Izaberite stranicu

Пише:др Батрић Бабовић

Прошло је скоро тридесет година од екранизације филма Кад јагањци утихну. Сложена психолошка драма својом  акцијом и нарацијом  до данашњег дана оставља филмофиле без даха и правог волумена ријечи за опис виђеног  остварења. На  страну то што је филм добио пет Оскара, што је Ентони Хопкинс постао планетарни психолошки мит по секундним трансформацијама лица и егзалтиране мимике и  што је Џоди Фостер ушла у кинематографску арену на велика врата, да није универзалности његовог наслова и изласка у орбиту глобалних свјетских прича гдје и Балкан може наћи своју паралелу. Кад је овај филм испуњавао зенит холивудских небеса, тадашња СФРЈ ушла је у фазу свог хорорског растакања лажног суживота и заједништва. Снови о братству и јединству постали су крвава јава, а узаврели национализми вулкан за генезу нових држава изронилих из историјске Атлантиде Новог свјетског поретка. Мало по мало Сутјеску, Неретву, Козару и осталу кинематографију од Вардара до Триглава почели су да мијењају формирања територијалних одбрана, паравојних и идеолошких формација, вјерски и братоубилачки ратови… Сир Ентони Хопкинс који је за седамнаест минута глуме добио Оскара за главну мушку улогу, у бившем југословенском рулету номинованог филма писаног по роману Томаса Хариса, не би могао пронаћи фрагмент свог Ханибала Лектора и његове форензичке дарове да преброди балканску кланицу. Ни његова Кларис Старлинг, првакиња ФБИ Академије у заносу и трансу своје трансценденталне визије правде, никако не би могла изронити у мутној Марици и крвавој Дрини бројних прекограничних размирица и пушкарања. Неко је негдје записао да је филм визуелна пјесма а редитељи поете које даровитим глумцима пишу висину и дубину живота на бијелом биоскопском  платну.

Доба дигитализације усавршава и исушује сензор умјетничког дјела и враћа у самом човјеку на почетак стварање сложених мисаоних процеса и очување тешких памћења од наметнутог заборава које леди крв у жилама. Дигитализовани Ханибал Лектор разорене СФРЈ ћелије у својој судско – медицинској архиви могао би да садржи брзи почетак и крај рата у Словенији, Олују и Бљесак у Хрватској, неуспјеле дипломатске мисије, план З-4, рат у Босни и Херцеговини, Дејтонски споразум, бомбардовање СРЈ и окупацију Косова и Метохије. Србија и Црна Гора су се разишли референдумским путем, али су дубоке државе оба система наставиле да дјелују у некад јединственом дворишту. С обзиром на то да је Срба било највише на простору некадашње Југославије, и да су карте и картографи њих највише погодили, важно је рећи да су од свега српског остали светосавље, Косовски завјет и незавршени Први и Други свјетски рат са последицама ратова из деведесетих година. У новинским насловима америчке, њемачке, британске и француске штампе из доба разбијања СФРЈ крије се Буфало Бил. али без назнака да се у врату прекланих жртава нађе лептирова чахура. С обзиром да се тек сада дјелимично скидају тајне са докумената из Другог свјетског рата како би се зауставиле лажи и полуистине уперене у историјску науку, протећи ће још много вода док се тајне Олуја, Бљескова, Дејтона, Сребреница и осталих касапница изваде из херметичких забрана и ставе у поље необојеног историјског истраживања. До тада остаје да се сви народи некада велике заједнице брчкају у глибу личних  погледа заривених у сопствени псеудонационални нос и да дијеле судбине задешеника који су били на лошем мјесту у лоше вријеме.

Три деценије  филма на свјетском нивоу у односу на исто вријеме и судбину простора бивше Југославије има  супотан ток и дивергентну духовну димензију. Данашњи Балкан није Холивуд, а бивша СФРЈ је његова експериментално-политичка кинотека икад виђених државних потенцијала и неодрживих политичких система на цијелој мапи  западне свјетске хегемоније. Овакав Балкан, какав јесте данас, плод је дивљег Запада и његових плитких и дубоких инсталација који себе идентификују са појмом државе и државног уређења. Име јесте значење, али је то правило у бившој СФРЈ и наследницама рођеним из ње постало сурови изузетак. Свака транзиција и конверзија једног поглаварства  у друго,  без прелазних фаза у трансформацији друштвеног поретка плаћа данак дејства глобалног Буфало Била.

Јасно је да би сви главни јунаци филма Кад јагањци утихну у Црној Гори постали Буфало Бил.

Оскар би у овој оази парадокса постао бесмислен, а Ентони Хопкинс и Џоди Фостер би са жаром промијенили улоге и постали једна личност.

Зашто је то тако радознали читаоци ће сазнати ускоро. А до тада нека још једном одгледају ово филмско ремек дјело и спознају контуре бесудне земље и њеног усуда раскрснице свјетова и неугашених идеолошких концепата који су пут у понор без дна!!!

Аутор је доктор нефролог и публициста

Pin It on Pinterest

Share This