Izaberite stranicu

Пише: Никола Станковић

Употрази за средњим путем најодговорнија је, пре свега, јерархија Цркве Божије, али и сав верни народ који чине Цркву. Друштвена одговорност Цркве се огледа у стању у друштву, јер ако она не преображава народ и ако није заједница новог човека у Христу, онда је она само један друштвени сервис за задовољење одређених религијских потреба.

Један од не мало важних проблема је питање поимања саме власти. Наиме, веома често нам се под видом добре власти сервира политички апсолутизам. То подразумева да се политичка сувереност темељи на Божијој суверености и као што је Бог изнад закона природе, тако је и власт изнад закона. Мислим да се овакав принцип власти управо демонстрира у нашем друштву, јер колико год нешто лоше долазило од власти, оно се оправдава јер је изнад свих закона. Важно је одржати се на врху, држати се установљеног система, па макар са њим касније и потонуо. Политички апсолутизам не дозвољава да му се противите јер као да устајете на самога Бога, а то је неопростива дрскост. Сваки добар гест власти према Цркви, посматра се као милост и дар више, а често је то само куповање лојалности у установљеном систему политичког апсолутизма. Ово је посебно очигледно на нашим просторима, који су се тек недавно ослободили од комунистичког режима. Велики део наших архијереја памти какав је однос комунистичка власт имала према Цркви, па се сада као дете слаткишу радује сваком добром гесту који од државе долази. Међутим, мислим да нису свесни да тиме сами себи везују руке и језик, постајући добре рекламе за разне савремене интерпретације симфоније Цркве и државе.

Данас Црква живи у компликованом сплету околности, а које понекад ни сама не разуме. Секуларна држава, систем који за божанство има лични интерес, економску добит и напредак који је видљив једино на папиру је реалност са којом се треба носити. Живих људи у том систему нема, а слободе можда још мање. У ланцу интереса и економског бољитка можете бити само роб, али савремени роб – везан кредитима, оптерећен фантазмом успеха и бољег сутра, само ако си покоран установљеном поретку. Можемо се правити да не видимо или да не чујемо, али ово је свакодневна реалност просечног човека. Ако покријемо очи као дете, мислећи да тако постаје невидљиво, онда ћемо отворити врата многим вуцима у јагњећим кожама. Будемо ли реалност делили на ”световну и духовну”, бавећи се само неким питањима изван јединствене реалности у којој је и Христос присутан, изгубићемо живога брата и човека поред себе, а себе свести на ниво религиозних философа.

Историја Цркве нам сведочи да је најбољи однос према власти благи конфликт.

Она не сме да пристане на помирење са датим стањем и уљуљканошћу, коју јој свет предлаже. Ако мора да бира, Црква је увек бивала и треба да буде на страни оних обесправљених и потлачених. Ако тако не буде, онда се ставља на страну оних других и, ако не активно, онда их немо оправдава. Зар неће тако поновити грешке из односа разних хришћанских представника и нациста из Другог Светског рата? Зар Црква не слави мученике, а не оне који су их мучили? Уколико пристане да јој буду везане руке и затворена уста, постаће само још једно оруђе у систему власти, без оног квасца којим треба да закисели цело тесто. У таквом систему Распети Христос није потребан, баш као што то саопштава Велики Инквизитор у роману Достјевског. Не може се оправдати ни један систем, ма колико он био од користи. Још мање се сме подржавати уколико је присутно насиље, јер ако Црква оправда насиље над другим, то значи да оправдава насиље над самим Христом. У овом благом конфликту са сваком влашћу и силом, проистиче онај истински глас Цркве који је корективан у друштву.

Да, Црква мора да реагује на појаве у друштву и мора да слободно износи свој здрави и корективни став, не правдајући никакву власт и силу.

Политички апсолутизам ће то увек видети као напад на власт, а народ као глас мајке која умирује децу. За власт ће сваки такав глас бити недозвољено уплитање у политику, која је за њих светиња и недодирљива је за сваког њеног ”противника”, па макар био и из Цркве. Зато ће радо кроз медије провући свакога ко на њихову ”светињу” удари. Међутим, ако глас Цркве не проистиче из благог конфликта, већ из неких обострано корисних односа за појединце, биће то само бљутава со, осуђена да се баци/одбаци. Христос ту није потребан.

Pin It on Pinterest

Share This