Izaberite stranicu

На данашњи дан, 10. августа 955. године у бици на Лешком пољу, Свети римски цар Отон I је поразио Мађаре, окончавши педесетогодишњу мађарску инвазију у средњој Европи.

Свето римско царство њемачке народности је феудална држава од 962. до 1806. године на подручју данашње Њемачке, Аустрије, Швајцарске, Словеније, Чешке и дјелова Француске, Пољске, Италије, Холандије, Белгије и Луксембурга. Идеја о оснивању Царства потиче од Карла Великога, којег је папа Леон III крунисао за цара 800. године у Риму. Карло је својим Франачким Царством настојао остварити замишљену идеју хришћанског царства у уједињеној Европи. Након његове смрти, држава се распала а стварањем Источнофраначке државе започела је посебна историја Њемачке. Њоме су владали Каролинзи након чега су њемачки краљеви наставили да остварују Карлову идеју о обнављању Римскога Царства.

Њемачки краљ Отон I Велики у Риму је 962. године крунисан за римског цара, утемељивши Свето римско царство њемачке народности. За његових наследника Царство је постало водећа европска сила, што се наставило и за вријеме салијске династије (1024–1138. године). Њихово раздобље обиљежиле су борбе са папама за превласт у Европи и крсташким ратовима и око питања инвеституре. Управо је питање лаичке инвеституре било повод сукоба Хенрика IV сa папом Гргуром VII. За вријеме владавине династије Хоенштауфоваца Царство је доживјело највећу моћ, посебно за владавине Фридриха II (1194–1250. године). Интеррегнум до којега је дошло након његове смрти обиљежен је настојањем изборних кнезова као кључних фактора у избору њемачких краљева и наглим порастом моћи кнезова. Прелазак поличке моћи у руке кнезова проузроковао је распад Светога римскога царства на многобројне посједе, међу којима су највеће имали Хабсбурговци и Луксембурговци и територијалног смањења Царства, из којега се издвојила готово цијела данашња Италија, дио Истре, Швајцарска и послије Холандије. Међувлашће је прекинуто 1273. године избором Рудолфа I Хабзбурговца за њемачког краља, који је поставио темеље моћи куће Хабсбург. Фридрих III је био први Хабсбурговац крунисан царском круном , као и последњи цар крунисан у Риму. Након Карла V снага се царства смањивала јер ни диоба царске куће на шпанску (Филип II) и аустријску линију (Фердинанд I) није могла спријечити све јаче пребацивање интереса Хабзубурговаца на ванњемачком подручју. Стога је то раздобље било обиљежено реформацијом и вјерским сукобима, који су довели до Тридесетогодишњега рата (1618–48. године).

Склапањем Вестфалскога мира (1648. године), покопане су тежње Хабзбурговаца за европском доминацијом па је озакоњена политичка расцјепканост њемачких земаља, а Бранденбуршка кнежевина (послије Пруска) постала је главни противник Аустрије и царева Светога римскога цварства. Крај Светоме римском царству учинио је Наполеон присиливши 1806. године Фрања I да се одрекне титуле цара, чиме је Царство и формално престало да постоји.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This