На данашњи дан, 13. јануара 1922. године умро је Павле Јуришић Штурм српски, а касније и југословенски генерал.
Павле Јуришић Штурм рођен је 1848. године у Герлицу у Пруској. Лужички Србин, католичке вjере најприје је био пруски официр, а по доласку у Србију постао је Србин православне вјере. У српску војску примљен је као добровољац 1876. године. Убрзо је кренуо на фронт, лађом од Београда до Шапца, гдје се јавио генералу Ранку Алимпићу, команданту Дринског корпуса, једном од четири генерала које је тада имала Србија. С обзиром да је Алимпић такође завршио пруску Ратну школу и службовао у пруској гарди, одмах је поставио Јуришића на дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим за команданта батаљона Првог добровољачког пука, који се истакао у одбрани Лешнице. У Српско-бугарском рату 1885. године, мајор Павле Јуришић је командовао Шестим пјешадијским пуком у саставу Дринске дивизије, да би 1897. године примио дужност помоћника команданта Дринске дивизије, а годину касније постао је командант. У Првом балканском рату 1912. године пуковник Јуришић се прославио са српском војском, претежно из Подриња, у борбама на Куманову и Алинцима. Ушао је у борбене редове првог дана битке и пук је кренуо као бујица. Дринска дивизија је разбила турску војску на Зебрњаку, а пуковник Јуришић је унапријеђен у чин генерала. На почетку Првог свјетског рата Врховна команда поставила је Павла Јуришића Штурма за команданта Треће армије. Имао је задатак да организује борце у фронт да би зауставили Аустроугарску војску преко Дрине. Да са Дринском дивизијом првог и другог позива и одредима из Обреновца, Шапца, Лознице, Љубовије, штити бок Прве и Друге армије које су надирале према Церу. У бици на Дрини јединице Павла Јуришића Штурма одолијевале су више од два мјесеца петоструко јачем непријатељу. И у Колубарској бици држао је са Подринцима кључне тачке на положају. Тиме је омогућио војводи Живојину Мишићу да организује против офанзиву и зада тежак ударац непријатељској војсци. Јуришић је прешао преко Албаније и на Крфу учествовао у организацији српске војске и стварању Солунског фронта, на којем је био све до побједе 1918. године. Ратници су цијенили, поштовали и вољели свога команданта, генерала Штурма. Кроз приче о његовој војничкој способности и храбром држању у најтежим тренуцима, ушао је у сваку кућу у Подрињу. О њему је говорено на славама, свадбама и другим окупљањима народа Подриња. Пензионисан је 1921. године, а два мјесеца касније, умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, а Лозничани су му подигли спомен-бисту.
Приредио: Миомир Ђуришић
