васкрсење није утјеха за слабе и млаке, него је оно истина и вјера за јаке и достојанствене.
И зато свједочимо достојанству вашег тишине страдања, јер у њој је смисао и нашег постојања. И опет ће доћи питања и опет ће доћи тишина и опет ће доћи суза, ал’ опет ће просијати осмијех благи Христовог распећа у Студеници. Тај благи осмијех који говори о васкрсењу и ономе да ту није крај.
Игра Јованова је игра на небесима. Осмијех Јованов је осмијех данас небеса и осмијех који нас блажи и који нас тјеши. И у тој тишини вашег страдања нека буде ваша утјеха, а нико не умије да утјеши као што утјеши Господ. Утјешиће и живот и умножиће се живот и умножиће се љубав на темељу овога страдања и губитка, који је губитак и ваш, али и цијеле Цркве. И ту се опет пројавила тајна Цркве Божије. Да кад страда један орган, да страда цијело биће. И сви смо свједоци тога.
Нека би Бог дао да у тишини свога срца нађемо снаге и нађемо ријечи оних јововских и да их понављамо, и да нам оне буду звијезда водиља и вама утјеха и спасење: да је благословено име Господње од сада и до вијека. Амин.“
Бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Пајсија
„Оче Остоја, драга презвитеро Викторија, сестро наша Ксенија, часни оци, драга браћо и сестре и сви окупљени.
Господ ствара човјека најљепшега, да буде најљепши од све твари и ствара га по своме лику и подобију. А онда, послије одређеног времена, види тог човјека, који је био круна све творевине, како је ослијепио, како више не чује, како је хром, како је радост изгубио и како је наду изгубио. И шта да чини него Он сам да себе понизи како би њега опет вратио, оно достојанство и веће од онога у које је био, па се зато оваплотио. И када је дошао на земљу све оно што није припадало људској природи, то је од људи и одузимао. Они који су били слијепи а молили Га да их тога ослободи, Он је давао вид, ко је од ма какве болести боловао, а њему тражио и молио Га да помогне, Он га је исцјелио. И онима који су своју дјецу изгубили и на ономе путу да их предају земље и дјецу њихову је васкрсавао и враћао им. Али у једном тренутку, сви они који су све ове добродјетељи од Бога примили, виде Њега самог на крсту распетог, па чак виде да Га мртвог у гроб полажу. И тада они су видјели да је Он био једини на земљи који им живот даје, који опет отвара пут у живот и који отвара пут у будућност. И сада им више ништа није јасно, да онај који је мртве васкрсавао, онај који је сваку болест лијечио, и сам се у гроб полаже.
И у тој збуњености, они одлазе на Његов гроб. Ако бар Њега више нема, чини им се да ће им можда лакше бити кад оду на Његов гроб и долазе тамо, а оно анђео Господњи стоји на гробу и каже: Није Он овдје, него устаде! Онај кога тражите, Њега гроб не држи. И од тога тренутка све почиње радост васкрсења да осваја, неки са невјерицом, али ипак размишљају о ономе што се догодило. И тренутак по тренутак, све захвата та неизмјерна радост васкрсења, да је Бог васкрсао и да свима онима који су Њему следовали и који у Њега вјерују, да и њима дарује живот вјечни.
Тако, драга браћо и сестре, ми данас вршимо овај четрдесетодневни помен отроку Јовану. И као што је Христос за вријеме свога живота био радост и Својим ученицима и следбеницима, које је исцјељивао и помагао како год је коме требало, тако је и он био радост својим родитељима, рођацима, пријатељима и осталима. А онда када је наступио онај час смрти, како рече отац Слободан, нијесу онда само неки отац и мајка изгубили свога сина и сестра свога брата, него сви се ми осјећамо као да смо изгубили најближег и најмилијег нашега члана. Међутим, и док смо служили помене свакога дана и помињали на свакој Литургији, молили Бога за његову душу, послије сваког то помена Бог нам је слао све више и више утјехе.
И данас када стојимо пред његовим гробом, и сви знамо да је његово тијело овдје, ја имам осјећај као да стојим пред празним гробом, јер заједно са свима вама вјерујем да је Бог узео његову душу тамо где је много љепше, него овдје где се ми данас налазимо. И његово тијело чека васкрсење мртвих и живот вјечни, да вјечно свога Бога слави, који свима нама дарује и живот вјечни и радост и утјеху.
Нека му је вјечан покој и Бог нека га упокоји. Амин.“
Бесједа о. Остоје Кнежевића
„Ваше просвештенство, часни преподобни оци, сестре монахиње, драга родбино, наши кумови и сви ви ближњи и пријатељи, који смо се данас сабрали да одслужимо овај четрдесетодневни помен нашем Јовану.
Оно што је наша обавеза је да кажемо велико хвала свима без изузетка, не само за ову данашњу службу и за ову данашњу молитву, него за сву љубав и доброту и топле молитве које су узнешене од оног 29. априла па до данашњега дана. А та љубав и та молитва и та топлина и та људскост је била, и јесте, упућена Јовану. И ми је кроз њега доживљавамо и кријепимо се њоме, гријемо се њоме и тјешимо се њоме. Иако смо некада помислили како је много зла и неискрености и пакости и нељудскости у овоме свијету, ови дани су нам показали да овај свијет ипак има на коме још да почива.
Највише бих погријешио ако бих се некоме почео захваљивати лично, јер толико је добра, толико љубави, толико суза, толико ћутања, толико труда око нас било ових дана да било какав списак да правим, направио бих грешку и некога бих изоставио. А и ви сви нијесте са Јованом и са нама да бисмо вам ми узнијели некакву хвалу, него што је то био и што то јесте, зов вашега срца и зато што сте сви Христови.
Нека Бог свакоме добром и љубављу и милошћу и благошћу својом узвраћа.
Јоване, мили наш, шта теби данас, послије ових 40 дана, да кажем као наш рапорт? Како нам је без тебе? Огромна празнина је остала у срцима нашим, која нас вреба и среће на свакоме углу. И када се будимо и када заспивамо и када у кола сједамо и чекамо да се твоја врата затворе и када чујемо звук низ степенице и слушамо јесу ли то твоји кораци.
С нашом празнином ћемо се ми носити, али оно што је најважније, ми за тебе не бринемо, јер си скупом цијеном плаћен да би отишао у ништавило. Плаћен си крвљу Христовом и Његовом крсном жртвом искупљен, као и сваки од нас. И зар да сумњамо у ријеч Господњу која каже: Пустите дјецу да долазе к мени и не браните им, јер је таквих Царство небеско. И зар да се не кријепимо оном ријечју: Тамо гдје сам ја, тамо ће бити и слуга мој. Једино што је суштинска утјеха су ријечи Господње.
Ти си нас својим одласком научио да се ослободимо страха, од свакога страха: страха од патње, од болести, од страдања и, оно што је најважније, страха од смрти. Јер знамо да ће смрт зацјелити наше ране, не она смрт да ће нас одвести у непостојање, него да ће нас срести са тобом. Једини страх који је остао је страх да нећемо бити достојни да будемо тамо гдје си ти. Али ето, нама је Бог дао дане као шансу да се боримо, да будемо тога достојни.
Опрости ми што су ове ријечи овако незграпне и што их изговарам помало кукавички, јер ти нијеси био такав. Ја од твоје треће или четврте године, никад твоју сузу видио нијесам. Када си задобио рану смртну, када су твоје кости пробале твоју утробу и твоје срце, ти си нам рекао да те ништа не боли и да хоћеш кући. Тражио нам воде, вјероватно мислећи да ћеш њоме своју рану и свој огањ унутрашњи угасити. И молио си да ти не скидају крст Христов када су требали да те сниме. И тако си отишао без иједне сузе, без иједне тешке ријечи, без иједног уздаха.
Опростите на овим ријечима, ја са Јованом могу да причам увијек, али хтио сам и са вама као својима најближима да подијелим оно шта ми живимо и да кажем, заиста, оно што и осјећам. И оно што ми је, прве ноћи кад се Јован упокојио, отац Слобо из Бара рекао: Оче, морамо имати повјерење у Господа. Та проста ријеч у ствари говори све.
Дакле, нека Бог свакоме добром и својим благословом узвраћа.
Драги оци, драги владико, молим вас да наставите да се молите за нашега Јована, за његово вјечно блаженство у Царству небеском.
На крају, желим да вас све позовем до манастирскога конака, да се за Јованову душу мало послужимо и подружимо, сви без изузетка. Наши дивни пријатељи и родбина су нам помогли и потрудили смо се да ту припремимо то што треба.
Морам само, а нећете ми замјерити, посебну благодарност и љубав да изразим оцу Михаилу из Санкт Петербурга, настојатељу Храма Светог Јована Кроштанског. Помињем његов храм зато што је он заиста достојни служитељ тог великог оца Цркве на којег би требао сваки свештеник, а посебно мирско свештенство да се угледа.
Да изразим своју велику захвалност и оцу Василију који је из светога града Кијева дошао овдје да данас буде са нама, који је наш истински брат и пријатељ и који нам својим доласком напомиње да Јовановим жилама није текла само крв нас Кнежевића и Бањана, него да је он припадао и оном великом народу који је крштен у великој кијевској купељи крштења прије 1000 година.
Хвала вам свима.
Христос воскресе! Ваистину воскресе! “
